Често мислимо да је вера намењена неким посебним људима – онима који никада не сумњају, не греше и не падају. Посматрамо иконе у тишини храмова, гледамо озарена лица светитеља и чини нам се да су они толико узвишени да немају готово ништа заједничко са нашим свакодневним борбама, страховима и слабостима.
Међутим, Јеванђеље открива сасвим другачију стварност. Цркву коју данас познајемо Господ је утемељио преко двојице људи који су пре свог апостолског позива доживели дубоке духовне падове. Један је био ревнитељ који је прогонио хришћане, уверен да тиме служи Богу. Други се, из страха за сопствени живот, три пута одрекао свога Учитеља. Данас их, ипак, прослављамо заједно као Првоапостоле. Њихов живот сведочи да Бог не тражи беспрекорне биографије, него срца која су спремна да се покају и прихвате Његову благодат.
Како су, дакле, Савле и Симон постали апостоли Павле и Петар? Одговор није само у великим догађајима које познајемо из Светог писма, већ у дубоком преображају њихових душа.
Од прогонитеља до апостола народа
Пре него што је постао апостол Павле, Савле је био човек коме је мало ко могао да парира. Потекао је из побожне јеврејске породице у Тарсу, школовао се код чувеног Гамалила, савршено је познавао Свето писмо, говорио више језика и пред њим је стајала блистава будућност у јеврејском друштву. Али оно што га је највише одликовало није било знање, већ ревност. Он није био лицемер који је веру користио ради положаја или користи; искрено је волео Бога и искрено је желео да Му служи. Управо зато је у Христовим ученицима видео опасност за веру својих отаца. Уверен да чини добро дело, прогонио је Цркву, хапсио хришћане и одводио их у тамнице.
У томе се крије једна важна поука: ни искреност сама по себи није довољна ако човек није у истини. Човек може бити искрено убеђен да чини добро, а ипак се налазити на погрешном путу.
Преокрет се догодио на путу за Дамаск. Усред дана обасјала га је небеска светлост, а затим је чуо глас: „Савле, Савле, зашто Ме гониш?” У том тренутку, све што је годинама градио срушило се пред једном истином – борећи се за Бога, он је прогонио Самога Бога. Остао је без вида, али је први пут прогледао духовним очима. Три дана није ни јео ни пио. То нису били само дани телесне слепоће, већ време дубоког преиспитивања, покајања и рађања новог човека.
Када је примио крштење, није постао неко други у смислу свог карактера. Иста ватреност, иста жудња за истином и оштар ум остали су у њему. Променило се само оно најважније – правац у коме је све то било усмерено. Бог није уништио његову снажну природу, већ ју је очистио и усмерио ка истини. Ревност која је до тада рушила Цркву постала је ревност која је подизала Цркву. Од тог дана Павле је пешачио хиљадама километара, трпео глад, бродоломе, батинања, тамнице и прогоне, само да би свима објавио Христа. Некадашњи прогонитељ Цркве постао је њен најревноснији апостол и проповедник међу незнабошцима и оставио посланице које већ две хиљаде година укрепљују Цркву и оставио посланице које већ две хиљаде година укрепљују Цркву.
Од плача до Стене
Потпуно другачији био је Симон. Он није био учени теолог, нити човек од великих школа. Био је галилејски рибар – непосредан, искрен, нагле нарави и великог срца. Код њега су осећања често била бржа од размишљања. Када је Христос ходао по мору, управо је Симон затражио да и он крене по води. И заиста је пошао, али се, угледавши снажан ветар, уплашио и почео да тоне. На Тајној вечери са жаром је говорио: „Ако се и сви саблазне о Тебе, ја се нећу никад саблазнити.” Неколико сати касније, у Гетсиманском врту, док се Христос у смртној тескоби молио Оцу, Петар је, савладан умором, заспао.
А онда је дошла најтежа ноћ његовог живота. У дворишту првосвештеника, поред ватре око које су стајале слуге, трипут су га препознали као Христовог ученика. Три пута је страх био јачи од његове смелости: „Не познајем тог човека.” После трећег одрицања запевао је петао. Јеванђеље каже да се Христос тада окренуо и погледао Петра. То није био поглед осуде, већ поглед љубави која не престаје чак ни онда када човек падне. Петар је изашао напоље и горко заплакао. У том плачу није било само кајања због изговорених речи, био је то бол човека који је схватио колико је слаб без Бога.
Ту се открива суштинска разлика између покајања и очајања. И Јуда је издао Христа. И он се покајао, али није поверовао да му Бог може опростити; његово покајање претворило се у очај. Петар је, насупрот томе, плакао, али није изгубио наду. Сачувао је поверење у Господа. После Васкрсења Христос га није прекоревао због кукавичлука. Само га је три пута питао: „Симоне Јонин, љубиш ли Ме?” Петар више није давао велика обећања, нити се поредио са другима. Смирено је одговорио: „Господе, Ти све знаш; Ти знаш да Те волим.” У тим речима није било самопоуздања, већ смирења. Управо зато је био спреман да понесе службу коју му је Христос поверио.
Зашто баш њих двојица?
Постоји лепо народно предање које Светог Петра представља као чувара кључева Раја. Иако је то само сликовити израз народне побожности, он носи дубоку духовну истину. На прагу Царства Божијег замишљамо човека који зна шта значи пасти, али и шта значи бити подигнут; човека који познаје горчину греха и радост опроштаја. Само онај ко је искусио сопствену немоћ може истински разумети туђу слабост и показати милост.
Исто важи и за апостола Павла. Он никада није заборавио да је био прогонитељ Цркве. Зато је до краја живота говорио о благодати Божијој, а не о својим заслугама. Све што је учинио приписивао је Христу, знајући да га није спасло његово знање, већ Божија љубав.
Зато Црква празник Светих апостола Петра и Павла не прославља само као успомену на двојицу великих проповедника. Она пред нас ставља двојицу људи који су били различити по пореклу, образовању, карактеру и животном путу, али су обојица постали свети зато што су дозволили Богу да их преобрази.
У томе је и велика утеха за сваког човека. Нико није сувише далеко отишао да не би могао да се врати, и нико није толико пао да га Христос не може подићи. Ниједан грех није јачи од Божије љубави ако човек отвори своје срце покајању. Живот Светих Петра и Павла учи нас да светост не почиње онда када човек престане да пада, већ онда када после сваког пада поново устане, окрене се Христу и крене за Њим са више смирења, више љубави и више поверења него раније.
За Фондацију Пријатељ Божији: Мирослав Стевановић