Данас Православна Црква прославља чудотворну икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице, једну од најнеобичнијих и најдубљих светиња читавог хришћанског света. На први поглед, она приказује само нежан призор мајке која доји своје Дете. Али иза тог призора крије се прича која обухвата векове, повезује палестинску пустињу, Свету Гору и српски народ, откривајући да Бог историју води далеко дубље и чудесније него што човек може да замисли.
Када данас станемо пред ову икону, ми не гледамо само Пресвету Богородицу која храни Богомладенца. Пред нама је сведочанство једног промисла који је сазревао читавих седам стотина година. Много пре него што је српски народ примио хришћанство, у суровој палестинској пустињи изговорене су речи које ће чекати свог испунитеља све док у Свету Земљу не дође један српски монах – Свети Сава. Зато Млекопитатељница није само древна чудотворна икона. За нас је она и тихо сведочанство колико је велики значај Светог Саве у историји васељенског Православља.
Та истина нас не позива на националну гордост, него на благодарност и трезвеност. Ако је Господ удостојио нашег светитеља да постане испунитељ пророчанства старог седам векова, онда је то уједно и позив свима нама да останемо верни оном путу који нам је Свети Сава оставио. Јер достојанство које Бог дарује увек са собом носи и велику одговорност.
Када Хранитељ света постаје гладно Дете
Мало је икона које тако снажно откривају тајну Христовог оваплоћења као што то чини Млекопитатељница. На њој Пресвета Богородица доји Богомладенца Христа. Управо зато је овај иконографски приказ од најранијих векова био више од уметности – био је исповедање вере. У времену када су се појављивале јереси које су тврдиле да Христос није заиста постао човек, већ да је само привидно узео људско тело, ова икона је без иједне речи сведочила супротно.
Пред њом нема места сумњи. Онај кроз кога је све постало, прихвата мајчино млеко. Онај који сваком створењу дарује живот постаје новорођенче које зависи од бриге Своје Мајке. Онај који храни читаву васељену сада Сам тражи храну.
У том призору сабрана је сва дубина Божије љубави према човеку. Господ није само дошао међу људе, нити је само узео људски лик. Он је прихватио све што припада људској природи, осим греха. Био је дете које је расло, које је осећало глад и жеђ, које је било ношено у наручју Своје Мајке. Зато је Млекопитатељница једна од најлепших икона Христовог смирења. Она показује колико се Бог приближио човеку да би човека уздигао ка Богу.
Истовремено, ова икона открива и величину Пресвете Богородице. Ниједно створење није било тако блиско Богу као Она. Она је својим телом дала тело Ономе који је створио небо и земљу, а својим млеком хранила Онога који непрестано храни све што постоји. Зато Црква Пресвету Богородицу не поштује само као Христову Мајку, већ и као Мајку свих верних, јер је кроз Њу у свет дошао Спаситељ.
Ипак, прича о Млекопитатељници не завршава се на њеној богословској лепоти. Напротив, управо ова икона постала је део једног од најнеобичнијих догађаја у целокупној историји православног монаштва – догађаја који ће после седам векова повезати Светог Саву Освећеног, палестинску пустињу и Светог Саву Српског.
Пророчанство које је чекало седам стотина година
Да бисмо разумели зашто Млекопитатељница заузима тако посебно место у духовном наслеђу нашег народа, потребно је да се вратимо скоро седам векова пре рођења Светог Саве Српског, у VI век, у сурову јудејску пустињу. Тамо је живео Свети Сава Освећени, један од највећих подвижника у историји Цркве, оснивач чувене Велике лавре која и данас носи његово име. Његов живот био је испуњен молитвом, постом и подвигом, па није чудо што су га савременици сматрали човеком који је стекао велику смелост пред Богом.
Пред само упокојење, 532. године, окупио је своју духовну децу и оставио им необичан завет. Рекао им је да ће после много времена у његов манастир доћи један монах са запада, царског рода, који ће се такође звати Сава. Када се то догоди, наредио је братији да том монаху предају његову игуманску патерицу, као и чудотворну икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице.
На први поглед, то је изгледало као једна од многих речи које ће време прекрити заборавом. Али у Цркви се реч светитеља није лако заборављала. Братија Лавре чувала је овај завет са истом пажњом са којом су чували и највеће светиње свога манастира. Игумани су га преносили својим наследницима, а они следећима, и тако из поколења у поколење, без прекида.
Прошло је десет година. Потом сто. Потом триста. Онда седам стотина.
Смењивале су се читаве државе. Падали су цареви и настајале нове династије. Војске су пролазиле Светом Земљом, манастири су страдали и обнављани, а многи од оних који су чували пророчанство давно су почивали у својим гробовима. Ипак, нико није посумњао да ће се речи Светог Саве Освећеног једнога дана испунити. Ниједна генерација није дочекала њихово остварење, али ниједна није престала да их чува.
То је можда једна од најлепших слика поверења у Божији промисао. Данашњи човек навикао је да све очекује одмах. Ако се нешто не догоди за неколико дана или месеци, почиње да сумња. А овде читаво братство, током седам векова, стрпљиво чува једно обећање, верујући да Божије време није исто што и људско.
Када је Свети Сава ушао у Лавру
Тек почетком XIII века, стигао је тренутак који је Свети Сава Освећени најавио много векова раније. После добијања аутокефалности Српске Цркве, Свети Сава Српски је кренуо на велико поклоничко путовање по Светој Земљи. Као и сваки побожни ходочасник, пожелео је да посети и Лавру Светог Саве Освећеног, чије је име носио.
Међутим, чим је пришао гробу Светог Саве Освећеног, догодило се нешто што нико није очекивао.
Док се Свети Сава поклањао гробу свог великог имењака, пред очима сабране братије догодило се чудо. Игумански жезал (штап) Светог Саве Освећеног, који је вековима чуван уз његов гроб као драгоцена светиња, сам је пао на земљу, а чудотворна икона Богородице Млекопитатељнице видљиво се покренула.
Монаси су били затечени. У први мах нису знали како да протумаче оно што су видели. Помислили су да је реч о случајности.
Али сутрадан, када је Свети Сава поново дошао у храм, чудо се поновило.
Тада су почели да се распитују ко је тај смирени монах. Када су сазнали да је реч о архиепископу српском, некадашњем принцу, који носи име Сава, сетили су се речи свога оснивача изговорених седам векова раније. Оно што су многе генерације чекале коначно се догодило.
Испуњење пророчанства није било важно само зато што се једна давно изговорена реч показала истинитом. Оно је открило и нешто много дубље. Бог је хтео да покаже да пут Светог Саве Српског није био само пут једног народа, него да је био укорењен у самом предању древне Цркве. Српски архиепископ није случајно дошао у Лавру Светог Саве Освећеног; његов долазак био је део промисла који је Бог припремао вековима.
Зато су му монаси предали највеће драгоцености које су чували као своје најсветије благо: чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице, игуманску патерицу Светог Саве Освећеног и чудотворну икону Пресвете Богородице Тројеручице.
Тешко је пронаћи сличан догађај у историји Православне Цркве. Замислимо само колико је поверења било потребно да један древни палестински манастир своје највеће светиње преда страном монаху, не зато што их је тражио, већ зато што су препознали да се пред њиховим очима испунила воља Божија.
За нас Србе овај догађај има посебну тежину. Свети Сава није добио ове светиње зато што је био син великог жупана, нити зато што је био архиепископ. Добио их је зато што је својим животом постао достојан наследник духовног предања које је започело у палестинској пустињи. Кроз њега је српски народ на јединствен начин повезан са самим изворима источног монаштва, а та веза није настала људском заслугом, већ Божијим промислом који је вековима припремао овај сусрет.
Икона која и данас чува завет Светог Саве
По повратку из Свете Земље, Свети Сава је три велике светиње донео на Свету Гору. Чудотворна икона Богородице Тројеручице постављена је у Хиландар, где ће вековима касније постати игуманија манастира. Игуманска патерица Светог Саве Освећеног остала је као драгоцени знак да је Свети Сава Српски постао наследник великог духовног предања палестинских отаца, док је за Млекопитатељницу одредио место које је најбоље говорило о његовом односу према Пресветој Богородици.
Однео ју је у своју испосницу у Кареји, место где је проводио дане и ноћи у најстрожем посту, молитви и читању Светог Писма. Управо је ту написао и чувени Карејски типик, једно од најузвишенијих правила монашког живота у православном свету. Није случајно што је баш у том месту непрестане молитве желео да поред себе има икону коју му је, по промислу Божијем, предала древна Лавра Светог Саве Освећеног.
Међутим, Свети Сава је учинио нешто што до данас изазива дивљење свих који посете његову испосницу.
По православном поретку, са десне стране царских двери на иконостасу увек стоји икона Господа Исуса Христа, док је са леве стране икона Пресвете Богородице. Тај распоред готово нигде није нарушаван кроз векове. Али у Карејској испосници Млекопитатељница се налази управо са десне стране, на месту које иначе припада Спаситељевој икони, док је Христова икона постављена са леве стране.
Према светогорском предању, Свети Сава је ову промену учинио са црквеним благословом, због посебног значаја чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице коју је донео из Лавре Светог Саве Освећеног у Палестини. Тако је у Карејској испосници установљен јединствени поредак који траје вековима и који сведочи о дубоком поштовању према Пресветој Богородици, али и о великом духовном угледу који је Свети Сава уживао на Светој Гори.
Овај необични поредак никада није схватан као нарушавање црквеног предања, већ као јединствени израз љубави и поштовања Светог Саве према Мајци Божијој. Он није желео да узвиси Богородицу изнад Њеног Сина – што би било незамисливо – већ је на симболичан начин показао колику је благодарност осећао према Оној која га је, како је и сам веровао, пратила и руководила кроз читав његов живот.
Зато нико током осам векова није покушао да промени овај поредак. Светогорски монаси га чувају као завет Светог Саве, знајући да је настао из дубоке побожности, а не из жеље за новотаријом. И данас, када поклоници уђу у Карејску испосницу, прво што запазе јесте управо ова необична поставка, која сведочи о посебној вези Светог Саве и Пресвете Богородице.
Пред Млекопитатељницом се вековима моле мајке за здравље своје деце, труднице за благословен порођај, супруге које желе потомство, али и сви они који траже утеху и материнску заштиту Пресвете Богородице. Није тешко разумети зашто. Ако је Она својим млеком хранила оваплоћеног Сина Божијег, онда је природно да јој се верни обраћају као Мајци која разуме сваку мајчинску бригу, сваку сузу и сваку наду.
Ипак, дарови које Богородица даје пред овом иконом нису ограничени само на материнство. Млеко којим Она храни Богомладенца од најранијих времена Цркве посматрано је и као слика духовне хране којом Господ укрепљује све који Му долазе са вером. Као што дете без мајчиног млека не може да расте, тако ни човек без благодати Божије не може духовно да сазрева. Зато Млекопитатељница остаје вечни позив да се не задовољавамо само пролазним добрима овога света, већ да глад своје душе утолимо Христом, који је ради нас постао Дете и примио све што припада нашој људској природи.
Када данас прослављамо празник Богородице Млекопитатељнице, пред нама није само успомена на једну древну чудотворну икону. Пред нама је сведочанство да Бог своја обећања никада не заборавља, ма колико времена прошло. Пророчанство изговорено у палестинској пустињи чекало је седам векова да би се испунило кроз Светог Саву Српског. За Бога ни седам дана ни седам стотина година нису препрека када води историју ка спасењу.
Зато ова икона за српски народ има посебан значај. Она нас подсећа да је Свети Сава наш народ увео у само срце васељенског Православља, повезујући Србију са Светом Земљом, Светом Гором и најдревнијим монашким предањем Цркве. Али она нас истовремено подсећа и на нешто много важније: да нас велика духовна даровања обавезују на велики духовни живот. Није довољно поносити се Светим Савом; потребно је корачати путем којим је он ишао.
А докле год пред иконом Млекопитатељнице буде било људи који јој са вером прилазе, њена тиха порука остајаће непромењена. Бог је постао истински човек, Пресвета Богородица остала је Мајка свих верних, а љубав и верност Богу увек доносе плод, чак и онда када на њихово испуњење треба чекати читаве векове.
НАПОМЕНА: Лавра Светог Саве Освећеног (Мар Саба) – светиња из које је дошла Млекопитатељница
Да бисмо у потпуности разумели значај догађаја у коме је Свети Сава Српски добио чудотворне иконе, морамо схватити шта у православном хришћанству представља манастир у коме су оне чуване седам векова.
- Колевка монашког поретка: Смештена у суровом кањону Кедронске долине у Јудејској пустињи, ова Лавра је основана у V веку и представља образац по коме су устројени готово сви каснији православни манастири.
- Творац Јерусалимског типика: Управо у овом манастиру настао је Црквени устав (Типик Светог Саве Освећеног) који је касније постао богослужбени стандард и закон за целу Православну Цркву.
- Дом Светог Јована Дамаскина: Један од највећих православних теолога, бранитељ икона и писац Светих Канона, Свети Јован Дамаскин, провео је већи део свог живота у овој пустињској лаври, где се и данас чува његова пећина-ћелија.
- Аватонско правило: Сходно прастарој пустињској традицији која се строго поштује већ 15 векова, улазак женама унутар манастирских зидина је најстроже забрањен. Жене могу да се поклоне светињи искључиво са оближње одвојене куле.
- Живот у V веку усред XXI века: У манастиру нема електричне енергије нити модерних телекомуникација. Ноћу се комплекс осветљава искључиво свећама и кандилима на маслиново уље. Вода се захвата са извора на дну кањона до ког води преко 380 степеника уклесаних у живу стену, а монаси и даље користе традиционално византијско време (где дан почиње заласком сунца).
- Како су Срби спасили ову светињу: Током отоманског периода, у тешким временима када је Лаври претило потпуно пропадање због огромних дугова, српски монаси са Свете Горе су преузели управу над манастиром. Они су управљали овом палестинском светињом око 130 година (између XV и XVII века), платили све дугове, обновили манастирске зидине и сачували је за будућа поколења.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић