Објавите нешто добро на друштвеним мрежама и кажете себи да вам није важно колико ће људи реаговати. Али после неколико минута ипак поново погледате телефон.

Помогнете некоме, а онда вас негде дубоко заболи што нико није ни приметио ваш труд.

Или баш намерно сакријете добро дело од људи, али вас потајно радује што бар ви знате колико сте били скромни.

Управо ту почиње једна од најдубљих и најнеобичнијих тема духовног живота.

Постоји једна страст од које се, на први поглед, не може побећи. То је сујета.

Ако учинимо добро дело, она је ту. Ако га сакријемо од људи, поново је ту. Ако говоримо, прати нас. Ако ћутимо, не напушта нас. Ако постимо, она налази разлог да се радује. Ако престанемо да постимо да бисмо избегли похвале, опет нам шапуће да смо мудрији од других.

Испада као да је сваки пут којим кренемо већ неко прошао пре нас и поставио замку.

Сујета је попут ватре – шта год да јој баците, она ће покушати да прогута. Дате јој успех – храниће се успехом. Дате јој неуспех – храниће се тиме како достојанствено подносите неуспех. Дате јој чак и покајање – покушаће да вас убеди да сте покајанији од других.

Проблем није у посту, молитви, милостињи или ћутању. Проблем је што људско срце уме готово све да претвори у храну за сопствени его.

Свети оци и „тророго дрво“ сујете

Управо зато је Свети Јован Лествичник написао један од најпотреснијих описа у целој хришћанској литератури:

„Сујетан сам када постим; али када себи дозволим да постим да бих сакрио своје уздржање од људи, опет постајем сујетан, сматрајући се мудрим. Сујета ме обузима када сам обучен у лепу одећу; али чак и када сам обучен у сиромашну одећу, и ја сам сујетан. Почнем да говорим, и сујета ме обузима; ћутим, и опет ме обузима. Како год да баците ово тророго дрво, само ће се један рог подићи.“

Тешко је прочитати ове речи, а не осетити нелагоду. Ако је заиста тако, има ли уопште излаза?

Свети оци су сујету сматрали најлукавијом од свих страсти. Док су друге страсти лакше препознатљиве, сујета уме да обуче сваку маску. Она не напада само наше мане, већ и наше врлине. Не храни се само нашим падовима, већ и нашим победама.

Зато човек може да се похвали како никада не прича о себи. Или да неприметно помене колико је некоме помогао. Или да се растужи што његов труд није добио признање. Сујета не пита да ли је дело било добро; она само тражи прилику да пажњу врати на нас.

Свети Јован Касијан Римљанин писао је да је дух сујете толико разнолик, променљив и суптилан да чак и људи са великим духовним искуством тешко успевају да га препознају у себи. Он га упоређује са главицом лука: скинемо један слој, испод њега се појави други; уклонимо и њега, појави се трећи. Чини нам се да смо дошли до краја, а испостави се да тек почињемо.

Још снажније звуче његове речи о њеној необичној снази у којима наводи да све друге страсти, када их савладамо, почињу да слабе... Али сујета, чак и када мислимо да смо је поразили, устаје са још већом снагом. Чим помислимо да смо је се ослободили, она се храни управо тим нашим осећајем победе. Док друге страсти владају само над онима који су им подлегли, сујета најјаче напада управо оне који мисле да су је победили.“

Каква је то страст која постаје јача баш онда када мислимо да смо је победили?

Одговор лежи у томе што сујета не тражи одређено дело. Њој је довољно да човек почне да гледа себе.

Човек може да се поноси својом лепотом, богатством или знањем. Али може исто тако да се поноси својим постом, милостињом, молитвом, па чак и својом скромношћу и смирењем. Управо зато је Свети Јован Лествичник назива „почетком и претечом гордости“.

Најопаснији облик: Понос на сопствено смирење

Најопасније је што сујета не тражи увек да нас други хвале. Понекад је довољно да се сами себи дивимо.

Авва Доротеј описује једну од најсуптилнијих духовних обмана. Човек говори: „Ја сам последњи од свих.“ Али ако га неко презре или му не укаже поштовање, он се увреди. То значи да није заиста мислио да је последњи – само је желео да буде признат као смирен човек.

То је, можда, најтананији облик сујете: када човек свој идентитет почне да гради управо на сопственом смирењу.

Колико пута смо били сигурни да смо нешто учинили искључиво из љубави, све док нас није заболело што нам нико није рекао „хвала“? Тек тада схватимо да у нашем добром делу није била само љубав према ближњем, већ и потајна жеља да будемо виђени.

Свети Исак Сирин упозорава да се благодат удаљава од човека који непрестано гледа своје врлине. Не зато што су врлине лоше, већ зато што је човек престао да гледа Бога, а почео да посматра себе.

„Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт. 6, 21)

Када благо постане сопствена духовна „успешност“, срце се неприметно окреће самом себи. Уместо да човек гледа Бога и пита се: „Господе, како да Ти угодим?“, он почиње да гледа себе и пита се: „Како изгледам у очима других?“

Зато данас сујета лакше него икада проналази пут до нас. Некада је човек морао да чека да га неко уживо похвали. Данас је довољно да освежи страницу и види колико је људи реаговало на његову фотографију, мишљење или добро дело.

Али сујета није настала са интернетом. Само је добила ново огледало. Она се појављује и у породици када очекујемо да наш труд буде примећен, на послу када нас боли што је неко други добио признање, у парохији када се потајно поредимо са другима. Сујета никад не гледа само нас – она увек мери и друге.

Преокрет: Коме припада слава?

Апостол Павле открива саму суштину ове борбе када поставља питање које сече сигуран темељ свакој сујети:

„Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“ (1. Кор. 4, 7)

Све што имамо – способност, знање, снагу, добру вољу, чак и саму жељу за добром – није нешто чиме можемо да се уздижемо изнад других, већ дар за који треба да благодаримо.

Није проблем у томе што човек осети радост када његов труд буде примећен. То је људска слабост коју свако познаје. Разлика између здраве радости и сујете је у томе коме припада слава.

Човек који се радује добру и каже: „Хвала Богу што ми је дао снагу да ово учиним“, још увек је окренут ка Извору добра. Али човек који у срцу каже: „Погледајте шта сам ја урадио“, већ је почео да узима оно што припада Богу.

Управо зато Апостол Павле подсећа: „Ко се хвали, нека се хвали Господом.“ (1. Кор. 1, 31)

То није забрана да се радујемо добру које смо учинили. То је позив да променимо његов центар. Можемо се радовати делу, али слава увек припада Дародавцу.

Зашто свети оци не саветују да престанемо да чинимо добро

Препознавши ову дубину, многи одустану и помисле: ако је и моја молитва помешана са сујетом, ако је и моја милостиња нечиста, чему онда све? Зар није боље не чинити ништа?

Управо ту су свети оци најчешће погрешно схваћени. Они никада не кажу да човек треба да престане да чини добро зато што се у њега умешала сујета.

Варсануфије Велики саветује монаха који је приметио сујету после доброг дела да не одустаје од добра, него да се смири, покаје и настави. Јер ако бисмо чекали да наше намере буду потпуно чисте пре него што учинимо било шта добро, вероватно не бисмо учинили готово ништа.

У супротном, демон би однео двоструку победу: најпре би нас искушавао сујетом, а затим би нас убедио да због те сујете више не треба ни да чинимо добро.

Свети Макарије Велики каже да човек често ни сам не зна шта га покреће. Али постоји један знак који улива велику наду.

Истински сујетан човек најчешће уопште не види своју сујету – он је оправдава и сматра врлином. Насупрот томе, човек који после доброг дела уздахне: „Господе, опет сам приметио да сам пожелео да ме неко похвали, очисти моје срце“, већ је направио корак ка слободи. Ту је разлика између искушења и пристанка.

У томе се открива дубоко значење Првог јеванђелског блаженства:

„Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско.“ (Мт. 5, 3)

„Сиромашан духом“ није човек који мисли да нема никакву вредност или који практикује лажно самопонижавање. Сиромашан духом је онај који зна да све што има долази од Бога. Он каже: „Све што је добро у мени није само моје – то је дар који ми је поверен.“ И управо ту почиње истинско смирење.

Како изаћи из круга у коме сујета увек побеђује?

На крају, можда је највећи парадокс управо у овоме: свети оци као да нас најпре доводе до уверења да излаза нема. Покажу нам да се сујета може сакрити иза сваке врлине, иза сваке победе, па чак и иза саме жеље да будемо смирени.

Али они то не чине да би нас бацили у очајање, већ да би нас ослободили најопасније заблуде – уверења да смо сами себи довољни и да смо већ достигли смирење.

Смирење почиње тек онда када човек поче да се узда у Божију милост, а престане да верује својој непогрешивости.

Ту се коначно прекида круг који нам је деловао да из њега нема излаза – срце се ослобађа потребе за људском славом и проналази свој истински мир.

Највећа победа над сујетом остварује се када наше мисли постану испуњене Небом. Када после сваког добра које учинимо, тихо погледамо горе и кажемо: „Хвала Богу.“

За Фондацију Пријатељ Божији: Мирослав Стевановић