„И рече Бог: Да начинимо човека по своме лику, као што смо ми.“ (Пост. 1,26)

Хришћанска вера придаје Христовом лицу значај који превазилази сваку представу о лепоти или изгледу. Када Црква поштује икону, она чува истину да је Син Божји заиста постао човек. Христос је имао људско тело, људске очи, руке и лице; људи су Га гледали док је ходио земљом, слушали Његов глас, додиривали Га и разговарали са Њим. Апостол Јован управо зато о Христу говори тако непосредно: „Што бијеше од почетка, што чусмо, што видјесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше, о Слову живота.“ (1 Јн 1,1). Нерукотворени Образ стоји унутар те истине о Оваплоћењу: Христос је постао видљиви човек, а Његов лик Црква може да покаже на икони.

Ту се открива и разлог због кога је прича о Нерукотвореном лику много више од занимљивог предања о чудесном убрусу. Када би Христос био само невидљива духовна идеја, човек би о Њему могао да размишља, да говори и да гради различите представе. Оваплоћење мења све: Бог је ушао у историју као човек и прихватио нашу телесност. Свети Јован Дамаскин је управо на томе заснивао своју одбрану икона, наглашавајући да се Христос може изображавати зато што се Бог Логос оваплотио и јавио телесно.

Лице Бога Кога можемо видети

Зато је икона више од слике која нас подсећа на некога кога нема пред нашим очима. Она сведочи о Његовом присуству у историји и о стварности у којој је Бог узео људску природу. Када православни хришћанин целива икону Христа, његово поштовање усмерено је ка самом Христу; материјални лик постаје место сећања, сусрета и молитвеног обраћања Ономе кога изображава. Икона тако остаје везана за једну од најважнијих истина Јеванђеља: „Он је икона Бога невидљивога“ (Кол. 1,15).

Ова реч апостола Павла отвара још једна врата. Ако је Христос Икона Бога невидљивога, онда се питање лика више не односи само на икону која стоји пред нашим очима. Оно се односи и на човека, јер прве странице Светог Писма кажу да је човек створен по лику Божјем. Тај библијски исказ није украс који треба ставити уз празник; он открива нешто веома важно о људском животу. Човек у себи носи дар који није сам створио и чију вредност не може сам себи доделити.

Сваки човек током живота поприма црте онога чему се предаје. То се лако види на лицу. Дуго незадовољство оставља траг, као и стална забринутост. Гнев временом постаје начин реаговања, завист начин посматрања туђег живота, а презир навика у односу према људима. Са друге стране, дуго трпљење, доброта и пажња према другима такође мењају човека. Лице не постаје другачије због неке магичне промене, већ зато што човеков унутрашњи живот временом налази пут до његовог понашања, гласа, погледа и начина на који се односи према другима.

Исто се дешава и са душом. Човек свакога дана нечему даје простор у себи. Оно чему се непрестано враћа оставља траг. Ако сатима храни увреду, она добија све више места у његовим мислима. Ако непрестано упоређује себе са другима, туђи живот постаје мерило његовог сопственог. Ако се стално враћа старим неправдама, прошлост почиње да управља садашњошћу. Унутрашњи човек се тако постепено обликује, често без једног великог тренутка који би означио промену.

Оно што време урезује у човека

Зато апостол Павле пише да се они који гледају славу Господњу „преображавамо у исти лик, из славе у славу“ (2 Кор. 3,18). Ова реч добија посебну снагу када је читамо уз празник Нерукотвореног Образа. Гледати Христа у хришћанском смислу значи допустити да Његов лик постане мерило нашег живота. Човек се учи Његовој кротости када примети сопствену наглост; Његовој милости када схвати колико лако осуђује; Његовом праштању када се суочи са сопственом жељом да другоме врати за нанесену бол. Тај процес нема један свечани тренутак. Он се одвија у обичним данима, у разговорима са породицом, у послу, у односима са људима које волимо и са онима који нам нису драги.

Ту икона престаје да буде нешто што човек само гледа. Она постаје огледало пред којим се види и оно што човек обично не жели да види у себи. Пред Христовим лицем тешко је дуго одржавати представу о сопственој праведности, јер Јеванђеље човека враћа на оно што заиста јесте. Христос не тражи од човека да направи лепшу слику о себи, већ да дозволи Богу да га изнутра преображава.

Свети Јован Дамаскин је икони придавао место које је дубоко повезано са памћењем: оно што је за писмене реч и књига, то је икона за очи. Она човека подсећа на Онога чији је лик пред њим и усмерава ум ка Њему. Када се човек годинама моли пред Христовом иконом, тај поглед улази у његов живот на начин који није увек одмах приметан. Вера се показује у томе како човек говори када се наљути, шта ради када има моћ над неким слабијим од себе, како се понаша када му нико неће узвратити услугом и шта ради са туђом грешком када је открије.

Чији лик људи препознају у нама?

Овде празник добија сасвим лично значење. Човек много размишља о томе како га други виде. Бира речи, гради углед, настоји да остави добар утисак, а данашњи свет му је дао и безброј начина да сам уређује слику коју ће други видети. Фотографија се може изабрати, снимак поновити, реченица обрисати, лице приказати из најбољег угла. Таква слика може бити лепа и истинита, али она ипак остаје само део човека.

Постоји друга слика која се гради без нашег уређивања. Њу стварају наши поступци. Она остаје у сећању људи после разговора са нама и често говори много више од свега што смо о себи рекли. Човек који је био повређен може годинама памтити једну реченицу коју му је неко изговорио. Дете памти начин на који му је отац одговорио када је погрешило. Супружник памти да ли је у тешком тренутку поред себе имао разумевање или хладноћу. Стари човек памти да ли га је неко саслушао када му је било потребно да говори. Тако се Христов лик у човеку показује тамо где нема иконе на зиду, свеће и свечаног тренутка, већ само један сусрет двоје људи.

Зато питање „чији лик носимо у себи?“ није питање о томе да ли смо довољно побожни. Оно је много конкретније. Када нас неко повреди, шта излази из нас? Када нам други човек завиди, да ли му узвраћамо истом мером? Када нам се укаже прилика да некога понизимо пред другима, шта нас зауставља? Када имамо право да захтевамо своје, умемо ли да видимо човека испред себе? Одговори на та питања откривају лик који се у нама годинама обликовао.

У том смислу, човек може да проведе много времена пред иконом, а да тек у једном обичном разговору открије колико је далеко од Онога чији лик поштује. Тај тренутак није разлог за очајање. Напротив, он може да буде почетак истинске молитве, јер човек тек тада види шта у себи треба да преда Христу. Покајање почиње тамо где престаје потреба да себе оправдавамо и где човек пристаје да види сопствену душу онакву каква јесте.

Једног дана ће све што човек пажљиво гради о себи нестати из сећања других. Лице са фотографије избледеће, речи ће бити заборављене, успех ће припасти неком другом, а имовина ће остати онима који долазе после нас. Оно што је човек годинама уносио у своју душу остаје дубље. Зато је најважније питање које празник Нерукотвореног Образа поставља свакоме ко стане пред Христову икону управо оно најједноставније: док гледам Његов лик, какав лик у мени полако настаје?

За Фондацију „Пријатељ Божији“: Наташа Смоловић