Дошао једном младић код свог духовног оца и дуго је ћутао пре него што је проговорио.

– Оче, осећам да се у мени нешто мења. Све више мислим само на себе и плашим се да ћу постати човек какав никада нисам желео да будем. Не знам како да то зауставим.

Старац га погледа и упита:

– Шта се променило, синко?

Младић заћута на тренутак, па настави:

– Док сам био сиромашан, имао сам мало, али сам био миран. Када би неко тражио помоћ, дао бих колико могу. Радовао сам се туђој срећи и имао сам разумевања за туђу муку. А онда сам покренуо посао. Почео сам добро да зарађујем и живот ми се променио. Сада имам више него што сам икада имао, а све мање мислим на друге. Када видим сиромаха, прво помислим да ће ме нешто тражити. Када неко има проблем, понекад ме више нервира него што ме заболи. И плашим се да ћу, ако овако наставим, постати човек какав никада нисам желео да будем.

Старац га је неко време посматрао, а затим устаде.

– Хајде са мном.

Одвео га је до прозора који је гледао на манастирско двориште.

– Погледај кроз прозор. Шта видиш?

Младић погледа.

– Видим монахе како раде у башти. Тамо је један старији брат који носи дрва. Видим жену са дететом како улази у цркву. И оног просјака поред капије.

Старац га затим одведе до великог огледала које је стајало на другом зиду.

– А сада погледај овде. Шта видиш?

Младић се насмеши, помало збуњен.

– Себе, оче.

Старац показа руком час према прозору, час према огледалу.

– И једно и друго направљено је од стакла. Само што је на једно стакло нанесен танак слој сребра. А сребро је, као што знаш, одувек било симбол богатства. Знаш ли шта се тада догоди?

– Стакло постане огледало.

– Тако је. И више кроз њега не гледаш свет око себе. Гледаш себе.

Младић је ћутао.

Старац настави:

– Богатство понекад делује на човека попут тог танког слоја сребра. Човек га стиче мало по мало, а онда једног дана примети да више не гледа друге људе као раније. Њихове потребе почиње да мери према својим потребама, њихову муку према свом удобном животу, а све што му се дешава прво посматра кроз питање: „Шта ће бити са мном?“

Младић поново погледа кроз прозор. У дворишту су братија и даље радила, жена са дететом улазила је у цркву, а просјак је стајао крај капије.

Затим погледа у огледало.

– Сада разумем, оче. Када на стакло дође танак слој сребра, оно престаје да буде прозор и постаје огледало.

Старац климну главом.

– Тако и богатство може да промени човека. Не мора да му промени лице, кућу или одећу. Понекад му промени само оно кроз шта гледа свет. И онда, где год да погледа, све теже види друге, а све чешће види себе.

„Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Матеј 6,21)

Приредила редакција сајта „Пријатељ Божији“