Човек је навикао да свет посматра из сопственог угла. Оно што је велико, снажно, паметно и корисно лако добија нашу пажњу, док све што је ситно, слабо и наизглед безначајно пролази поред нас готово непримећено. Из таквог начина гледања постепено је настала и слика света у којој се човек поставља у средиште свега, а природа се доживљава као простор намењен његовим потребама, удобности и забави.

Поглед на животиње то посебно показује. Човек је одувек користио животиње за исхрану, рад и друге потребе, што има своје место и у библијском сведочанству. Одговорност човека према творевини огледа се у начину на који користи оно што му је поверено: са мером, захвалношћу и поштовањем према животу. Када такав однос постоји, човек у животињама може да препозна дар Божјег стварања и да према њима поступа пажљиво и милосрдно.

Човекова моћ је толико порасла да понекад делује као да на планети има места само за оно што му је корисно. Наши умови, навикнути на једноставне формуле о борби за опстанак и праву јачег, лако прихватају такво стање као нешто природно.

Али како изгледа свет када се његова вредност посматра из другог угла? Како изгледа када се сетимо да све што постоји има свог Творца и да мера његове вредности не зависи од тога колико нам је корисно, колико је сложено или колико смо способни да га разумемо?

Мрав, дете и мера вредности

Замислимо на тренутак мрава који пролази преко тротоара. Неко ће га заобићи, неко ће га згњечити без размишљања, а неко га неће ни приметити. За човека је мрав готово невидљив и његов живот делује ситно у поређењу са нашим животима. А када бисмо замислили како човек изгледа из мравље перспективе, деловао би му као огромно и готово несхватљиво створење које гради градове, лети небом, шаље летелице у свемир и ствара технологије које мрав не би могао ни да замисли.

Мрав ништа не зна о интернету, свемирским бродовима или сложеним машинама које је човек направио. Па ипак, никоме разумном не би пало на памет да због тога његов живот нема никакву вредност. Чињеница да једно створење не разуме свет око себе не говори ништа о његовој вредности пред Богом. Наше знање има своје границе, а оно што нам је несхватљиво може у Божјем промислу имати место које ми не умемо да видимо.

Живимо у времену у којем се способност лако претвара у меру вредности. Питамо се ко је паметнији, јачи, успешнији и продуктивнији, па према тим мерилима несвесно процењујемо и људе.

А онда се појављује једноставно питање које руши такву логику: шта ћемо са дететом које долази на свет потпуно неспособно да се само нахрани, обуче или заштити? Његова зависност од других сама по себи не умањује вредност његовог живота. Исто важи за старца који је некада подизао породицу, радио, стварао и бринуо о другима, а сада му је потребна туђа рука за најобичнију кашику.

Човекова вредност долази од Бога, од Онога из Кога долази и сам живот. Диплома, богатство, физичка снага, интелигенција и способност никада не могу бити коначна мера људског живота. Када то заиста разумемо, другачије почињемо да гледамо и на осталу творевину. Оно што је мало пред нашим очима може бити велико у тајни Божјег стварања, а оно што нам делује једноставно може имати своје место у целини коју човек никада неће до краја обухватити.

Кривица палог баштована

Када Христос каже: „Бог није Бог мртвих, него живих“ (Мт. 22, 32), те речи нас подсећају на Бога који је Бог живота и Творац свега што живи. Свето писмо нам открива свет у којем створење није препуштено случајности и бесмислу. Творац држи у својој руци све што постоји, од огромних галаксија до најситнијих организама које људско око никада неће видети.

Када бисмо замислили да Божја љубав и стваралачка сила напусте свет чак и на један тренутак, све што познајемо растворило би се у непостојању. Оно што називамо природом само је део стварности коју покушавамо да разумемо ограниченим људским умом. Много тога што постоји остаје за нас тајна, а управо та тајна треба да нас учи смирењу пред величином Творца.

Апостол Павле о судбини целокупне творевине говори са необичном снагом: „Јер с нестрпљењем чека твар да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не својом вољом, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од ропства пропадљивости на слободу славе деце Божије.“ (Рим. 8, 19–21)

Ове речи отварају дубоку тајну. Животиње, биљке и целокупна творевина нису починили грех који је разорио човеково заједништво са Богом. Они су, заједно са човеком, увучени у последице пада. Када је човек изгубио заједницу са Богом, поремећен је и његов однос према свету који му је поверен. Земља је изнедрила трње, страдање је постало део живота, а смрт је ушла у творевину.

Зато је слика човека као баштована толико важна. У Књизи Постања човек добија задатак да обрађује и чува врт: „И узе Господ Бог човјека, и намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.“ (Пост. 2, 15) Његова власт над творевином подразумева одговорност, бригу и мудрост. Човек је позван да буде чувар живота који му је поверен, а свака злоупотреба те моћи открива нешто о стању његовог сопственог срца.

Псалтир нам показује да Бог види и она створења која човек лако превиди: „Даје стоци храну њезину, и младој вранади која виче.“ (Пс. 147, 9).

У Књизи о Јову сам Бог пита човека: „Ко спрема гаврану храну његову кад млади његови вичу к Богу?“ (Јов. 38, 41).

Христос подсећа на исту истину када каже: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не пада на земљу без Оца вашега.“ (Мт. 10, 29)

Ако Бог види врапца који пада на земљу и брине о гаврановим младунцима, човек тешко може да посматра животињски свет као безвредну масу која постоји  искључиво ради његових потреба. Пред Богом ниједно створење није случајни вишак у свету. Ми не знамо до краја какво место свака птица, животиња, биљка или најситнији живи организам има у тајни стварања, али управо то незнање треба да нас учи поштовању.

Пријатељство светитеља и животиња

У житијима светих постоје призори који савременом човеку могу изгледати готово невероватно. Светитељи који су очистили срце и испунили га љубављу имали су посебан однос према животињама. Дивље звери су им прилазиле, птице су долазиле по храну, а животиње су уз њих показивале мир који је тешко објаснити обичним људским искуством. У тим сусретима Црква препознаје одјек оног првобитног односа човека и творевине који је постојао пре пада.

Свети Павле Тивејски живео је у пустињи, а гавран му је сваког дана доносио пола хлеба. Када се светитељ упокојио, два лава су, према његовом житију, дошла на место његовог починка, ископала му гроб и потом се удаљила. Тај призор вековима је остао у хришћанском предању као слика необичног мира између светитеља и дивље природе.

Слична прича везује се за Светог Герасима Јорданског. Светитељ је извукао трн из лавље шапе и помогао рањеној животињи. Лав је потом остао уз њега, живео у манастиру и помагао у пословима. Када се Свети Герасим упокојио, лав је легао на његов гроб и угинуо од туге. Пред таквом сликом човек се природно запита колико тога о животињском свету још увек не разумемо.

Свети Сергије Радоњешки делио је хлеб са дивљим медведом који му је долазио у шуму. Свети Серафим Саровски био је окружен вуковима, зечевима, медведима и другим животињама које су му прилазиле без страха. За светитеље је творевина била жива књига Божјег стварања. У сваком створењу могли су да препознају траг руке Творца, па је њихова љубав према свету око њих природно добијала облик нежности и милости.

Свети Силуан Атонски о томе је писао са изузетном нежношћу: „Дух Божији учи душу да воли свако живо биће, тако да не жели ни зелени лист са дрвета да убере без потребе. Тако Дух Божији учи љубави према свим стварима, а душа има саосећање према сваком створењу.“ У његовим речима видимо меру духовног живота која нам је данас посебно потребна: човек који истински воли Бога постепено постаје пажљивији према свему што је Бог створио.

Свети Силуан се до краја живота са болом сећао једног догађаја из младости када је без потребе повредио мало створење. Тај догађај није сматрао безначајним, јер га је подсетио на сопствену грубост срца. Савременом човеку може изгледати необично да неко плаче због муве или слепог миша. За светитеља је таква осетљивост била знак да срце постепено постаје способно за љубав која обухвата целокупну творевину.

Тајна која нам је остављена

Судбина животиња после смрти није нам откривена толико јасно као судбина човека, Јер ту Свето писмо оставља простор за тајну, а апостол Павле нам открива да целокупна творевина очекује своје ослобођење.

То је довољно да човек буде опрезан са коначним закључцима. Можемо се питати шта ће се догодити са животињама које смо волели, са псом који нас је сваког дана дочекивао на вратима, са коњем који је годинама служио човеку, са птицом која је певала у дворишту или са било којим другим створењем чије нам је присуство донело радост. На та питања немамо потпун одговор, али можемо им приступити са поверењем у Бога који познаје свако своје створење.

Тајна није празнина. Она је простор у којем човек признаје да Божја стварност превазилази границе његовог знања. У Књизи Откривења налазимо величанствену реч: „Ево све ново чиним.“ (Откр. 21, 5). Не знамо све детаље тог обновљења, али знамо да Божје дело води ка пуноћи живота и коначном исцељењу творевине.

Зато је наше питање овде и сада много конкретније. Како гледамо на свет који нам је поверен? Погледајмо птицу која прелеће изнад главе, пса који чека испред улаза у зграду, мрава који пролази преко стазе или зелени лист који расте испред прозора. Сваки од тих призора може постати мали подсетник да је свет око нас дар који смо примили од Творца и да нам је поверен на чување, са мером и одговорношћу.

Човекова величина показује се и у томе како поступа према ономе што је слабије од њега. Моћ да уништи живот сама по себи човека не чини великим. Великим га чини способност да ту моћ обузда, да поштеди када може, да помогне када треба и да у свему што живи препозна дело Божјих руку.

Можда је један од првих корака ка исцељењу нашег односа са творевином управо то да поново научимо да се дивимо малим стварима. Мраву који нестаје у трави, птици која тражи храну, дрвету које цвета, животињи која нам верује. Пред Богом су сви мали, јер је пред Њим свака створена величина мала у односу на величину Творца. Али ниједно створење због тога није безначајно.

Када човек то заиста усвоји, његов однос према свету постепено постаје нежнији. А са нежношћу долази и одговорност: да чувамо оно што нам је поверено, да не наносимо патњу без потребе и да у живом свету препознамо тихи траг Онога који је све створио.

Творевина можда ћути пред нама, али пред Богом није без гласа. А срце које је научило да воли Бога постепено учи и да чује тај тихи глас.

Према тексту протојереја Игњатија Покровског, објављеном на порталу SPZH/UOJ.
Превела, прерадила и допунила допунила: Светлана Розанова