Данас Православна Црква прославља Сретење Владимирске иконе Пресвете Богородице. Тада је пред град стигла војска једног од најстрашнијих освајача средњег века, а из града Владимира је у Москву донета чудотворна икона Богородице. Народ ју је дочекао у молитви и са сузама, а према црквеном предању, управо у часу када је икона стигла пред Москву, Тамерлан је у свом шатору имао необично виђење после којег је наредио војсци да се повуче. Црквено предање овај догађај памти као чудесно избављење Москве по молитвама Пресвете Богородице.
Када се погледа Владимирска икона Пресвете Богородице, тешко је на први поглед схватити колико је историје прошло пред тим лицем. Икона није велика, на њој нема призора битке, царске круне, оружја ни војске. На њој су Пресвета Богородица и Богомладенац Христос, прислоњени једно уз друго, а Богородица својим дубоким и тихим погледом гледа онога ко стоји пред Њом. Ипак, та мала икона вековима је била једна од највећих светиња руског народа, пред којом су се узносиле молитве у најтежим временима.
За православног хришћанина Владимирска икона има много дубље значење од успомене на један догађај из 1395. године. Она сведочи о Христовом Оваплоћењу и подсећа на молитвено заступништво Његове Пречисте Мајке.
Мајка која гледа у човека
Поглед Богородице на Владимирској икони једно је од њених најупечатљивијих обележја. Она не гледа негде у даљину, нити је лице приказано као свечана и далека владарска слика. Њене очи као да остају окренуте према ономе ко стоји пред иконом, док Христос, Младенац, прислања своје лице уз Њено. У том загрљају налази се нешто веома људско и веома дубоко – Мајка држи Своје Дете, али Њен поглед као да већ носи знање о страдању које ће Њен Син проћи.
То је иконографски тип Елеуса, односно Умиление – Богородица Нежности. Христос се приљубљује уз Своју Мајку, а Њихова лица су блиска, готово сједињена. Та блискост није приказана само ради лепоте. Она открива тајну Оваплоћења: Онај Кога Богородица држи у наручју јесте истински Бог и истински човек, Син Божији који је примио људско тело од Ње.
Зато је поглед Богородице на овој икони тако важан. Она у наручју држи Христа, а гледа према човеку. Као да цела икона тихо усмерава поглед са Мајке на Сина, јер је управо Христос средиште сваког истинског поштовања Пресвете Богородице. Она упућује на Њега, као што је то учинила и у Кани Галилејској када је рекла слугама: „Што вам рече, учините.“ (Јн. 2, 5)
Пред Владимирском иконом вековима су се смењивали људи, али је поглед који их је дочекивао остајао исти. Богородица на овој икони држи Христа близу Себе, а Својим погледом као да излази у сусрет ономе ко стоји пред Њом. Зато се пред Њеним ликом често није говорило много. Људи су долазили, стајали у тишини, крстили се и изговарали своје молитве, уверени да их Пресвета Богородица чује и да их у својој молитви приноси Своме Сину. Тако је пред овим ликом вековима пролазио живот читавих нараштаја.
Икона која је прошла кроз историју
Према црквеном предању, Владимирску икону насликао је Свети апостол и јеванђелист Лука. Историјска истраживања њено настајање смештају у XII век и повезују је са византијским сликарством, а познато је да је око 1131. године из Цариграда стигла у Кијев, одакле је касније пренета у Владимир. Кнез Андреј Богољубски однео је икону у Владимир 1169. године, где је добила име под којим је данас позната широм православног света.
Временом је постала светиња којој се народ окретао у најтежим тренуцима, а њено име почело је да се повезује са избављењем од ратова и најезда. Најпознатији догађај био је поход Тамерлана 1395. године, када је икона из Владимира донета у Москву. Народ је изашао да је дочека, а у молитви су је пратили бројни верници. У црквеном предању управо је тај тренутак остао повезан са чудесним повлачењем Тамерланове војске.
Владимирска икона била је повезана и са другим великим историјским тренуцима. Године 1480, у време сукоба са ханом Ахматом на реци Угри, поново је имала посебно место у молитвама народа, а повлачење Ахматове војске остало је у руском памћењу као крај татарског господства. Трећи велики празник иконе, 3. јуна, повезан је са избављењем Москве од најезде кримског хана Мехмет-Гиреја 1521. године. Због тога се Владимирска икона у Руској Цркви прославља три пута годишње, а сваки од тих празника везан је за неко избављење које је народ приписао молитвеном заступништву Пресвете Богородице.
Икона је вековима била у московском Кремљу, у Успенском сабору, где је постала једна од највећих светиња руске престонице. Пред њом су се молили цареви, патријарси и народ, а њено присуство постало је део духовне историје Москве. После револуције 1917. године њена судбина се променила, па је прешла у музејске збирке. Данас се оригинал Владимирске иконе чува у храму Светог Николе у Толмачима, који је повезан са Третјаковском галеријом.
Пред Владимирском иконом вековима су се смењивале генерације које су живеле у потпуно различитим временима и околностима. Њихов свет се мењао, као и опасности са којима су се суочавали, док је сама светиња остајала место молитве и наде.
Пред лицем Богородице
Владимирска икона свој смисао има у Христу. Бог је постао човек, Син Божији је примио тело, ходио међу људима, страдао, умро и васкрсао. Зато икона сведочи о стварности Оваплоћења и о Христу Кога Богородица држи у наручју.
У црквеним песмама посвећеним овој икони, сећање на избављење Москве претвара се у молитву, а празник постаје прилика да се Пресвета Богородица замоли за Њено заступништво пред Христом.
Прича о Тамерлану из XIV века може се разумети и у светлу искуства хришћанина. Човек можда нема војску пред својим градом, али се суочава са страховима који могу бити једнако стварни. Пред Богородичином иконом тражи се снага да се невоља поднесе са вером у Христа и нада када се више не види излаз.
Владимирска икона је кроз векове стекла глас чудотворне светиње. У православном памћењу сачувана су сведочанства о избављењима и помоћи коју су људи приписивали молитвеном заступништву Пресвете Богородице, а најпознатија су управо она која су повезана са великим историјским догађајима.
Иако је стара вековима, њена прича није завршена. Пред њом и данас стоје људи, као што су стајали они који су је дочекали на путу из Владимира 1395. године. Мењале су се околности у којима су долазили, мењали су се језици, државе и читави начини живота, али је остајала потреба за молитвом.
Пред Њеним ликом пролазили су кнезови и цареви, војници и патријарси, сиромашни и богати, људи чија су имена ушла у историју и они којима се име више нико не сећа. Прошла су царства, мењале су се границе, рушили су се храмови, долазиле револуције и нестајале читаве епохе, а људи су и даље долазили пред исти лик са молитвом у срцу: „Пресвета Богородице, помози нам.“
Владимирска икона зато и данас остаје сведочанство једне исте људске потребе – да човек у страху има коме да се обрати и да своју наду положи у Бога.
За Фондацију Пријатељ Божији: Мирослав Стевановић