Капљица се појавила на икони. Била је ситна, готово неприметна, али је мирисала на руже. Икона је до тада била сува. Нико је није помазао, нико није прилазио са уљем, а мирис је постајао све јачи. Потом се појавила још једна кап. Па још једна. Убрзо је мирис испунио просторију, а на површини иконе почеле су да се појављују масне, благо златасте капљице које су се сливале низ лик.
Тако изгледа један од тренутака у којима почиње прича о мироточивој икони. Она може бити стара вековима, али може бити и сасвим нова. Може бити насликана на дрвету, штампана на папиру и причвршћена на даску, па чак и бити обична копија друге иконе. Течност се појављује на различитим местима, понекад у облику ситних капи, понекад као влажна површина, а понекад толико обилно да се слива низ икону. Мирис је често снажан и препознатљив, а сведоци га описују као мирис руже или другог благог и необичног мириса.
Православна Црква о оваквим појавама говори вековима. И у наше време сведочанства настављају да пристижу из храмова, манастира и приватних домова широм православног света. Ових септембарских дана Хавајска Иверска мироточива икона налази се на поклоњењу верницима у Сједињеним Америчким Државама, док се слични призори истовремено дешавају и у Аустралији. У парохијском храму Светог Николаја у Ферфилду, у Сиднеју, током акатиста верници посматрају како се на стаклу иконе „Омекшање злих срца“ појављују капљице, док се простором шири мирис ружа и балзама.
Још је необичније то што су неки од тих случајева стигли и до лабораторија. Тамо су узорци са икона испитивани различитим хемијским и биохемијским методама како би се утврдило од чега је течност састављена.
А онда је у једном случају стигао резултат који је причу о мироточењу учинио још необичнијом.
Хавајска Иверска икона: од прве капи до чудотворног поштовања
Један од најпознатијих савремених примера јесте Иверска икона Пресвете Богородице на Хавајима. Њена прича почела је 2007. године у дому православне породице. Власник иконе приметио је најпре необичан мирис, а потом капљицу течности на икони Господа Исуса Христа. Неколико месеци касније мирис се поново појавио, овога пута изузетно снажно. Када је икону погледао, била је мокра од мироточиве течности. Иста појава забележена је и на другој икони.
У једном од сведочења о том догађају описан је и тренутак који је сведок посебно упамтио. Икона је пред посматрачем била сува, док се мирис ружа све више ширио просторијом. А онда се, пред његовим очима, на површини иконе појавила нова кап. Позвао је супругу, која је такође прегледала икону, јер је прво питање било сасвим природно – да ли је неко случајно просуо или нанео нешто на њу? Управо такви тренуци, када се појава дешава пред људима који је непосредно посматрају, чине да сведочанство добија додатну тежину.
Иконе су однели у храм. Свештеник их је прегледао и обрисао памуком. Током богослужења поново су се појавиле капи. После тога су иконе поново обрисане, а мирис ружа испунио је цркву. Следећих дана мироточење се настављало. Било је дана када су иконе биле потпуно суве, а затим би се миро поново појавило, понекад у великој количини.
Ту се прича није завршила. У јуну 2008. године Руска Загранична Православна Црква званично је икону признала као чудотворну и достојну поштовања, после чега је добила благослов да путује у православне храмове и манастире. Од тада је обишла више од хиљаду храмова у Северној Америци, а њено поштовање проширило се далеко ван места у коме је први пут почела да мироточи. Приликом њеног боравка у Грузији, 2014. године, више од милион верника дошло је да јој се поклони.
Слична прича већ је била позната из Монтреала. Иверска икона Пресвете Богородице, позната као Монтреалска, мироточила је петнаест година, од 1982. до 1997. године. Миро се сакупљало на памук и делило верницима, а широм света стизала су сведочанства о исцељењима и духовној помоћи.
И ту долазимо до питања које је много занимљивије од самог питања како капљица изгледа. Од чега је та капљица направљена?
Резултат који је променио целу причу
Научници који су ушли у лабораторију нису приступили иконама са религиозним заносом, већ са хладним, бескомпромисним приступом савремене форензике и биохемије. Да би испитали тајанствену течност, употребили су научне методе које могу да покажу од чега је узорак састављен и да ли његове особине одговарају уљу, органској материји или некој другој супстанци.
У случају Иверске иконе из Локота, према објављеном сведочанству, хемијска анализа мироточиве течности показала је особине уља. То је важан резултат управо зато што лабораторија може да утврди шта се налази у капљици, али тиме сама по себи не може да одговори на питање како се та материја појавила на површини иконе.
На први поглед, прича би ту могла да се заврши. Ипак, лабораторија је одговорила само на једно питање: шта се налази у капљици.
Али, састав течности сам по себи не говори како је та материја доспела на икону. Зато су за црквено испитивање важни и услови у којима се појава догодила.
Пријављено мироточење само по себи није довољно да Црква икону прогласи чудотворном. Комисија прегледа икону, место на коме се налази и услове њеног чувања, разговара са сведоцима и испитује могућност да су масне мрље настале природним путем. Ако се појава настави, икона може бити стављена у кивот који се запечати. Уколико се уљана течност и даље појављује у таквим условима, случај добија сасвим другу тежину.
Другим речима, Црква је одавно знала да је потребно проверити ствар пре него што се пред народом објави као чудо.
А онда долазимо до крви.
Када анализа каже: људска крв!
Миро је необично. Крв носи још тежу поруку.
Један од најпознатијих савремених случајева је икона Христа Спаситеља из села Державино у Оренбуршкој области, која је касније постала позната као „Крвави Спас“. Икона је претходно снажно благоухала и мироточила, а 5. априла 2000. године на њој се појавила бледоружичаста течност, налик сукрвици. Убрзо су се појавиле црвене капи и крв је почела да се слива низ икону. О случају су писали православни листови и црквени извори непосредно после догађаја.
Сведочанства о икони описују да се течност појављивала на различитим местима – из ране на десној благосиљајућој руци, а потом и на лицу и глави Спаситеља. Капи су се мешале са миром, сливале низ површину иконе и временом стварале тамне, згрушане трагове. Један од сведока описао је и природан мирис крви, док је сам изглед осушених трагова додатно подсећао на крв која се згрушала.
Овде се, међутим, прича први пут заиста приближава ономе што можемо назвати лабораторијским питањем. Шта је била црвена течност?
Према објављеним црквеним извештајима о овом случају, узорак течности био је подвргнут испитивањима, а каснији извори наводе да су анализе показале да је реч о људској крви IV групе. Исти податак понављају извори који су касније извештавали о путовањима ове иконе и њеном поштовању.
Овде је важно направити разлику. Објављени извори говоре о резултату анализа, али оригинални лабораторијски извештај са методологијом, бројем предмета и потписима стручњака није доступан у изворима које данас можемо независно проверити. Зато овај случај треба представити управо онако како га извори представљају – као сведочанство о испитивању узорка и резултату који су објавили црквени извори, а не као објављени научни рад који је доказао натприродно порекло крви.
Али чак и тако постављена чињеница остаје изузетно необична.
На икони се појављује црвена течност. Узорак се узима и шаље на испитивање. Резултат, према објављеним извештајима, гласи – људска крв IV групе.
Икона нема крвоток. Ако је у узорку заиста идентификована људска крв, лабораторија тиме може да одговори на питање шта је узето са иконе, али не и на питање како је крв доспела на њену површину.
И управо ту почиње граница између лабораторијског налаза и питања које лабораторија више не може да реши.
Говоримо о нечему што се може узети, измерити и лабораторијски испитати. Али порекло те материје остаје питање за које сам хемијски налаз нема одговор.
У Руској Православној Цркви за такве случајеве постоји документована пракса провере. Комисија, коју чине свештеници, а по потреби и стручњаци из различитих области, испитује сведоке, икону, услове њеног чувања и могућа природна објашњења.
У појединим случајевима икона се смешта у кивот који се службено печати, а њено стање се потом прати под контролисаним условима. Уколико се и под таквим условима, на запечаћеној и сувој површини поново појаве капи уља или крви, случај добија сасвим другачији значај.
Овакав поступак открива нешто важно о православном односу према чудима. Црква је знала да човек може да погреши, да се може занети, да се обична појава може протумачити као чудо, а да неко може и намерно да обмане људе. Зато је за истинско сведочанство потребна провера.
И сама Руска Православна Црква је мироточење описивала као „неоспорну и више пута забележену чињеницу“, уз напомену да је једно утврдити да се миро појавило, а друго протумачити његово духовно значење. За православног хришћанина тумачење није игра са мистеријом: мироточење се може разумети као пројава Божије благодати и утехе вернима.
Уљана течност која мирише на миро и црвена течност која показује особине људске крви у православној симболици носе различиту тежину. Крв у хришћанској вери упућује на жртву, страдање и мучеништво.
Зато су крвоточиве иконе кроз православно предање често доживљаване са страхом и трепетом. Народна и црквена сведочанства бележе случајеве у којима су плакање и мироточење икона повезивани са великим историјским потресима, ратовима и страдањима. Истраживања о руским предањима из времена Другог светског рата бележе управо такво разумевање икона које плачу или мироточе уочи великих несрећа.
Посебно снажно место у савременом православном памћењу заузима период после распада Совјетског Савеза. Од 1991. године из различитих крајева Русије почела су да стижу бројна сведочанства о иконама које мироточе, плачу и на друге начине показују необичне знаке.
Таква сведочанства не значе да свака капљица на свакој икони носи исту поруку. Црква управо зато испитује случајеве један по један. Али историјски образац је снажан: када се светиње појављују у временима великог страдања, верни у њима препознају позив на молитву, покајање и повратак Богу.
Када су се иконе јављале у временима великих невоља?
Савремена мироточења добијају још необичнији смисао када се погледа историја. Иконе су кроз векове биле у средишту догађаја у којима су народи доживљавали ратове, опсаде и велика страдања, а најтежи тренуци често су остајали повезани са молитвом пред светим ликовима.
Један од најпознатијих примера одиграо се 626. године, када је Цариград био под опсадом. Патријарх Сергије повео је народ у молитвене литије око градских бедема, носећи икону Пресвете Богородице Одигитрије. У тренутку када је град био пред великим искушењем, икона је ношена међу народом као знак наде и молитве.
Убрзо је снажна олуја захватила море и уништила велики део непријатељске флоте. Нападачи су се повукли, а Цариград је преживео опсаду. Хришћани су у том избављењу препознали заштиту Пресвете Богородице, а сећање на тај догађај трајно је ушло у православно богослужење.
Слична повезаност иконе са великим историјским преокретом памти се и у Москви. Године 1612, у време Смутног периода, народна војска Кузме Мињина и кнеза Дмитрија Пожарског кренула је према Москви са Казанском иконом Богородице, већ прослављеном као чудотворном. После ослобођења престонице Казанска икона остала је трајно повезана са спасењем Москве, а 4. новембар је у Руској Православној Цркви остао дан њеног празновања, док је у савременој Русији постао и Дан народног јединства.
Ниједан од ова два догађаја сам по себи није сведочанство о мироточењу иконе. Њихов значај је у нечем другом: у православном памћењу икона се кроз векове јавља као средиште молитве управо онда када се човек нађе пред силама које сам више не може да савлада.
После слома совјетског система почетком деведесетих година Русијом су почела да се шире бројна сведочанства о иконама које мироточе, плачу и на друге начине показују необичне знаке. То је било време у којем се православни свет после деценија комунистичког прогона поново отварао, а иконе које су годинама биле скриване, чуване по домовима и манастирима или враћане у храмове поново су излазиле пред народ.
У сачуваним записима једног петербуршког храма, за период од априла 1993. до септембра 1995. године, забележена су 404 мироточења на више икона. Описиване су капи, масне површине и подтеци, а у неким случајевима течност се појављивала и нестајала пред људима који су иконе пратили.
Такве појаве саме по себи не носе једнообразно тумачење. Црква зато испитује случајеве један по један. За вернике, међутим, њихово значење често постаје нарочито снажно када се дешавају у временима великих потреса: као позив на молитву, покајање и повратак Богу.
Зато историја мироточивих икона није само збирка необичних прича. Када се погледају векови ратова, прогона и великих страдања, појављује се иста слика: у тренутку када људи мисле да је све изгубљено, пред иконом се догађа нешто што их зауставља, окупља и поново усмерава њихов поглед према Небу.
Међутим, поред историјских потреса и лабораторијских анализа хемијског састава, постоји још једно поље где се феномен икона сусреће са науком – а то је људско тело.
Дијагноза без објашњења: Када медицина остане без одговора
Када медицина дође до границе својих могућности, а пацијент после тешке дијагнозе потражи молитву пред чудотворном иконом, пред лекарима остају егзактни медицински параметри који пркосе биологији. Овде више није реч о претпоставкама, већ о снимцима, анализама крви и клиничким налазима „пре и после“ који се више не могу уклопити у исту дијагнозу.
Оваква сведочанства стижу из Србије, Грчке, Русије и Америке, а међу најупечатљивијима су изјаве самих лекара специјалиста и начелника одељења из Београда, Новог Сада и Зрењанина које су сниматељи Фондације Пријатељ Божији забележили пред камерама. Људи који деценијама читају снимке магнетне резонанце, прате лабораторијске налазе и лече тешке болести говорили су о пацијентима чији их је опоравак оставио без професионалног објашњења.
У онкологији се у таквим сведочењима говори о пацијентима са узнапредовалим карциномима, укључујући туморе мозга и панкреаса, код којих су контролни снимци после молитве и помазивања светим миром показивали повлачење туморских промена или друге неочекиване промене у налазима. У неурологији је код деце са тешким облицима церебралне парализе и израженим спастицитетом бележено нагло, тренутно попуштање мишићног тонуса, чиме су у неколико минута прескочене године физикалне терапије или хируршки захвати. Подједнако су упечатљиви и верификовани случајеви повратка вида код оштећења очног живца, као и нагло враћање нормалних функција органа код пацијената у терминалним фазама болести.
Наука у оваквим ситуацијама може да уради свој део посла: да упореди снимке, анализира лабораторијске налазе и утврди да је дошло до стварне промене у здравственом стању. Али када се суочи са изостанком биохемијског и анатомског механизма који би објаснио толику брзину регенерације, лекар специјалиста може да изговори само једну искрену, професионалну реченицу: „Документација потврђује промену. Како се догодила – не знам.“
Знак који упућује даље од себе
На крају, остаје једна важна ствар. Црква никада није учила да човек треба да тражи веру у необичним појавама. Хришћанска вера не почиње када се на икони појави кап мира, нити престаје ако је човек никада не види. Њен темељ су Христос, Јеванђеље, Света Литургија и живот који се мења под Његовим именом.
Зато је занимљиво што су кроз векове најнеобичнија сведочанства о иконама готово увек водила ка нечему много већем од саме појаве. Људи су долазили да виде миро, а остајали на молитви. Долазили су да додирну икону, а пред њом исповедали своје страхове, болести и очајање. Болесни су тражили исцељење, а многи су први пут после дуго времена поново пронашли наду.
Најдубљи део ове приче је ипак оно што ниједна лабораторија не може да измери – шта се догодило у човеку који је стајао пред иконом.
Кап мира може да се испита. Крв може да се анализира. Састав течности може да се утврди до најситнијих молекула. Лекар може да упореди снимке пре и после, а сведок може да исприча шта је видео. Све су то важне чињенице. Али човек који после свега тога стане пред икону и прекрсти се у страхопоштовању поставља питање које припада дубљем слоју стварности: коме се заправо обраћа?
Православна Црква на икони не види магични предмет и не тражи од човека да се заустави на дрвету, боји, миру или крви. На икони Православна Црква види Христов лик, лик Пресвете Богородице и светитеља који су свој живот принели Богу. Зато и најнеобичније знамење има смисао само ако човека води даље од себе.
Икона која мироточи привлачи поглед. Икона која крвоточи потреса човека. Али и једна и друга показују према Ономе чији је лик на њима изображен.
И зато прича о мироточивим и крвоточивим иконама, ма колико била необична, на крају није прича о течности која се појавила на дрвету.
То је прича о тренутку у којем се човек заустави, погледа икону и схвати да је пред њим питање на које сама материја нема последњу реч.
За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић