Мироточење иконе само по себи још не говори о томе од кога та појава долази. Црква зато не гледа само на то да ли из иконе заиста истиче мирисна или уљана течност, већ и на оно што се око те појаве дешава: да ли она води људе ка покајању, смирењу и молитви или подстиче сензацију, гордост и удаљавање од Цркве. Историја познаје и једне и друге случајеве. Протојереј Борис Балашов управо на томе заснива своје упозорење – тамо где се појављује нешто што људи доживљавају као чудо, неопходно је духовно расуђивање.

***

У Руској Православној Цркви већ деценијама се бележе бројни случајеви мироточења икона. Према неким проценама, у једном тренутку иконе су мироточиле на око 5.000 места. Такве појаве природно привлаче велику пажњу верника, али истовремено постављају и важно питање: како разликовати истинско чудо од појаве која само личи на чудо?

У Руској Православној Цркви већ деценијама се бележе бројни случајеви мироточења икона. Према неким проценама, у једном тренутку иконе су мироточиле на око 5.000 места. Такве појаве природно привлаче велику пажњу верника, али истовремено постављају и важно питање: како разликовати истинско чудо од појаве која само личи на чудо?

Свето миро је у Цркви познато као освећено уље помешано са мирисним материјама, које се употребљава у Светој Тајни Миропомазања. Истовремено, црквено предање познаје и мироточиве мошти светитеља и иконе из којих на чудесан начин истиче мирисна течност. О таквим појавама сведочи историја Цркве од најранијих времена.

Свети мученик Антипа, епископ Пергамски, пострадао је око 92. године. Из његових моштију ширили су се миомириси, а на њима су се појављивале капљице мироточиве течности којом су се, према сведочанствима, болесни помазивали и добијали исцељење. Слично се говори и о моштима свете мученице Хермионе, кћери светог апостола Филипа. У житију светог великомученика Димитрија Солунског описано је како је после откривања његових моштију из њих потекло благоухано миро, тако да се цео град испунио мирисом.

Свето миро и данас истиче из моштију Светог Николаја Чудотворца у Барију.¹ И сам сам пре око двадесет пет година доживео нешто што памтим као помоћ светог Николаја. Зуб ми је напукао тако да је живац остао огољен, а бол је био веома јак. После молитве светом Николају помазао сам болно место миром из његових моштију и бол је престао.

Када мироточење заиста сведочи о чуду?

Ипак, сама појава уљане течности, чак и ако је праћена пријатним мирисом, није довољна да се нека појава прогласи чудом Божјим. У Цркви је одувек постојала потреба за расуђивањем, јер човек лако може да се занесе необичним догађајем и да у њему види оно што жели да види.

Сви истински феномени мироточења остављали су у душама верника одређени духовни траг. Нису будили хистерију и узбуђење, већ покајање, страхопоштовање, љубав и смирење. Зато је духовни плод један од најважнијих критеријума по којима треба посматрати овакве појаве.

Постоје и други важни знаци. Истинско мироточење није било повезано само са једним местом, већ се појављивало на различитим местима. Није било повезано са присуством неке одређене живе особе. Такође, истинско мироточење није престајало када би икона била донета у цркву.

Црквена историја показује и да истинско чудо благотворно делује на душу човека који му је био сведок. Сетимо се Казанске иконе Пресвете Богородице и девојчице Матроне. Она себе није сматрала власницом чудотворне иконе и није на основу тога себи приписивала посебан духовни ауторитет. Икону је предала Цркви, а сама је постала смирена монахиња.

Сасвим другачији случај догодио се у у трособном стану породице Жучков, у спаваћој соби, у згради из доба Хрушчова на територији војног града. Клин-9, у близини Москве.

Све је почело током Страсне недеље у трособном стану Валентине Михаиловне Жучкове. Она је обнављала древни плаштаник за цркву у којој је њен духовни отац служио као старешина. Рад је завршила до Великог четвртка. После тога се помолила Богу и захвалила Му, рекавши да Му је принела све што је могла. Када се вратила у собу у којој се налазио плаштаник, осетила је јак мирис и учинило јој се као да се у соби осећа невидљиво присуство благодати. Убрзо је приметила мирисне испарења на крсту и на Иверској икони Пресвете Богородице.

О томе је касније сачињен извештај протојереја Аркадија Штајнберга, председника комисије Клинског деканата за проучавање овог случаја.

Постепено су и друге иконе у њеној спаваћој соби почеле да мироточе. Верници су почели да доносе различите иконе у стан. У почетку су, како сам видео и како ми је било познато из сведочења других, мироточиле углавном модерне папирне иконе. Затим су почеле да се дешавају и друге необичне појаве – иконе су се, како се говорило, обнављале и осветљавале, иако не знам ниједног непосредног сведока који би лично видео цео тај процес.

Ток уљасте течности био је стваран и то могу лично да потврдим. Сама Валентина Михаиловна признала је посетиоцима да „миро“ разблажује сунцокретовим уљем у односу један према један, док је свештеницима давала неразблажено.

Временом су се на папирним иконама појавила и такозвана „крварења“.

Мироточење у стану Клин-9 – чудо Божје или демонска појава?

У почетку, када су ови догађаји почели, желео сам да детаљније погледам ово „чудо“ и да видим каква се духовна ситуација развија око њега. Мештани су хрлили у стан Валентине Михаиловне. Али нисам могао да приметим никакве позитивне промене у душама тих „ходочасника“. Атеисти који су се дивили „чуду“ остали су атеисти.

После разговора са својим духовним оцем, надбискупом Михејем, искусним монахом, предложио сам Валентини Михаиловној да мироточиве иконе поклони Православној Цркви. Она је то категорично одбила, доживљавајући такав предлог као нарушавање својих права. Касније је једну икону, Иверску, која је прва почела да мироточи, поклонила локалној цркви, али ју је потом понела кући. Затим је пристала да своје иконе позајмљује цркви током молитвеног богослужења, али их је после тога одмах враћала кући.

Примећено је, а касније је постало сасвим јасно, да су „мироточиве иконе“ постепено престајале да мироточе када би биле пренете у цркву. Када су се враћале у стан, мироточење се настављало.

Једном је Валентина Михаиловна отишла од куће на неколико дана. Када се вратила, открила је да су њене иконе престале да мироточе. Тада се усрдно помолила Богу да се мироточење настави. И оно се наставило, још већом снагом.

Неколико пута сам био у просторији у којој су се дешавале ове појаве. Буквално је све било засићено уљастом течношћу: доње стране полица и сталка за иконе, тепих, мале посуде у којима су иконе биле натопљене течношћу и посуде у које се она сливала са икона. Стотине икона биле су прекривене овом материјом, како оне на сталку тако и оне које су лежале на софи. Људи су доносили своје иконе, надајући се да ће их касније понети кући прекривене овом уљастом супстанцом.

И сама Валентина Михаиловна и многи посетиоци, укључујући свештенике, говорили су да „миро“ на различитим иконама има различите мирисе. Неки свештеници су их описивали као мирис карамеле. Валентина Михаиловна је различите мирисе препознавала и називала различитим именима, која су прилично добро одговарала врстама ароматичних уља која се у великим количинама продају у продавницама икона.

Посебно ми је било тешко да гледам неке од слика које су називане иконама. Осушене мрље од уља и такозвана „крварења“ чинили су папирне иконе унакаженим. А икона би требало да открива лепоту небеског света у нашем земаљском свету који је унакажен грехом.

У тој соби су мироточиле различите слике. Мироточила је и католичка слика Срца Исусовог. Мироточила је и слика Светог Цара-Мученика Николаја која је била веома слободна прерада познате фотографије.

На њој је Цар приказан суморног лица и са рукама у оковима. У језику православне иконографије, такав приказ може да створи веома проблематичан духовни утисак. Оно што се представљало као икона заправо је била слика уметника који је прерадио познату фотографију Цара, додао ореол и назвао је иконом.

Мироточиле су и „иконе“ цара Ивана Грозног, Григорија Распућина, протојереја Николаја Гурјанова и Јевгенија Родионова. Истовремено, ниједна икона светог Серафима Саровског или светог Јована Кронштатског није била насликана пре њиховог прослављења. Само стварање оваквих слика, без обзира на достојанство личности која је на њима приказана, није исто што и црквено осликавање светитеља.

Мироточила је чак и фотографија живе особе коју је Валентина Михаиловна сматрала великим праведником.

Соба је заиста пружала веома снажно духовно искуство. Али нисам био једини који је те осећаје доживљавао као тешке и потискујуће, потпуно различите од осећања која човек доживљава у цркви, пред олтаром, а посебно током Свете Литургије.

Убрзо сам почео да схватам да је овде потребно озбиљно црквено расуђивање.

Након што је мироточење почело, објавили смо белешку у нашим црквеним новинама „Клин православни“, у којој смо писали о мироточењу икона у једној од цркава деканата, али нисмо помињали догађаје у Клин-9. Када сам позвао Валентину Михаиловну на састанак свештеника деканата, она је напала све свештенике и назвала нас неверницима, иако ништа није било речено против ње или самог догађаја.

Касније је на једном од састанака свештенства Клинског деканата организована комисија локалних свештеника која је требало да проучи чињенице о мироточењу у стану Жучкових.

Комисија је 27. јула 2003. године посетила Валентину Михаиловну. У почетку је разговор протекао мирно и пријатељски, али је убрзо постало јасно да је тешко доћи до озбиљног разговора. Валентина Михаиловна је говорила да код ње долазе „старци благословени да врше егзорцизме и истерују демоне“. Док су свештеници разговарали са њом и њеним мужем Владимиром, неки игуман Ипатиј (који је рекао да је из Оптине пустиње) је у спаваћој соби служио молебан и говорио о жени из које је, како је тврдио, истерао демона.

Ипатиј је страствено и са сјајним очима говорио о жени из које је истерао демоне кроз егзорцизам: „Сви су већ мислили, укључујући и мене и њу“, рекао је, „да ју је демон напустио. Помазао сам је миром које ми је Валентина дала, а демон је зарежао: 'Зашто си је помазао? Мислила је да сам је оставио?'“ – извештај јеромонаха Тихона (Пољанског). Игуман Ипатиј је марљиво чак и демонстрирао демоново режање.

Када су свештеници поставили питања о мироточењу неканонских икона, икона личности које Црква није прославила и фотографије живе особе, Валентина Михаиловна је почела да вришти и истерала је целу комисију из куће.

Приче које су испричане „ходочасницима“ о чуду садржале су лаж: супруг Валентине Михаиловне, Владимир говорио је је да је црквена комисија узела узорке „крви“ са икона и утврдила да је крвна група иста као код Исуса Христа и Пресвете Богородице. Међутим, према информацијама које су нам биле доступне, такви резултати никада нису објављени. Ако се теоретски може говорити о крвној групи Исуса Христа због истраживања Торинске плаштанице, за крвну групу Пресвете Богородице не постоји никакав основ да се о њој говори као о познатој чињеници.

Све више сам увиђао да се око ових догађаја ствара атмосфера која има мало заједничког са смирењем и расуђивањем које очекујемо у Цркви.

Чудо и духовно расуђивање

У патристичкој аскетској литератури јасно је познато упозорење да је тражење чуда опасно и да може постати знак духовне прелести. Човек који непрестано тражи необичне појаве лако може да почне да им придаје већи значај него молитви, покајању и животу у Цркви.

Сви истински феномени мироточења никада нису изазивали хистерична или узвишена стања код верника, већ су у њихова срца уливале осећања покајања, страхопоштовања, љубави и смирења.

Зато је важно сетити се да чудо није циљ хришћанског живота. Наш Господ Исус Христос није прихватио искушење да своју власт доказује чудом на захтев, а после Васкрсења се није јавио свим људима, већ својим ученицима који су постали сведоци Његовог Васкрсења.

Истовремено, у историји Цркве постоје бројни истински чудесни догађаји. Зато је потребно расуђивање. Сама чињеница да се пред нашим очима дешава нешто што не умемо да објаснимо још не значи да знамо његово порекло.

Када је реч о мироточењу, могу се издвојити веома једноставни критеријуми. Истинско мироточење није везано само за једно место, није повезано са присуством одређене живе особе и не престаје када се икона унесе у цркву. Још важнији је духовни плод: истинско чудо треба да човека усмери ка Богу, покајању, смирењу и животу Цркве.

Када сам све то упоредио са оним што сам видео у Клин-9, постало ми је јасно зашто је било неопходно бити крајње опрезан. Мироточење се јављало на једном месту, било је повезано са присуством једне особе, престајало је када би иконе биле донете у цркву, а појава се проширила и на слике и фотографије које нису имале место у православном иконографском предању.

Поред тога, око целог догађаја стварала се атмосфера у којој су они који су изражавали сумњу проглашавани неверницима. Уместо смирења и јединства, појавиле су се поделе међу православнима. Људи су долазили да виде чудо, да донесу своје иконе и да кући понесу мироточиву течност.

На основу свега што сам видео и сазнао, природно је закључити да ова појава мироточења и „крварења“ није била црквене природе и да није одговарала духовном предању Православне Цркве.

Сама појава уљане течности, чак и са јаким и пријатним мирисом, још увек није доказ њеног доброг и благодатног порекла. Црква нас учи да чудесне појаве посматрамо са расуђивањем и да гледамо њихове плодове. Тамо где се око наводног чуда појављују гордост, поделе, тражење сензације и удаљавање од Цркве, хришћанин има довољно разлога да буде опрезан.

Протојереј Борис Балашов
За Фондацију Пријатељ Божији превео и припремио: Иван Попов
Извор: „Московски епархијски гласник“

Напомене:

¹ У Барију се и данас, сваке године 9. маја, из гробнице Светог Николаја узима такозвана „света мана“ (Santa Manna), течност која се у предању повезује са моштима светитеља. У различитим историјским изворима ова течност назива се миром, уљем или маном. Према званичним подацима Базилике Светог Николаја у Барију, лабораторијска анализа из 1925. године показала је да је реч о веома чистој води, док се у предању и даље говори о њеном чудесном истицању из гробнице. Због тога је прецизније рећи да се из гробнице у којој почивају мошти Светог Николаја и данас сакупља света мана, док је питање њеног тачног порекла предмет различитих тумачења.