У нашој Цркви данас се чита јеванђељско зачало о Христовом кушању у пустињи. Овај догађај није само сећање на оно што се догодило на почетку Христове јавне службе. Он пред нас ставља питања која се тичу сваког хришћанина: зашто Христос пости, како се човек односи према својим жељама и потребама и како препознати пут којим кушач покушава да нас удаљи од Бога. Управо у Христовом одговору на три искушења открива се и смисао поста и начин на који човек може да сачува слободу и верност Богу.
После Крштења на Јордану, када се над Христом отворише небеса и чу се глас Оца: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Мт. 3,17), догодило се нешто што у себи носи дубоку тајну. Дух Свети одводи Христа у пустињу, где Он проводи четрдесет дана и четрдесет ноћи у посту. Тек потом, када огладни, приступа Му ђаво.
Смисао одласка у пустињу и поста на самом почетку Христове јавне службе открива се постепено. Христос тамо одлази као Син Божији – Он то не постаје у пустињи, јер је Син Божији и пре Крштења, и у пустињи, и после ње. Његов пост није припрема у смислу у којем се човек припрема за духовну борбу, јер је Христос без греха и савршено сједињен са Оцем. Он улази у пустињу да би човек, гледајући Њега, видео како изгледа савршена послушност Богу.
Христос нам истовремено показује значај поста. Човек је навикао да потребу осети као наређење: гладан сам, морам да једем; жедан сам, морам да пијем; нешто желим, морам да добијем; нечега се плашим, морам одмах да се заштитим. Пост показује да између жеље и поступка може да стоји слободна воља. Човек може да осети глад, а да ипак остане окренут Богу. Може да осети сву тежину телесне потребе, а да истовремено сачува слободу и остане веран Богу.
Шта је ђаво видео у Христу?
Његово познавање Христовог идентитета имало је јасна ограничења. Неколико стихова касније, када Христос почне да проповеда у Капернауму, Лука пише: „А и демони излажаху из многих вичући и говорећи: Ти си Христос Син Божији. И пријетећи им не допушташе да говоре да знају да је он Христос.“ (Лк. 4,41)
Демони, дакле, знају ко је Христос. Ипак, њихово знање није Божије знање. Ђаво није свезнајући. Он не чита мисли, не продире у тајне Божије и не поседује знање које припада само Богу. Он посматра, препознаје, закључује и покушава. Свети Оци управо у томе виде једну од великих тајни Христовог домостроја: ђаво препознаје Христову силу, али не обухвата тајну Његовог оваплоћења и начина на који ће бити извршено спасење света.
Пред њим стоји Онај за кога зна да је Син Божији, а истовремено види човека који гладује. Види тело које је стварно људско. Види умор, глад и слабост тела. Пред њим је тајна коју не може да обухвати: како Онај који има Божанску власт може стајати пред њим као човек који гладује?
Из те недоумице долази прво искушење: „Ако си Син Божији, реци да ово камење постану хлебови.“ (Мт. 4,3)
Ово „ако“ не мора да значи: „Ја не знам ко си, па ми докажи.“ Његов смисао може бити ближи овоме: „Ако си заиста Син Божији, онда употреби оно што јеси.“ Управо ту треба застати. Христос нема никакву потребу да Своје Синовство доказује сатани. Његова власт не зависи од тога да ли ће је пали анђео признати, а Његово Синовство не тражи потврду од створења које се побунило против Бога.
Сатана покушава да наметне саму поставку искушења: ако си Син Божији, покажи шта можеш. Христос ту поставку не прихвата. Он не улази у разговор у којем би требало да демонстрира Своју власт пред сатаном. Потом долази и друго питање: како ће употребити Своју силу? И ту остаје потпуно веран Оцу.
Христос одговара: „Писано је: Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих.“ (Мт. 4,4)
Овде Христос открива и смисао поста. Глад је стварна, али човеков живот не одређује само оно што тело тражи. Његов живот зависи и од односа са Богом, од поверења у Њега и послушности Његовој речи.
Христос касније заиста умножава хлебове. Нахраниће хиљаде људи са неколико хлебова и риба. Према томе, чудо само по себи није спорно. Питање је ко га тражи, зашто га тражи и на који начин се Божија сила употребљава. Христос може да створи хлеб. Он неће да глад буде разлог због којег ће престати да буде послушан Оцу.
Ђаво Му не нуди лаж о Њему, већ покушава да Га наведе да оно што јесте учини на погрешан начин.
„Баци се доле“
Друго искушење премешта догађај на врх јерусалимског Храма. Кушач сада користи речи Писма: „Ако си Син Божији, баци се доле; јер написано је: Анђелима својим заповедиће за тебе, и на рукама ће те носити, да где не запнеш за камен ногом својом.“ (Мт. 4,6)
На први поглед, у овом предлогу има чак и нечега што личи на веру. Ако Бог чува Свога Сина, зашто се плашити? Ако је Божија заштита стварна, зашто је не проверити?
Христос пресеца ту логику: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.“ (Мт. 4,7)
Поверење значи предање у руке Божије. Искушавање Бога значи поставити Му услов и очекивати да реагује према нашем сценарију. Човек тада више не тражи Божију вољу, већ од Бога тражи потврду сопствене воље.
И овде се понавља исти образац. Кушач полази од истине: Христос јесте Син Божији, Бог Га заиста чува и анђели Му заиста служе. Али истиниту стварност користи као основу за погрешан предлог.
Искушење понекад добија снагу управо зато што је оно од чега полази истинито. Проблем настаје онда када се истина извуче из њеног места и употреби против Божије воље.
Царство без Крста
Треће искушење открива куда су водила претходна два. Ђаво показује Христу царства света и њихову славу: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.“ (Мт. 4,9)
И овде постоји додир са истином о Христовом царском достојанству. Христос јесте Цар. Сва творевина припада Њему. Његово Царство ће доћи у пуноћи. Кушач зато поново нуди нешто што има везе са оним што Христу припада, али нуди други пут до тога. Нуди власт без послушности Оцу, прослављење без Голготе и тријумф кроз поклоњење злу.
Одговор стиже одмах:
„Иди од мене, Сатано; јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!“ (Мт. 4,10)
Сада се јасно види веза између три искушења. Хлеб без чекања. Чудо без поверења. Царство без Крста.
Сва три предлога делују као скраћивање пута. Сва три полазе од нечега што је Христу стварно могуће. Сва три покушавају да Га наведу да Своју силу употреби мимо воље Оца. Ђаво Христу не нуди да буде оно што није. Он покушава да Га наведе да оно што јесте оствари другим путем.
А онда долази Крст
Када се неколико година касније Христос обрати ученицима и каже да ће у Јерусалиму пострадати, бити убијен и васкрснути, Петар реагује из љубави према Учитељу: „Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе!“ (Мт. 16,22)
Христов одговор је оштар: „Иди од мене, сатано! Саблазан си ми; јер не мислиш што је Божије него што је људско.“ (Мт. 16,23)
Петар није дошао да искушава Христа. Он Га воли и жели да Га сачува од страдања. Ипак, у његовим речима појављује се иста мисао која је у пустињи дошла кроз кушача: Месија може бити Месија, а да страдање заобиђе.
Свети Јован Златоусти управо у томе види опасност Петрових речи. Идеја о скраћивању пута поново се јавља кроз апостола који још не разуме тајну Голготе. Оно што је сатана покушао у пустињи, сада се појављује у другом облику.
А Лука је већ на крају пустиње оставио једну необично важну реч: „И када заврши ђаво све кушање, отиде од њега за неко вријеме.“ (Лк. 4,13)
Ђаво одлази, али се његова логика враћа. У пустињи нуди хлеб, чудо и царства. Касније се иста мисао појављује у питању може ли Христос бити Месија који ће заобићи Крст. На Голготи ће се поново чути захтев да покаже Своју силу и сиђе са Крста. Одговор остаје исти.
Шта човек учи од Христа?
Тек овде овај догађај постаје наша прича. Човекова искушења обично се не појављују као отворен позив да учини зло. Много чешће долазе кроз настојање да се нешто што је стварно, природно и разумљиво оствари путем који постепено помера границу савести.
Глад тражи хлеб. Страх тражи сигурност. Амбиција тражи успех. Љубав жели да сачува ближњег. Човек жели правду и жели да заштити оно што му је поверено. Све су то стварне људске потребе и жеље. Али уз њих долази још једно питање: којим путем човек жели да дође до онога што жели?
И све то показује једну исту ствар: добар циљ не оправдава сваки пут који до њега води.
Ту се поново враћамо посту. Пост човеку даје прилику да искуси сопствену жељу и да јој ипак не препусти власт. Глад дође, али човек може да сачека. Жеља се јави, али човек може да је посматра. Потреба се осети, али човек може да се запита шта је воља Божија. Тако пост постепено враћа човеку слободу између помисли и поступка.
Христос је у пустињи показао оно што човек често заборавља: то што нешто можемо да учинимо још увек не значи да то треба да учинимо.
И зато су Христова искушења толико важна за нас. Она говоре о хлебу, али и о свакој потреби коју човек жели да задовољи по сваку цену. Говоре о чуду, али и о свакој потреби да нам Бог нешто докаже. Говоре о царству, али и о свакој власти коју човек жели да стекне пречицом.
А иза свега стоји исто питање: Хоћемо ли оно што желимо добити било којим путем, или ћемо остати верни Богу и онда када Његов пут тражи стрпљење?
Христос у пустињи показује одговор, а потом га потврђује на Крсту. Пут којим је Он пошао водио је кроз пустињу, страдање и Голготу – али је водио право у Васкрсење.
За Фондацију Пријатељ Божији: Мирослав Стевановић