Зашто хришћанство тако често наилази на одбацивање и прогон света?

Једном приликом, одговарајући фарисејима који су покушавали да Га ухвате у речи, Христос употребљава једну реч коју је немогуће превидети. То је реч „све“: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом.“ Та реч присутна је и у другој заповести, јер „као самога себе“ значи – целим својим бићем. Ако ове речи схватимо буквално, оне су крајње захтевне. Да ли је уопште могуће да их испунимо? Зар то није нека врста утопије? Човек је, на крају крајева, само човек и не треба прецењивати његове способности.

Зар не би било мудрије, рационалније и реалније рећи, на пример: „Воли Бога и свог ближњег колико год можеш, у оној мери у којој си способан“? Најбоље што можеш, како се то обично каже. Бог зна колико је човек ограничен у љубави, колико је подложан колебањима и сумњама. Ко би то могао знати боље од Самога Бога? Зашто онда тражити од човека оно што превазилази његове могућности? То је оно што понекад помислимо, а можда и изговоримо.

Када ће бити изгубљен смисао постојања земље

Ипак, шта ја ту могу да учиним? Ово је Христос рекао. Те речи не припадају нама, па их не можемо исправљати или уређивати према својој мери. „Љуби свом снагом својом, љуби као самога себе.“ Ако нам се чини претераним, онда треба добро погледати и друге речи Јеванђеља. Много је оних које звуче исто тако захтевно, а неке иду још даље.

Они који од Јеванђеља очекују готове истине, разумне и сигурне одговоре који ће потврдити њихове представе о животу, имају због чега да се збуне и разочарају. Какво негодовање, на пример, изазивају речи Беседе на гори: блажени, то јест истински срећни, јесу сиромашни духом. Људска мудрост, па чак и оно што је у њој најузвишеније, непрестано ће нам говорити нешто сасвим друго.

Зашто последњима давати прво место? Зашто блуднице увести испред врлинских људи у Царство Божије? Да ли одрасли човек заиста треба да подражава невиност и простоту детета да би угодио Богу? Шта може звучати неразумније од Христових речи: „Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради, онај ће је сачувати“ (Лк. 9,24)? И, коначно, шта може бити несхватљивије и саблажњивије од тога да Христос умре на Крсту ради спасења света?

Све ово треба озбиљно узети у обзир. За разумног и нормалног човека, све то изгледа као потпуно безумље.

„Безумље“ које превазилази људски разум

Закључак као да се сам намеће: хришћанство није „разумна“ религија. Све у њему носи неку врсту непредвидљивости, чак и „безумља“, које оно претвара у целовит начин живота: Све у њему носи неку врсту непредвидљивости, чак и „безумља“, које оно претвара у целовит начин живота у коме се душа чува управо њеним губљењем Христа ради.

Шта на то можемо одговорити? Зар све ово не сведочи управо о томе да хришћанско Откривење није људско и да није настало посредством човека, како каже апостол Павле: „Јер вам дајем на знање, браћо, да јеванђеље које сам ја благовијестио није по човјеку; јер га ја ни од човјека не примих, нити научих, него откривењем Исуса Христа“ (Гал. 1,11–12)?

У томе се налази један од најубедљивијих разлога да поверујемо како Христос и Јеванђеље нису људска измишљотина. Они превазилазе уобичајену људску мудрост. Да смо сами стварали такву веру, размишљали бисмо у границама своје природне мере и градили све према својим разумним представама. Довољно је погледати паганске религије и прочитати античке мудраце да бисмо видели истовремено лепоту и ограниченост људског разума који не почива на Откривењу.

Ако је јеванђелска благовест тако необична и ако преокреће наше уобичајене представе, изводећи нас изван онога што бисмо сами икада могли замислити, одакле она долази? И зашто хришћанство тако често наилази на одбацивање и прогон света? Религија која се представља као нешто сасвим разумљиво, у којој се све уклапа у наше људске, тренутне погледе на свет, природно изазива мање подозрења. Хришћанство нас, међутим, непрестано изводи из тих граница.

Бог је постао човек, али није постао надчовек. Бог је Бог, а „мисли Моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви Моји путеви, говори Господ“. Оно што нама изгледа као безумље, пред Богом може бити мудрост.

Постоје два безумља. Једно је оно које сусрећемо код душевно оболелог човека – одсуство разума, неразумност. Постоји и друго „безумље“: оно не означава недостатак разума, већ нешто што га превазилази и уздиже се изнад његових граница, јер долази од заједнице са вишом мудрошћу. То је мудрост Божија. Апостол Павле каже: „Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свијету, нека буде луд да буде мудар“ (1 Кор. 3,18). И додаје: „Јер је мудрост овога свијета лудост пред Богом“ (1 Кор. 3,19).

Ако ово „безумље“ није одсуство разума, одакле онда оно долази? Одговор можемо пронаћи само ако видимо Христа и чујемо Његове речи. Апостол Павле каже: „Ми смо луди Христа ради“ (1 Кор. 4,10).

Дело Христово пролази кроз испит овога света

Када говоримо о „безумљу“ Крста, Христос нам открива да нема веће љубави од оне у којој човек полаже живот за оне које воли. То „безумље“ је крајња љубав. Ако хришћански живот изгледа као нешто што превазилази обичан разум, то је зато што Христос заповеда да живимо у љубави. Ако смо „луди“, онда смо луди Његовом љубављу. Христова љубав нас чини таквима.

Често, међутим, заборављамо једну од најважнијих димензија следовања Христу. Превише лако убеђујемо себе да је све релативно када је реч о доброј савести, нарочито ако избегавамо грубе грехе и споља испуњавамо оно што се од нас тражи. Један добри пастир је рекао да ми смештамо јеванђелску киселину у флашу од сирупа. Све је добро затворено, етикета је на свом месту и ништа не делује опасно.

А ипак, вероватно заборављамо да је опасно бити хришћанин.

Када желимо да ублажимо оштрину јеванђелске благовести, лако изаберемо начин проповедања који никога неће увредити и који никога неће истински дотаћи. Јеванђеље тада постаје нешто што се лепо уклапа у живот какав већ живимо. Његове речи остају на сигурној удаљености од човека, а њихова сила постепено се губи.

Историја Цркве нас на то подсећа. Када хришћани почну да ублажавају Јеванђеље и прилагођавају га духу времена, пре или касније долази време искушења које покаже шта је заиста остало од његове снаге. Тако је било и у историји Старога Завета. А таква искушења често долазе болно и тешко.

Христос каже: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чим ће се осолити? Она већ није ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе“ (Мт. 5,13).

Јеванђеље се може схватити озбиљно

Можемо се запитати: да ли је слабљење јеванђелске проповеди неизбежно зато што се она обраћа људима који живе у временима отпадништва? Одговор нам дају наши новомученици, који су до краја остали верни Христу и били спремни да за Њега положе живот.

Чак и људи који не деле нашу веру гледају на њих са дивљењем. Тајна је једноставна: они су Јеванђеље схватили озбиљно, у целини.

Светитељи, они који представљају Цркву и у најмрачнијим временима, својим животом нас уверавају да се Јеванђеље увек може примити крајње озбиљно и да човеков живот може бити преображен и просвећен њиме. Христове речи нису лепо цвеће које стоји у вази, а још мање папирно цвеће које само личи на право. То су речи које човеку дају могућност да живи. И да живи данас.

Протојереј Александар Шаргунов, настојатељ храма Светитеља Николаја у Пижама, члан Савеза писаца Русије
За Фондацију Пријатељ Божији превео и припремио: Петар Волков
Извор: ruskline.ru