Да ли вам се икада догодило да вам буде тешко од помисли да вам сопствена породица полако гаси све живо у души? Понекад се човек нађе у ситуацији у којој од њега ближњи траже више него што може да пружи, а стални притисак, понижавање, уцене или захтеви који превазилазе његове снаге постепено доводе до душевне исцрпљености.
У таквим тренуцима човек често почиње да криви самога себе. Отварамо Библију, читамо заповест да поштујемо оца и мајку и питамо се: зар као хришћанин нисам дужан да све то трпим? Зар немам обавезу да будем послушан својим ближњима? Где се завршава дужност према породици, а где почиње потреба да сачувамо сопствену душу?
Апостол Павле пише: „Дјецо! Слушајте родитеље своје у свачему; јер је ово угодно Господу.“ (Кол. 3,20). Када бисмо ове речи издвојили из ширег контекста, могле би изгледати као захтев за безусловну послушност. Али у Посланици Ефесцима налазимо један мали, готово неприметан додатак: „Дјецо! слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно“ (Еф. 6,1).
Те две речи – „у Господу“ – од пресудне су важности. Оне показују да хришћанска послушност није слепо потчињавање вољи другог човека. Хришћанство од нас не тражи да без поговора прихватамо понижење, насиље или емоционалну уцену.
Свети Јован Златоуст, тумачећи овај одломак, даје веома трезвено објашњење. Ако родитељ наводи дете на безбожност, приморава га на срамна дела или му, буквално, „извлачи душу“, он иде против воље Творца. У таквом случају не треба му се покоравати. Блажени Теофилакт Охридски ово правило из Посланице Ефесцима повезује са речима „у свему“ из Посланице Колошанима. Послушност „у свему“, по његовом тумачењу, не значи пристајање на грех.
Овде се, међутим, поставља још једно важно питање: шта ако се од нас не тражи да учинимо неки очигледан грех, већ се од нас једноставно тражи више него што као човек можемо да поднесемо? И шта ако стални притисак ближњег доводи човека до душевне исцрпљености, тако да више нема снаге ни за породицу, ни за посао, ни за молитву, ни за обичан живот?
Хришћанска љубав подразумева жртву, трпљење и спремност да понесемо терет другога, али човек истовремено има границе својих снага. Постоји разлика између жртве коју добровољно приносимо из љубави и ситуације у којој нас неко непрестано исцрпљује, понижава или захтева од нас оно што више нисмо у стању да дамо.
Апостол Петар и други Христови ученици изразили су овај принцип пред судом првосвештеника: „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап. 5,29). Те речи постају главно мерило које одређује границе нашег повиновања људима. Ако од нас траже да издамо истину, погазимо савест или свој живот потчинимо туђој тиранији, имамо пуно право да кажемо одлучно „не“.
Када светиња постане мач
У Јеванђељу по Матеју сусрећемо речи Спаситеља од којих се човек најежи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовога, и кћер од матере њезине... И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10,34–36).
Зашто Господ говори о мачу и раздвајању? Свети Јован Златоуст објашњава да је мач овде реч вере. Она захтева да се прекину уобичајене родбинске везе ако постану препрека духовном узрастању. Христос жели јединство међу људима, али када ближњи изаберу грех или тврдоглаво одбијају истину, раздвајање постаје неизбежно.
Блажени Августин овај мач назива мачем Духа, док блажени Јероним Стридонски примећује да се после проповеди Јеванђеља чак и најчвршћа породица може поделити на верујуће и неверујуће. Лажни мир се руши ради истинског спасења.
У Јеванђељу по Луки Христос изговара још строже речи: „Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер... не може бити мој ученик“ (Лк. 14,26). Плаши нас реч „мрзи“, али у контексту библијског семитског начина изражавања она не означава позив на злобу или непријатељство.
Мрзети у овом контексту значи поставити исправан поредак приоритета. Љубав према Христу треба да буде толико дубока и потпуна да свака друга приврженост у поређењу са њом буде на другом месту.
Овде нам је важан главни закључак: ако морамо да бирамо између верности Богу и одобравања наших ближњих, немамо право да издамо Бога ради њихове наклоности.
Када породична дужност постане изговор
Овде је важно да не одемо у другу крајност. Понекад почињемо да користимо свој статус „дубоко верујућих људи“ као згодан штит како бисмо избегли бригу о остарелим или болесним родитељима. Дође нам да помислимо: „Пошто не иду у цркву, критикују моју веру и нервирају ме, једноставно ћу их избрисати из свог живота ради сопственог мира.“
То је фарисејска замка.
У Јеванђељу по Марку Спаситељ строго разобличава књижевнике који су измишљали правила како би оправдали сами себе. Човек је могао да каже оцу или мајци: „Корван, то јест: прилог је оно чиме бих ти ја могао помоћи“ (Мк. 7,11). И под тим „побожним“ изговором фарисеји су допуштали да човек више ништа не чини за своје сиромашне родитеље. Христос то назива занемаривањем речи Божије ради људског предања.
Зато послушност ближњима има своју границу. Она престаје да буде наша дужност онда када се од нас тражи да учинимо грех, погазимо савест или прихватимо оно што нас доводи до потпуног душевног исцрпљења.
Погледајмо Спаситеља. Када су Његова браћа и Мајка стајали напољу и позивали Га, Он је рекао: „Ко је мати моја, и ко су браћа моја?“ А затим је пружио руку према ученицима и рекао: „Ево мати моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати“ (Мт. 12,48–50). Он је показао да духовно сродство има предност над крвним сродством када се између њих појави супротност.
Ипак, када је био на крсту и умирао, Христос се побринуо за земаљску будућност Своје Мајке. Погледао је на вољеног ученика и рекао: „Жено, ето ти сина!“ (Јн. 19,26), а ученик ју је узео код себе. Јован није побегао од одговорности и није се сакрио иза свог служења Христу, већ се старао о Мајци Божијој до Њеног упокојења.
Када ближњи постану наши прогонитељи
Црквена историја познаје страшне примере када се блиски човек претвори у мучитеља.
Света великомученица Варвара била је једина кћи богатог и угледног незнабошца Диоскора. Желећи да је сакрије од туђих погледа и потпуно контролише њен живот, отац ју је затворио у високу кулу. Али када је света Варвара поверовала у Христа и примила Крштење, његова жеља да управља њеним животом претворила се у нечовечну суровост.
Када је сазнао за веру своје кћери, Диоскор је побеснео. Света Варвара покушала је да се сакрије у планинској раселини, али ју је отац пронашао, претукао и лично одвео на суд градском управитељу. Пред свима се одрекао сопственог детета. Штавише, када је управитељ девојку осудио на смрт, Диоскор је пожелео да сам изврши пресуду. Тако је мучитељ свете девојке постао њен рођени отац.
Овај пример из житија показује нам до које крајности може да доведе људско заслепљење. Речи из Писма „непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ овде су се испуниле са застрашујућом тачношћу. И данас нам великомученица Варвара може бити духовни ослонац када страдамо због суровости својих ближњих.
Наравно, нама је далеко подвиг свете мученице. Али када нас ближњи „затварају у кулу“, доводе до душевне исцрпљености или се хране нашом душевном боли, имамо пуно право да се удаљимо од њих.
Волети родитеља који разара наш живот не значи постати неми саучесник његовог зла. Избегавати контакт са човеком који нам наноси дубок душевни бол не значи издати га.
Понекад волети човека значи сачувати према њему добар однос, али истовремено одржати безбедну дистанцу. Љубав може да се покаже молитвом, кратким телефонским позивом, слањем лекова или намирница преко других људи. Нисмо дужни да се изложимо потпуном уништењу само зато што нас са неким повезује крвно сродство.
Поштовати родитеље значи желети им спасење, молити се за њих и помагати им у тешким ситуацијама, али истовремено сачувати своје срце за Бога, Који нам даје истинску слободу. Света Текла, коју данас прослављамо, својим животом сведочи да ни најближа породична веза не сме постати јача од наше верности Христу.
Никита Ракитјански
За Фондацију Пријатељ Божији превео и припремио: Иван Попов
Извор: Союз Православных Журналистов (СПЖ)