У књизи „Емануил – тајне неба и земље“, Свети владика Николај  сакупио је читав низ необичних, застрашујућих и дубоко упечатљивих сведочанстава. Неке од тих прича чуо је лично од савременика – попут угледног битољског офталмолога – док је друге пронашао у тадашњој штампи и црквеним летописима. На први поглед, читалац би у њима могао да види само неуобичајене анегдоте о чудима или „страшним казнама“. Међутим, Николај овим записима не стреми сензационализму. Он покушава да нам открије нешто много дубље: постојање духовног и моралног поретка утканог у живот човека, чије нарушавање оставља трага на души, савести и читавом његовом животу.

Међу тим записима посебно се издвајају четири случаја. Они приказују различите начине на које човек може пасти у презир према светом: од безбрижне обести на пијанци, преко идеолошке мржње и физичког насиља, па све до кућног пркоса према сопственом детету.

Чин обести: Када светиња постане реквизит за забаву

Први и можда најтежи пример води нас у XVI век, у околину Почајевске лавре. Благочестива племићка Ана Гојска оставила је манастиру своје имање и чудотворну икону Мајке Божије. Међутим, њен рођак Андреј Фирлеј, обузет халапљивошћу, почео је да отима манастирску земљу, а на крају је из обитељи украо и саму икону, заједно са светим сасудима и одеждама.

Фирлеј и његова жена живели су раскалашно. Једне вечери, усред бучне и пијане гозбе, његова жена је напустила просторију да би се убрзо вратила прерушена: преко одеће је пребацила свештенички епитрахиљ, а у рукама је носила свети путир напуњен токајским вином. Не хајући за његову свештену намену, почела је из њега да наздравља гостима и да им га нуди да сви редом пију.

У том тренутку, док је гозба била на врхунцу, жена је пала на под. Када су покушали да је подигну, почела је да вришти, да цепа своју хаљину и зубима да гризе сопствено месо. Помрачио јој се разум. Фирлеј ју је водио од лекара до лекара, али јој нико није могао помоћи. Преплашен, на крају је вратио икону и сасуде манастиру, али се његова жена никада није опоравила – умрла је у том тешком стању.

Свети Николај ову причу насловљава речима „Сишла с ума због оскврњења светиње“ и одмах повлачи паралелу са старозаветним царем Валтасаром. Валтасар је такође на својој пијанци користио златне сасуде донете из јерусалимског храма, након чега су се на зиду појавила тајанствена слова која су најавила његову пропаст – и те исте ноћи је убијен.

Николај ту отвара важно питање: путир није обична чаша, нити је његова вредност у скупоценом металу. Путир је везан за Најсветију Тајну – Причешће. Он служи за свето дело Цркве, за Евхаристију и за причешћивање верних Телом и Крвљу Христовом. Када се такав предмет извуче из свог светог контекста и претвори у костим и реквизит за безбожну забаву, човек показује дубоко непоштовање према ономе што је посвећено Богу. Такав поступак није безначајна шала, јер начин на који човек поступа са светињом открива и његов однос према самоме Богу.

Зато је у овој причи важно и оно што се догодило пре страшног догађаја. Свети предмети су најпре били отети, затим изнети из свог свештеног простора, а потом употребљени у пијаној забави. Прелазак од похлепе ка обести, а од обести ка отвореном скрнављењу светиње, показује како се човек постепено ослобађа сваког унутрашњег ограничења. Када се изгуби страх Божји, светиња човеку може постати обичан предмет којим располаже по својој вољи. Николајева прича зато говори и о граници коју човек не сме да пређе у свом односу према ономе што је посвећено Богу.

Идеолошко слепило и границе материјалног разарања

За разлику од Фирлејеве жене која је светињу оскврнила из пијане обести, друга два случаја бележе директан, свестан и идеолошки напад на Бога и хришћанску светињу.

У Курску, 1898. године, четворица младих револуционара одлучила су да униште чувену чудотворну Курско-Коренску икону Богородице „Знамење“. Њихов циљ није био само да разбију једну даску, већ да народу „докажу“ како у икони нема никакве више силе и да је вера обично празноверје. Под балдахин где је икона стајала поставили су паклену направу изузетне снажности.

Експлозија је била разорна. Храм је претрпео тешка оштећења, масивни камени стубови били су разнети, тешки месингани свећњаци порушени, а стакла су попуцала и излетела из прозора. Међутим, када су престрашени људи ушли кроз дим у разорени храм, затекли су призор који је за њих био запањујући: простор око иконе био је уништен, а сама икона је стајала нетакнута – чак је и стакло на њеном оквиру остало цело.

У православном разумевању икона није идол нити божанство затворено у дрвету и боји. Икона изображава Христа, Пресвету Богородицу или светитеља и кроз црквену употребу постаје светиња којој се указује част због Онога кога изображава. Зато је намера да се чудотворна икона уништи истовремено била и напад на оно што је за хришћански народ представљала: видљиви знак његове вере и поштовања према Пресветој Богородици.

Слично идеолошко слепило Николај бележи у причи коју му је испричао офталмолог др А. Х. из Битоља. Лекар је примио слепог човека, муслимана из Охрида. Човекове очи су споља изгледале потпуно здраво, зенице су реаговале, али он ништа није видео. Када га је лекар упитао како је изгубио вид, човек је отворено испричао догађај: пролазећи са пријатељима поред древне цркве Светог Еразма, из чистог пркоса и мржње према хришћанској светињи, извадио је пиштољ и опалио метак у храм. У истом секунду када је одјекнуо пуцањ, пиштољ му је испао из руке и наступио је потпуни мрак. Спољашњих повреда није било, али вид му се више никада није вратио.

Свети Николај овде не нуди „магијско“ објашњење, већ преноси сведочење које је добио од лекара о необичном догађају. За Светог Николаја, ту се открива страшна веза између човековог поступка и његове последице: онај који је у мржњи подигао оружје на храм и духовно ослепео пред светињом, остао је и без телесног вида. Тако је телесно слепило постало видљив знак онога што се већ догодило у његовој души.

Обе приче истовремено показују и нешто друго. Материјални свет се може разрушити динамитом или метком, али духовна стварност остаје ван домашаја људског оружја. Човек који пуца у цркву или ставља експлозив под икону мисли да удара на дрво или камен. У стварности, он подиже руку на оно што је посвећено Богу – а у случају човека који је пуцао у цркву Светог Еразма, Свети Николај види и страшну духовну слику: физичко слепило постало је спољашњи одраз слепила душе.

Реч која не гори у пепелу

Четврта прича делује најједноставније, али баш зато што се одиграва у једном обичном дому, у свакодневној породичној ситуацији, оставља снажан утисак. Николај је преузима из часописа „Хришћанска заједница“ из 1932. године.

Један отац није могао да поднесе побожност свог младог сина. Сметале су му његове молитве, његове књиге и све што га је подсећало на Бога. У налету беса, узео је синовљеве духовне књиге и све их бацио у шпорет. На крају је у ватру бацио и оно најсветије – Свето Писмо.

Ватра у том шпорету горела је данима. Породица је на истој тој ватри кувала храну, ложила и пекла хлеб. После читавих десет дана, мајка је решила да очисти нагомилани пепео. Међу хладним пепелом и угљевљем, пронашла је Свето Писмо. Књига је споља била нагорела и поцрнела, али је изнутра остала потпуно читава и читљива.

Свети Николај овде извлачи тиху, али снажну поуку. Човек може да спали хартију, да уништи књигу и да покуша да уклони све што га подсећа на Бога, али тиме не може да уништи Божију реч. Свето Писмо не црпи своју истинитост и снагу из материјала на којем је написано. Његова реч остаје реч Божија, а њено дејство у човеку зависи од тога да ли је човек прима, слуша и по њој живи.

У томе овај догађај добија и дубљи смисао. Отац је желео да из свог дома уклони веру тако што ће уништити књиге које су с њом биле повезане. Оне су за њега биле само папир и корице које се могу бацити у ватру. Вера његовог сина, међутим, била је однос према Богу, а такав однос се не може спалити заједно са књигом. Зато је слика Светог Писма које је преживело ватру толико снажна: ватра је оставила траг на корицама и страницама, али је оно што је у њему записано остало читљиво. Човек може уништити оно што је видљиво, али тиме не може уништити Божју Реч нити веру која је из ње примљена.

Шта нам ове приче данас поручују?

Када се ови записи прочитају један за другим, лако је усмерити пажњу само на необичне последице које су задесиле њихове јунаке. Међутим, ако тако читамо Светог Николаја, промашили смо суштину његових записа.

Владика Николај ове догађаје смешта у много шири морални и духовни оквир. Он нам показује да човеков однос према светињи открива његов однос према Богу, према сопственој савести и према границама које поставља пред сопствену вољу. Светиња захтева страх Божји, јер човека подсећа да свет око њега није исцрпљен оним што може да додирне, измери и употреби.

Владика Николај ове догађаје смешта у много шири морални оквир. За њега, казна није освета „гневног“ Бога који једва чека да некоме нанесе зло. Бог није онај који „увија руке“ или „баца громове“. Казна је последица самог греха. Као што човек који скочи са прозора не страда зато што га је неко гурнуо, већ зато што је прекршио закон гравитације, тако и човек који наруши однос са светињом рањава сопствену душу о духовне законе које је Бог поставио.

Ове четири приче нас подсећају да питање светиње почиње много раније него што човек извади пиштољ, баци икону у ватру или оскрнави свештени предмет. Оно почиње много раније, у свакодневици сваког од нас:

Пазимо ли како улазимо у храм? Да ли нам је Свето Писмо само књига која скупља прашину на полици или га отварамо са страхом Божјим и жељом да разумемо Божију вољу? Да ли светим стварима приступамо са страхопоштовањем или смо се толико навикли на њих да смо престали да осећамо њихову светост?

Светиња нас позива да застанемо пред оним што је веће од нас. У томе и јесте велика драгоценост ових старих записа Владике Николаја. Они нас враћају питању које је једноставно по речима, а дубоко по ономе што од човека тражи: Шта за мене заиста значи оно што је свето?

За Фондацију Пријатељ Божији: Мирослав Стевановић