Беседа на Јеванђеље по Луки, 7, 11–15

Господ наш Исус Христос је на чудесан начин више пута васкрсавао умрле: сина наинске удовице, Јаирову кћер и Лазара, који је већ четири дана лежао у гробу. Безбожни људи се подсмевају нашој вери у васкрсење мртвих и сматрају је бајком. Али, чудно и несхватљиво, ти исти људи наивно верују да је мртве могуће васкрснути научним средствима. У Ташкенту су једном озбиљно поверовали да би могао да буде васкрснут дечак који је умро две године раније, а чије је тело било натопљено азотном киселином.

Са страхопоштовањем и усхићењем читамо јеванђелски опис догађаја у коме изван градских врата малог града износе тело јединог сина несрећне удовице. Господ Исус Христос се сажалио на њу, зауставио оне који су носили мртваца и рекао: „Момче, теби говорим, устани!“ И умрли је устао и сео, са чуђењем гледајући око себе (Лк. 7, 11–15).

Страх и трепет обузимају нас док читамо о васкрсењу Јаирове кћери или четвородневног Лазара. Из Дела апостолских сазнајемо како је апостол Петар васкрсао хришћанку Тавиту. Пошто је све извео из собе, помолио се и рекао: „Тавито, устани!“ Она је отворила очи и села. Тада је апостол позвао свете и удовице и показао им је живу (Дап. 9, 40–41).

Свим срцем верујемо да се именом Господа Исуса Христа све може учинити и да је све Њему потчињено. Нека нико од нас никада не посумња у истинитост ових чудесних васкрсења.

Али размислимо о томе зашто је Исус Христос васкрсавао мртве. На то су Га подстицали љубав и састрадање са палим човечанством, осуђеним на смрт. У Јеванђељу читамо да се, пре Лазаревог васкрсења, Господ потресао и да су Му сузе текле из светих очију. Није могао да гледа како Марта и Марија, Лазареве сестре, пате од бола. Руководиле су Га сажаљење и љубав. Али постојао је и други разлог: требало је људском роду открити да Господ има власт и над смрћу. Тиме је требало показати људима да је могао да избегне распеће и смрт на Крсту, али да је добровољно предао Себе на смрт ради нашег вечног спасења.

Постојао је и трећи разлог. Лазарево васкрсење требало је да нам послужи као праобраз нашег духовног васкрсења – избављења од смрти у гресима и преласка у живот вечни. Свети апостол Павле сведочи да је управо то био основни циљ Исуса Христа, ради кога је дошао на земљу и принео Себе на жртву.

 „Пошто се погребосте с Њим крштењем, у Њему сте и васкрсли кроз вјеру у моћ Бога који Га васкрсе из мртвих. И вас који бијасте мртви у гријесима и у необрезању тијела вашега, оживљео је с Њим, опростивши нам све гријехе; избрисавши обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и то је уклонио приковавши је на крст.“ (Кол. 2, 12–14).

Вас који сте били мртви у гресима Господ је позвао на духовно васкрсење.

Шта значи бити мртав у гресима? Грех и смрт су нераздвојни. Зар живот у гресима и телесним пожудама није споро умирање? Зар блуд и прељуба, за које се често плаћа високом ценом у виду тешких болести, не воде пропадању? Зар пијанство не разара тело и не своди душу на животињско стање? Зар лаж не квари човека као што црв нагриза дрво? Зар гордост и самоуздизање, злословље и клевета не одбијају људе од нас својим моралним смрадом? А смрад је мирис смрти. Живот у гресима, у ниском служењу страстима, није живот, већ труљење које води у смрт. Милиони несрећних људи духовно умиру јер од Господа не траже спасење од духовног пропадања.

А нас, који смо примили Христа у своје срце, Он позива да се препородимо,„јер сте Га чули и у Њему се научили“ – пошто је„истина у Исусу“–„да одбаците ранији начин живота старога човјека, који пропада у жељама варљивим, а да се обнављате духом ума својега, и обуците се у новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине“ (Еф. 4, 21–24).

Треба да збацимо са себе грехе као прљаву одећу натопљену нечистоћом, да свучемо старог човека који пропада у пожудама и гресима и да се обучемо у новог човека, створеног по Богу – да се обучемо у Христа. На то нас Господ позива, и зато је било потребно васкрсење мртвих као праобраз духовног препорода.

Господ Исус Христос је дошао у свет и претрпео мучну, страшну смрт да би нас избавио од власти ђавола, који нас заплиће у грехе и води у пропаст. Он нам је дао власт да будемо деца Божија и да Његовим именом газимо непријатеља људског рода, сатиремо главу змије. Потребно је само да пожелимо да примимо ту власт из Христових руку, да се постидимо сопствене нечистоте и зажелимо светост, живот по Богу и истини.

Ако благодат Божија дотакне наша срца и ако се наш ум обнови, онда треба да почнемо да живимо сасвим другачије. Зато „одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо удови један другоме“ (Еф. 4, 25). Треба да будемо тихи и кротки, а не гневљиви и сурови. Ако неко сагреши и разгневи се на ближњега, онда „сунце да не зађе у гњеву вашему“ (Еф. 4, 26). Тражите опроштај док је још дан, да се сатана не би учврстио у срцу.

„Који је крао више да не краде, него боље да се труди, чинећи својим рукама оно што је добро, да би имао давати ономе коме је потребно“ (Еф. 4, 28), позивао је апостол хришћане у Ефесу, који су живели окружени незнабошцима. А у наше време многи су престали да сматрају крађу грехом и срамотом.

„Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за назидање гдје је потребно, да донесе благодат онима који слушају. Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. А будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама.“ (Еф. 4, 29, 31–32).

Не поступајте као људи који не познају Христа. Пажљиво пазите на сваку реч која излази из ваших уста, јер Бог чује сваку реч. Стрепите од гнева и осуђивања, а пре свега се бојте да не опростите својој браћи. Ако све ово испунимо, бићемо истински Христови ученици и живећемо сасвим новим животом, као они који су умрли за грех и који су се заиста препородили у духовној купељи.

Зажелимо сви тај чудесни препород и молимо Бога да нам Својом благодаћу и милосрђем помогне да свучемо са себе смрадни лик старог човека, који пропада у гресима и пожудама, и да нас обуче у светле и чисте одежде вечног живота.

Амин.

Свети Лука Кримски, 22. октобар 1944. године.
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: azbyka.org