Када је реч о Цркви, постоји један веома укорењен стереотип: чим човек пређе црквени праг, треба да се опрости од свега што живот чини пријатним. Интимни односи, алкохол, укусна храна, весеље – све је то, наводно, забрањено јер је грешно. Одакле потиче такво уверење и колико оно одговара стварности?

Почнимо од најважнијег: Хришћанство не сматра да је задовољство само по себи нешто недопустиво. Већ у Књизи Постања читамо да је Бог учинио да из земље израсте „свако дрво лепо за гледање и добро за јело“ (уп. Пост. 2, 9), а Псалтир позива: „Веселите се праведници пред Господом“ (Пс. 33, 1). Хришћански живот уопште не подразумева обавезно одрицање од земаљских радости. Весеље, укусна храна и брачна блискост сами по себи нису нешто лоше. Питање настаје онда када задовољство престане да заузима своје право место у човековом животу и почне да управља њиме.

Добар пример таквог односа према задовољству јесте брачна блискост. Хришћанство у њој не види ништа нечисто или недопустиво: „Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста“ (Јевр. 13, 4). Међутим, интимна блискост посматра се у оквиру брака, верности и одговорности супружника једног према другом. Зато се не осуђује телесна блискост сама по себи, већ блуд и брачна прељуба, односно оно што нарушава верност и разара односе међу људима.

Слично је и са вином. Библија не садржи безусловну забрану његовог употребљавања. Прво Христово чудо, на свадби у Кани Галилејској, било је претварање воде у вино (Јн. 2, 1–11), а апостол Павле саветује Тимотеју: „Више не пиј само воду, него пиј по мало вина“ (1. Тим. 5, 23).

Ипак, Свето Писмо на више места упозорава на опасност од пијанства. Посебно снажно о томе говори у Причама Соломоновим:

„Не гледај на вино кад се румени, кад у чаши показује лице своје и управо искаче. На посљетку ће као змија ујести и као аспида упећи.“ (Прич. 23, 31–32).

Дакле, једно је попити чашу или две на рођендану код пријатеља, а сасвим друго редовно се опијати до потпуног губитка контроле и у пијаном стању чинити неприличне ствари. Управо такво понашање хришћанство осуђује.

Када је реч о храни, ствар наизглед постаје сложенија, јер црквено предање подразумева постове. Ипак, пост у Православљу није првенствено питање исхране, већ време у којем човек своје снаге усмерава на духовни живот – молитву, покајање и добра дела. Пост нам помаже да увидимо колико зависимо од сопствених навика, удобности и задовољстава која су постала сама себи циљ. Мера поста за свакога може бити различита и зависи од здравља, животних околности и степена духовне зрелости.

А шта је са весељем и забавом? Хришћанство од човека не захтева да стално буде озбиљан, строг, тужан или потиштен. Штавише, униније, односно духовна малодушност и клонуће, у православном подвижничком предању препознаје се као стање против којег се човек бори. Апостол Павле позива: „Радујте се свагда“ (1. Сол. 5, 16). А преподобни Серафим Саровски, према сведочењима његових савременика, дочекивао је оне који су му долазили речима: „Радости моја, Христос васкрсе!“

Наравно, хришћанска радост и забава нису исто. Али ни сама жеља да се човек одмори, провесели или проведе време са пријатељима није нешто што Црква сматра недопустивим. Као и код других земаљских задовољстава, питање је у мери и садржају. Неке врсте забаве доносе одмор и радост дружења и помажу човеку да обнови снагу. Друге га навикавају на простаклук или суровост, постају начин да непрестано бежи од озбиљних питања и сопствених обавеза.

Православна аскетика зато учи човека да разликује дар од његовог изопачења. Дар је оно што нам је Бог дао ради радости и живота, док се изопачење јавља онда када дар постане идол и почне да управља човеком. У том светлу, црквена ограничења представљају својеврсну духовну превенцију.

Овде се може повући једноставна паралела: лекар може саветовати човеку да се одрекне слаткиша не зато што су они сами по себи зло, већ зато што му у одређеним околностима наносе штету. Тако и хришћанско уздржање не подразумева одбацивање земаљских добара, већ разуман однос према њима.

Човек може да ужива у добрима која су му дата са благодарношћу Богу, а да притом сачува унутрашњу слободу.

Аутор: Марина Лебедева
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: foma.ru