Сви смо позвани од Бога, нашег Творца, у вечни живот, да уђемо у чудесну тајну љубави која је Царство Божије. Позвани смо да будемо деца Божија, Његови сродници, и, штавише, да у Христу, Који је постао човек ради нас, препознамо брата по човечанској природи и Бога по природи. Кроз Њега можемо да упознамо Бога као свога Оца и да постанемо, дивним речима апостола Петра, причасници Божанске природе (2. Петр. 1, 4).

У причи о свадбеној гозби, цар позива званице на свадбу свога сина, али они одбијају позив, јер су заокупљени својим пословима и имањем. Зар нисмо и ми слични онима који су одбили позив? Зар не говоримо Богу: „Имам важнија посла. Купио сам комад земље – морам да га уредим, да га обрадим, оно је моје“? И тако губимо слободу да идемо Богу, јер се под изговором да поседујемо земљу све дубље укорењујемо у њој, док она постепено не задобије власт над нама.

Зар не говоримо непрестано Богу: „Господе, имам посла. Сетићу Те се касније, помолићу Ти се некад, кад будем имао времена. Али сада морам да завршим оно што сам започео, морам да стварам. Зар нисам позван да до краја остварим оно што носим у себи, да и сам постанем стваралац?“

И пролазе године, пролазе деценије, а никако да дође тренутак у којем ћемо рећи: „Завршио сам своје дело на земљи, сада сам слободан од њега. Сада могу да оставим све, све земаљско, и да будем лицем у лице са Богом, са Којим сам, ради Кога и у Чије име целог живота живео и стварао.“

А понекад говоримо и овако: „Оженио сам се, засновао сам породицу, имам своју земаљску радост и немам времена да дођем к Теби. Довољна ми је моја радост. Твоја ће ми нешто одузети: време, неки делић срца, нешто од мојих живих осећања мораћу да пренесем на Тебе. А ја желим све да задржим за себе.“

Зар се тако не понашамо и ми? Зар нисмо страшно слични тим позванима које је цар волео, које је Господ волео – и воли! – и које позива к Себи, али они за Њега немају времена? Земља, посао, сопствена срећа – све то довољно је да нас одвоји од вечности, од Живога Бога, од саме Љубави.

А како Господ поступа? Своје слуге шаље да позову и оне који никада не би помислили да би за њих могло бити места на царској гозби, оне за које би мало ко отворио врата. Идите, окупите сиромашне, хроме, слепе, оне које је живот сломио и ранио, оне који су кроз живот пронели само исцрпљеност душе и тела, само дроњке онога што им је живот био. Нека дођу!

И они долазе, журе, на милост одговарају запрепашћењем, на љубав благодарношћу. Долазе са осећањем стида: како да стану пред цара? Како да уђу у ово Царство Божије, у ове светле одаје Божије? Како да уђу у Царство Божије у дроњцима који су остали од њихове некадашње славе?

Али на вратима свакога дочекује Божија љубав. Свако сусреће Спаситеља Христа, Који је на Крсту дао Свој живот да би свакоме могао да каже: „Уђи!“ Да свакога очисти, свакога опере, свакога обуче у брачну одећу и врати му славу првородства, првобитну славу, лепоту и синовство.

И сви улазе, задивљени, са страхопоштовањем и благодарношћу.

Само један од њих није дошао у том духу. Дошао је зато што је чуо да тамо има хране и помислио да ће коначно моћи да утоли глад. Хладно му је – тамо ће му бити топло. Нема кров над главом – тамо ће наћи склониште. После целог свог горког, несрећног живота, најзад му се указала прилика да се наједе, да се утопли, да предахне од муке. И он се радује томе, али у њему нема ни благодарности ни запрепашћења пред добротом која га је примила. И тако се пробија до хране, као да није очишћен, као да му није опроштено, као да није опран ни освећен, у свим својим дроњцима и прљавштини.

То нам изгледа тако несхватљиво, тако страшно. Зар није могао да помисли на онога који га позива? Зар није могао да приступи са страхопоштовањем и трепетом, да се очисти како би бар на самом крају могао да уђе у ово Царство?

Али зар нисмо и ми толико често слични управо њему?

Када у молитви приступамо Богу, када Му приступамо у Светом Причешћу, о коме и о чему размишљамо? Зар се готово свака наша молитва не исцрпљује речима: „Господе, дај! Дај, заштити ме, избави ме, дај!“? Зар и Самога Бога не користимо као некакав извор из којег можемо да узмемо све што нам је потребно, да бисмо потом то, попут блудног сина, расули и протраћили у греху, недостојно – недостојно не само Бога и Његове љубави него и нас самих?

„Дај, дај!“ – и ништа више. А када нам је дао, колико се ретко дешава да кажемо: „Благодарим Ти, Господе!“

Колико често људи долазе код мене и говоре: „Желим да се причестим јер ми је тешко, јер ми је душа исцрпљена, јер живот у мени више као да није живот, него полусмрт.“

И ми се причешћујемо да бисмо од Бога узели још и оно последње – Његов живот, Његов сопствени живот – да бисмо живели још један тренутак, а онда и њега расули и протраћили.

Свети Серафим Саровски рекао је једном посетиоцу: „Да, Бог те чује, да, Бог испуњава твоје молитве. Али зар разумеш по коју цену? По цену живота, страдања и смрти Његовог Јединородног Сина, Који је и у ад сишао ради нашег спасења.“

Размислимо и сами: нисмо ли слични онима који су први били позвани, али су одбили да дођу јер су имали довољно земље и нису осећали потребу ни за Богом ни за Небом? Или смо налик онима који се Бога сете тек када њихова оскудица достигне крајњу меру, па изненада открију да од Бога могу поново да приме оно што су већ имали, али су протраћили? Да од тога поживе још који тренутак, да се још мало окористе, а затим све поново расипају?

Колико ће страшан бити тренутак када станемо пред Бога – било још за земаљског живота или после смрти – и изненада схватимо колико смо били вољени, а колико смо целог живота били равнодушни, заборавни и себични! Колико смо се нехумано односили према Њему!

И то не зато што ће нас Бог одбацити, нити зато што ће нас осудити. Страшно ће бити када коначно схватимо какву нам је љубав указивао, колико нас је стрпљиво чекао и колико смо мало одговарали на ту љубав.

Размислимо о томе. Нека се у нама пробуди све што је племенито и светло: дивљење пред Његовом љубављу, пред Његовом лепотом и личношћу; благодарност за Његову милост, нежност и бригу; поштовање према начину на који се Он односи према нама.

И ако још можемо, одговоримо Му љубављу.

Сада још има времена. Да не дође тренутак у којем ћемо рећи: „О, ужаса – прекасно је!“

Амин.

Митрополит Антоније Сурошки
За Фондацију Пријатељ Божији превео и прилагодио: Иван Попов
Извор: mitras.ru