Лекције радости: Како да бриге не угасе светлост у нама?

Годинама се шири схватање да је човек утолико ближи Богу уколико изгледа озбиљније, строже или тужније. А они који су познавали старца Пајсија и старца Порфирија памте њихову ведрину, смисао за хумор и начин на који су ширили наду и зрачили светлошћу Христовом. Ми се, међутим, често губимо у бригама, кривици и унутрашњем немиру, као да је забринутост постала знак духовне озбиљности. Апостол Павле нас подсећа: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! […] Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше.“ (Фил. 4, 4–6)

01.11.2026. Аутор:: Пријатељ Божији 5

Не знам да ли људи који нас окружују увек желе нашу срећу и радују се када нас виде срећне, али знам Некога ко то заиста жели. То је Бог.

Иако су многи у Његово име плашили и претили људима, испуњавали их осећањем кривице и страхом, Сам Бог жели да нас види радосне и срећне. О томе нам говори и Његова Реч:

„Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! [...] Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље своје.“ (Фил 4, 4.6)

Нажалост, већ годинама се шири схватање да је човек утолико ближи Богу уколико изгледа озбиљније, строже и тужније. Као да су намргођеност и жалост доказ духовности. А то је велика заблуда.

Ако сте лично познавали неког од наших савремених светитеља или сте разговарали са људима који су их познавали, на пример са онима који су имали прилику да сретну старца Пајсија, старца Порфирија, старца Јакова и друге, могли сте да чујете колико су то били радосни и ведри људи. Смејали су се, шалили, ширили наду и зрачили радошћу и светлошћу Христовом.

А ми се често губимо у привидној озбиљности и морализму. Испуњени смо бригама, кривицом и унутрашњим немиром, а понекад и толиком напетошћу да више не умемо да осетимо мир Божији.

Једна од основних поука које нам даје Реч Божија, ако желимо да кренемо путем радости, јесте да престанемо да се непрестано бринемо. Чули смо шта нам апостол Павле поручује:

„Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше.“ (Флп. 4, 6)

Како да будемо радосни ако смо непрестано заробљени у мислима и бригама? Ако стрепимо за све и свакога, ако у глави непрестано премотавамо могуће исходе и покушавамо да предвидимо шта ће се догодити?

Јесте ли се икада запитали одакле долазе толика брига и стрепња? Понекад из наше жеље да све држимо под контролом. Желимо да унапред знамо шта ће се догодити, да предвидимо сваку опасност и пронађемо решење за сваки проблем. Тешко нам је да прихватимо да постоје ствари које не можемо да контролишемо.

У дубини таквог немира може се крити и недостатак поверења у Божији промисао. Као да говоримо Богу: „Ти се тиме нећеш довољно позабавити, зато морам ја све да решим.“ И тако покушавамо да својим мислима разрешимо све проблеме, предвидимо све опасности и пронађемо одговоре на сва питања.

А резултат? Унутрашњи хаос. Брига, нервоза, напетост, страх и несигурност. Како у таквом стању да осетимо срећу? Постајемо узнемирени, забринути и намргођени, а временом нас може обузети и туга.

Запитајмо се: да ли смо икада непрестаном бригом успели да решимо неки проблем? Најчешће смо само додатно исцрпели себе. Изгубили смо снагу, стрпљење и способност да јасно размишљамо. Брига нам одузима огромну количину енергије и постепено гаси осмех на нашем лицу.

Брига не може да промени прошлост нити да управља будућношћу, али може да нам одузме радост садашњег тренутка. У томе је веома успешна.

Молитва не треба да буде последње средство којем прибегавамо тек пошто смо испробали све друго. Ако желимо да она постане извор радости и унутрашњег мира, потребно је да буде наш свакодневни разговор са Богом, наше поверавање Њему и предавање Његовој вољи.

То значи да учимо да Му верујемо, да се ослањамо на Његову љубав и да Му поверимо и оно што нас плаши и оно што не разумемо. Да се трудимо колико можемо, а да исходе препустимо Њему, знајући да не можемо све да предвидимо нити да контролишемо.

Не можемо истовремено допустити да нас брига потпуно обузме и очекивати да у нама непрестано цвета радост. Зато један од првих корака ка радоснијем животу јесте да престанемо да хранимо своје страхове и да почнемо више да се молимо.

То није увек лако. Бриге се не повлаче увек одмах, а понекад се враћају и онда када смо мислили да смо их превазишли. Ипак, можемо да почнемо, корак по корак, да своје мисли и страхове доносимо пред Бога, уместо да их сами непрестано носимо у себи.

Вреди покушати.

Када постепено учимо да се мање предајемо бризи, а више молитви и поверењу у Бога, у нашем животу се отвара простор за нову снагу. Тада можемо да се сваког дана посветимо ономе што нам је Бог поверио, да испуњавамо своје обавезе са више мира и да у свакодневним стварима поново откривамо радост.

о. Хараламбос Пападопулос (о. Ливиос)
За Фондацију Пријатељ Божији са грчког: Елена Костопоулос
Извор: plibyos.blogspot.com



Komentari (5)

01.11.2026.

Весна

Кратко, јасно и дубоко. Нека нас радост у Господу никад не напусти. Дивне речи за данашњи дан.

Коментариши

01.11.2026.

Emilija

Gospode, nauči nas da Ti verujemo.

Коментариши

01.11.2026.

Sasa

Više molitve, manje brige.

Коментариши

01.11.2026.

Vesna

Najveći dokaz vere nije stalna zabrinutost, već mir usred oluje. Neka nam lice bude vedro kao što je srce puno nade u Boga.

Коментариши

01.11.2026.

Dejan

Slava i hvala Bogu, daj nam snage Gospode

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.