ПРЕПОДОБНИ Герасим био је из места Трикале на Пелопонезу, од родитеља Димитрија и Калије, из породице Нотарас. Рођен је 1509. године. У младости је изучио свете књиге. Када је одрастао, напустио је постојбину и подвизавао се на разним местима. Подвизавао се у Светој Гори на Атону, где је, како се каже, „као пчела покупио од тамошњих подвижника отаца најлепше цвеће врлина“. Подвизавао се и у Палестини, где је постио четрдесет дана, угледајући се на Господа. Потом се настанио на острву Кефалонији у Јонском мору, где је основао и женски манастир. Молитвом је низводио кишу, исцељивао болеснике и прозирао у будућност. Доживео је дубоку старост и предсказао дан своје смрти. Упокојио се у Господу 15. августа 1579. године. Двадесетог октобра откривене су његове свете мошти, потпуно здраве и читаве, и веома мирисаве. Од њих се догађају многобројна чудеса онима који им са вером приступају. Свети Герасим нарочито исцељује бесомучнике. По наговору демона, Латини су му спаљивали свето тело, али нису успели. Зато Свети Герасим сада спаљује демоне. Демони га зато, из бесомучника, зову „Капсалис“, то јест: „Опаљивани и Опаљујући“. На његове празничне дане у његов манастир на Кефалонији долази огромна маса верних.

Овај велики подвижник и чудотворац, који је достигао духовни узраст и савршенство древних отаца и угодника Божјих, доказ је светао као сунце да је свако време погодно за вршење заповести и задобијање савршенства у Богу.

Ова сјајна звезда на небу свете Цркве призвана је у живот рођењем од побожних православних родитеља Димитрија и Калије, који су живели на Пелопонезу, у месту званом Трикала. Породица Нотарас, којој је припадао, била је у сродству са последњим византијским царем Константином Палеологом. После пада Цариграда (1453. године), породица се доселила у Трикалу, да би у њој изникао овај дивни изданак, лета Господњег 1507. Родитељи његови били су веома имућни, али највеће богатство које су предали своме чеду и које је оно заволело били су њихова побожност и страх Господњи.

Чим је дете мало одрасло, родитељи су га предали изучавању свештених наука. Пошто је по природи било обдарено, брзо је схватило и научило све што му је било потребно да увиди пролазност овога света и да се ослободи привезаности за материјално богатство својих родитеља. Иако је имао све услове да постане угледан и славан човек свога краја, он је, тражећи другу славу, оставио своје отачаство и отпутовао на острво звано Закинтос, ради даљег учења и духовног усавршавања. После извесног времена кренуо је на даљи пут и пропутовао сву Јеладу. Стигао је у Тесалију и Тракију, а затим отишао у Понт и Цариград, свуда тражећи душекорисне ствари. Из Цариграда је отпутовао до Халкидона и посетио друга околна места, освећена сузама и молитвама многих подвижника. Али младићка жеђ његова тиме није била утољена. Из Цариграда се вратио према светоименој Гори Атонској, чије су зоре привлачиле, и пре и после њега, многе душе рањене милим стрелама божанске љубави и светлости. Ту, на том чудесном огњишту врлина, грејао се и учио науци монашког живљења.

Колико је и где боравио свети Герасим у Светој Гори, није са сигурношћу познато. Према неким сведочењима, највише је боравио у манастиру Ивирону, где је примио монашки чин анђелског образа, подвизавајући се у месту званом Капсала, по коме су га демони касније и препознавали.

Из Свете Горе преподобни је отпутовао да се поклони светим местима на којима је живео Господ и Спаситељ наш. Посетио је свети град Јерусалим и све крајеве освећене ногама Господњим, а потом се попео и на свештену Гору Синајску. Посетио је Александрију, Антиохију, Дамаск, цео Египат и Либију, једном речју, скоро цео Исток. Одатле се поново вратио у Јерусалим, где је годину дана вршио дужност кандиловжигатеља, односно црквењака на Гробу Господњем. Видећи његов побожни и свети живот, тадашњи блажени патријарх јерусалимски Герман заволео је преподобнога и, положивши руке на његову главу, рукоположио га најпре за ипођакона, затим за ђакона, а на крају и за презвитера. Примивши благодат свештенства, преподобни је остао на Гробу Господњем, служећи своме Господу и помажући блаженом патријарху Герману (који је био родом из Арахове, а вероватно и сам пореклом Нотарас) пуних дванаест година. Док је тако боравио у Јерусалиму, преподобни се једном повукао на реку Јордан и држао четрдесетодневни пост, ништа не једући, на месту на коме је постио и његов Господ. Потом се поново вратио у Јерусалим. Тако је победио Сатану и све његове замке и добио силу против демона, попут преподобног Герасима Јорданског, чије је име носио.

После дванаестогодишњег боравка на Гробу Господњем, преподобни је затражио благослов од патријарха да крене куда га Бог буде упутио, у потрази за странствовањем и молитвеним тиховањем. Добивши благослов, отпутовао је на острво Крит, а одатле поново на Закинт (око 1550. године), где је провео пет година у посту и молитви. Његова посета Криту није остала непримећена међу побожним народом. Тамо и данас постоји, у крају званом Хања, неколико пећина у којима се, према предању, подвизавао преподобни Герасим. Две од њих данас су претворене у храмове, а трећа, у селу Хањски Вртови, служила му је за боравак и као место на коме се окупљао народ да чује његове поуке. И на Закинту је живео у једној светој пећини, потпуно усамљен, проводећи своје дане као анђео у телу и окрепљаван божанском силом. Током тих пет година пола недеље проводио је хранећи се несланим тиквама, а другу половину сочивом, и то расквашеним, без хлеба. На Закинту и данас посетиоцима показују два света места на којима је боравио преподобни: малу пећиницу у Светом Николи Геракарију, коју народ зове „Кура Светог Герасима“, и „Пећину Светог Герасима“ близу манастира Кримии, на стрмом и каменитом месту. Према предању, служио је у храму Светог Лазара.

Са Закинта је преподобни, вођен Духом Светим, прешао на суседно острво Кефалонију и настанио се у једној пећини северозападно од Аргостолија, наспрам Закинта, где је провео пет година и једанаест месеци. Острво Кефалонија, као и Закинт и сва Јонска острва, тада је било под управом Венеције. То је вешто користила Римска црква, покушавајући да православне житеље ових места потчини папској власти. Често су латински свештеници, нарочито језуити, упадали у православне храмове и изгонили свештенике да би сами служили. Лаковерне су обмањивали обећањима, а православну децу слали у своје школе како би их придобили за своју јерес. Зато је долазак преподобног на Кефалонију био од изузетног значаја за учвршћење Православља у раслабљеној народној души и за просвећивање народа неисквареном јеванђелском светлошћу.

На крају је преподобни напустио и ово место свога подвига, било због људске злобе или ради тражења мирнијег места за молитву. Његово име се прочуло и многи људи су долазили код њега тражећи савет, па се преселио у место звано Омала, на истом острву. Ту, поред села Валсамата, налазио се стари храм посвећен Успењу Богородице. То место, које је народ називао „Свети Јерусалим“ и где је вероватно и раније постојао манастир, обновио је свештеник Георгије Валсамос уз помоћ благочестивих хришћана. Поменути свештеник предао је преподобном Герасиму ово свето место, са свим покретним и непокретним стварима, „да ради са њим шта хоће, ради обнове и славе Божје, да га претвори у мушки или женски манастир, како му се учини боље, у славу Божју, а на похвалу и спомен оних који су га обновили и свих хришћана“.

Преподобни је обновио ово место, назвавши га „Нови Јерусалим“, и ту се подвизавао. Око њега су се убрзо окупиле побожне хришћанке, изабравши га за свога учитеља и духовног оца, тако да је Нови Јерусалим 1561. године постао женски општежитељни манастир, што је остао до данас. Светитељ је желео да до краја живота проводи време у молитвеној тишини и усамљености, али су га побожне кћери истакнутих људи на Кефалонији и њихови очеви приморали да се прихвати поучавања духовном животу и равноанђелском монашком живљењу.

Око њега се окупило двадесет пет Христових девојака. Он је и даље наставио да живи строгим подвижничким животом, злопатећи тело и проводећи ноћи у бдењу. Око тридесет година преподобни Герасим није окусио хлеб. У манастиру је имао своју подземну испосницу, у коју се силазило низ степенице (на западном делу данашње цркве Успења Богородице). Очистивши тако себе и сузама оправши своју душу и срце, примио је од Бога дар чудотворења, поставши обиталиште Духа Светога. Тако је, на његову молитву, у време суше пала обилна киша. Добио је и дар исцељивања ђавоиманих, односно душевно оболелих, као и других болесника.

За оснивање манастира Новог Јерусалима преподобни је најпре затражио благослов од епископа кефалонијског кир Пахомија Макрија, а потом и од патријарха, да манастир буде ставропигијални, то јест да само патријарх има власт над њим. Тај благослов је и добио. Саградио је кућице и келије за монахиње, али се највише старао да сазида духовни дом у њиховим душама и припреми их за горњи Јерусалим. Даноноћно их је поучавао, пре свега својим примером и равноанђелским начином живота. Поставивши здраве духовне темеље манастиру, преподобни је учинио да он, благословом Божјим и његовим сузама, постане неисцрпни извор са кога хиљаде душа и данас утољују своју духовну жеђ.

Преподобни није био учитељ само Христових девојака окупљених око њега, које је поучавао духовном и равноанђелском животу, већ и свих поклоника и житеља тог места. Зато су га многи називали „учитељем“ и хвалили се тиме што су били ученици тако дивног духовника.

Када је преподобни осетио да се ближи крај његовог земаљског живота, сазвао је сестре монахиње, последњи пут их поучио и затражио опроштај од свих. Потом их је благословио, опростио се са присутним хришћанима, помолио се и предао дух свој Богу (1579. године). То се догодило 15. августа, на дан Успења Пресвете Богородице, после Божанске литургије. Последње речи преподобнога биле су: „Господе Исусе Христе, Сине и Слове Божји, помилуј ме и прими дух мој!“ Свети је у Новом Јерусалиму поживео деветнаест година, а жеља му је била да се упокоји управо на тај дан. Његово свето тело сахрањено је са јужне стране храма, уз учешће епископа кир Филотеја Ловердоса и свештенства, као и уз плач његове духовне деце.

Господ, Који је награда праведницима (Прем. Сол. 5, 16), прославио је свој сасуд Герасима и открио целом свету велике плодове његових врлина после раздвајања његове душе од тела. Благодатно присуство преподобнога на месту његовог подвига, где су почивале његове мошти, постајало је из дана у дан све очигледније. Мноштво хришћана долазило је на његов гроб, тражећи утеху и његово заступништво пред Богом.

Посебно је све задивио случај једне ђавоимане жене, која је у манастир дошла у пратњи сродника ради молитава. Та жена је ноћу искочила из своје собе и, гоњена демоном, скочила у манастирски бунар. Истог тренутка игуманија Лаврентија и друге монахиње зачуле су глас преподобнога, добро им познат, који им је говорио да пожуре и спасу болесницу јер јој је живот у опасности. Потражиле су је у соби, али узалуд. Затим су, вођене Духом Светим, отишле до бунара, где су је угледале како се држи изнад воде. Бациле су конопац, извукле је напоље и, на запрепашћење свих, затекле је потпуно здраву. Жена им је испричала како ју је демон гурнуо у бунар и како се у том тренутку појавио преподобни Герасим, придржао је изнад воде и ослободио је од демона.

Ово дивно чудо, као и многа друга, уверили су монахиње и духовника кир Јоаникија, који је у манастиру живео још за време светитељевог живота и био његов ученик, да треба отворити гроб преподобнога и извршити пренос његових светих моштију. Уз благослов патријарховог егзарха, митрополита филаделфијског Гаврила, и у његовом присуству, отворили су гроб 20. октобра 1581. године. Тело преподобнога пронађено је цело, нетрулежно и испуњено миомирисом. Сви су се томе веома обрадовали. Вест о овом чудесном знамењу проширила се по целом острву, па су многи долазили да се поклоне његовим светим моштима.

То се, међутим, није допало Латинима, који су владали острвом. Они су ширили гласине да православни хришћани не могу имати светитеље, тобоже зато што не признају папску власт. Зато су разни мисионари Римске цркве клеветали православне, тврдећи да су отворили гроб пре него што су прошле три године од сахране јеромонаха Герасима. Захтевали су од политичких власти да нареде да његово тело поново буде сахрањено како би могло да иструли. То је изазвало велики немир на острву. Ради мира и у договору са световном влашћу, патријархов егзарх одлучио је да мошти светитеља поново буду сахрањене, како би се навршиле три године његовог боравка у земљи. Требало је сачекати само неколико месеци да би сјај светости преподобнога постао још дивнији и очигледнији.

И заиста, када је истекло одређено време и гроб поново отворен, свете мошти затечене су у истом стању – као извор дивног миомириса и чудеса, на радост православних и посрамљење злонамерних. То је била боља од свих проповеди о истинитости Православља. Захваљујући томе, Православље се постепено потпуно учврстило на острву, док је латинство готово сасвим ишчезло. Тиме се још једном показало да су сила и снага Православља у сили Божјој, а не у пролазној моћи овога света. Отуда песник с правом пева о преподобном, називајући га „челником Православља“ и „заштитником православних“.

Пренос његових моштију извршен је 20. октобра, па је тај дан одређен као главни дан његовог празновања. Верни га славе и 16. августа, другог дана по његовом упокојењу. Пренос моштију обављен је због празника Успења Мајке Божје, како би и његов празник могао свечаније да се прославља, уз литије.

Како је време пролазило, глас о преподобном и његовим чудима све више се ширио. Све више поклоника долазило је из разних крајева на његов гроб да целивају његове свете мошти и добију исцељење од различитих болести. Епископ Јеремија, који је био очевидац свега тога и духовник манастира после кир Јоаникија, заједно са епископом кефалонијским Пахомијем и другим народним представницима, затражио је од патријарха да преподобнога и званично приброји лику светих. Он је то већ био по дејству силе Божје, свом врлинском животу и народном поштовању. Тадашњи цариградски патријарх Кирило, са сабором архијереја окупљених око себе, испунио је њихову молбу и издао патријарашки томос у јулу 1622. године. У њему је образложио да је Бог благоизволео да од божанственог Герасима учини „образац Христовог живљења и оличење божанске врлине“, прославивши га чудесима. Тада је написана и прва његова служба.

А преподобни је, према опису његовог првог животописца Митрофана, телесним изгледом подсећао на преподобног Теодосија Киновијарха, осим по жућкастој бради, по којој се разликовао. Његове свете мошти и данас се чувају у посребреном дрвеном ћивоту, који се налази у већем ћивоту, окованом сребром и украшеном иконом његовог уснућа. Мањи ћивот се за време празника усправља заједно са моштима преподобног, па се у том положају носи у литији око храма. Уочи 16. августа и 20. октобра, као и на Велику суботу, мошти се постављају у усправном положају поред јужних олтарских двери, ради целивања, и ту остају до оданија празника, односно до Томине недеље. Диван је то призор који се понавља сваке године, на радост безбројних поклоника: мртве мошти као живе благосиљају народ који хита са свих страна Јеладе и изван ње, већ четири стотине година, да целива свету руку овог чудесног угодника Божјег, тражећи од њега помоћ више него од свих живих који се налазе на острву. Заиста је диван Бог у светима Својим!

Чудеса преподобног су безбројна. Нека су видљива и пројављују се кроз исцељења душевних и телесних болести, а још су бројнија она невидљива, која се вековима одигравају кроз преображај небројених душа, угледањем на врлински живот преподобнога и благодатним посмртним дејством њега и његових моштију. Поред чуда учвршћења Православља његовим молитвама и присуством на острву, наведимо још нека чудесна дела којима је Бог прославио онога који је Њега прославио својим животом. Када су 1570. године Агарјани вршили страшне нападе на острво Кефалонију како би га заузели, сви су били чврсто уверени да су молитве преподобнога спасле острво од сигурног ропства. Али оставимо стара времена и чудесна дела Божја остварена преко Његових светих, па се обратимо нашем маловерном веку. Ни њега доброта Божја не заборавља, већ се и даље пројављује кроз пријатеље и угоднике Његове, ради учвршћења вере и очувања разумне наде у људским срцима.

Године 1918. у манастир Светог Герасима дошла су три посетиоца који су се представили као лордови. Ушли су у храм да се поклоне преподобном. Међутим, нису били ни лордови ни поклоници, већ лопови који су намеравали да опљачкају светитељев ћивот. Преноћили су у манастиру, а сутрадан, када у цркви није било никога, један од њих отишао је да разбије свети ћивот, док су друга двојица чувала стражу. Пошто се овај дуго није враћао, један од стражара отишао је да види шта се догодило и да му помогне. На своје запрепашћење, затекао га је како лежи поред ћивота као мртав. На његову вику и позиве у помоћ дотрчала је игуманија и затекла лопова са уздигнутом руком и стиснутом песницом. Разбио је песницом стакло на ћивоту, али га је, како је сам испричао када је дошао себи, у том тренутку светитељева рука зграбила и силовито бацила на земљу, где се од великог страха онесвестио. Сва тројица затражила су опроштај и напустила манастир посрамљена и поучена.

Године 1923. на Кефалонију је дошла група полицајаца ради гоњења одметнутих лопова. Сви су приступили светитељу и поклонили се његовим моштима, осим десетара Николе Бехатија, који је то одбио, ругајући се и не желећи да од игуманије прими благослов са моштију. Подругљиво је говорио: „Да видимо ко ће настрадати, ја или ви што узимате те крпе. Учествовао сам у толиким биткама и ништа ми се није догодило.“ Нису га могли уразумити ни савети официра. Напустивши манастир, после извесног времена зауставили су се да се одморе у маслињаку на Кранејском пољу. Док су по наређењу претпостављеног чистили оружје, одједном се зачуо пуцањ. Шта се догодило? Док је десетар Никола чистио пушку, она је опалила и пробила му лево раме. Међутим, метак је, уместо да настави свој уобичајени пут и рани друге који су седели близу њега, променио правац и ударио у оближњу маслину. Рањеног десетара Космет Валсамаки хитно је одвезао у болницу, али је он, упркос труду лекара, убрзо умро од задобијене ране. Његов трагични случај био је опомена свима који се изругују светињи Божјој.

Године 1924. душевно се разболео младић Г. М. из Ликсурија на Кефалонији. Рођаци су га одмах довели у манастир Светог Герасима, везаног у окове, јер је постао страх и трепет за људе и налазио се у ужасном стању. Дуго су остали у манастиру, молећи се за његово оздрављење. Младић је стално претио да ће извршити самоубиство. Једног дана им се искрао, попео се на високу звонару и, гоњен демоном, скочио са ње у намери да се убије. Сви су ужаснути притрчали, сматрајући да му је смрт неминовна. На њихово запрепашћење, међутим, не само да није био повређен већ су га затекли потпуно ослобођеног од демонске опседнутости. Благодарећи Богу и Његовом угоднику Герасиму, вратили су се својим домовима са оздравелим младићем.

Исто тако, године 1932. почео је љуто да мучи демон и Екатерину Г. из села В. Њен муж, сав утучен, одмах ју је одвео у манастир код светитеља и тамо остао са њом прилично дуго, уз молитву и велико стрпљење. Болесница је викала и ударала, лице јој се мењало и постала је право страшило, тако да је нико није могао препознати. Псовала је светитеља, јела сваку нечистоћу, шкргутала зубима и претила да ће уништити светитеља. После дугог поста и молитве њених рођака, као и дугог боравка у манастиру, светитељ је, силом Божјом, учинио чудо: болесница је потпуно оздравила и сви су се вратили својим домовима, славећи и хвалећи Бога.

Из места Етолика у Акарнанији родитељи и рођаци довели су 1930. године у манастир Марију Зервуљи, која је била поседнута злим демоном. Постили су и молили се светитељу да се смилује на несрећницу. Она је викала и псовала најпогрднијим речима, показујући крајњу бестидност пред самим моштима. „Капсали Герасиме“, викала је, „гориш ме! Побећи ћу, гориш ме као огањ! Доста ми је зрака који извиру из тебе!“ На крају је болесница заиста оздравила, па су се сви радосни вратили својим домовима, приповедајући шта је Бог учинио преко свога угодника.

Године 1931. довели су из Тројаната у манастир ђавоиману Е. П. Она је непрестано урлала и откривала разним људима скривене ствари. Људи су је се бојали због њене вике и зато што је многима откривала неисповеђене грехе и тајне. Светитеља је псовала најпогрднијим речима и викала:

„Капсали (то јест, Спалиоче, по месту Капсали у Светој Гори, где се преподобни подвизавао у младости), нећу одавде побећи, ма колико се ти молио своме Богу. Овде ћу остати. Никада се нећу вратити тамо где сам раније био. Остајем овде да ти се осветим за сву твоју борбу против мене док си био жив. Ниједног тренутка нисам успео да те победим. Био си као огњени стуб. Борићу се против твога манастира и уништићу га зато што својим чудима окупљаш толики народ, што нас бијеш и спаљујеш! Видите ли га? Долази са својим штапом да ме удари. Где да се сакријем! Тешко мени! Бежи, Капсали Герасиме! Бежи из моје близине! Све силе си уперио против нас демона да би нас протерао. Толико си се уморио у свом животу! Тешко нама! Нећу моћи да останем, али ако побегнем, разбићу ти средње кандило. Учинићу то као знак, па ћу тек онда побећи. Нећу га разбити? Разбићу га! Не бежим без знака!“

Затим је одједном повикала: „Наређујеш ми да идем? Да! Одлазим! Бежим!“ Када је изговорила реч „бежим“, кандило је високо поскочило уз снажан фијук, а Јелена је остала да лежи као мртва. Када је дошла себи, као после тешког сна, сви су прославили Бога и преподобнога због чудесног дара исцељења.

Године 1936. родитељи су из Патраса довели у манастир своју ћерку Зои, која је тешко страдала од злог демона. Она се дуго превијала и викала: „Побећи ћу, изаћи ћу, Капсали, али ћу ти сломити платан (дрво које је сам преподобни посадио поред храма и које и данас постоји) када литија буде код бунара!“ Тако је викала читав месец дана, све док није дошао празник преподобнога. На сам празник, када је литија стигла до бунара, болесница је почела да виче: „Побећи ћу! Побећи ћу!“ У том тренутку, док је окупљени народ испуњавао сав простор око платана, велики телеграфски стуб пао је на платан и на народ, али тако да нико није задобио никакву повреду. Жена је потпуно оздравила, а народ је са сузама радосницама благодарио Богу, дивноме у светима Својим.

Исте године родитељи су из места Етолика довели у манастир своју болесну ћерку Василику. Била је парализована, па су је носили увијену у ћебе, унакажену дејством демонске силе. Очајни родитељи питали су монахиње: „Да ли је могуће да од овог унакаженог створења икада поново постане човек?“ Њихова ћерка је викала и вречала као коза, дивљачки чупала косу и плазила језик као безумна. Било је страшно погледати је. Руке и ноге биле су јој везане ланцима. Викала је:

„Капсали, тражила сам згодну прилику да те растргнем. Али нисам у стању да то учиним, јер нас гориш када нас доведу овде. Ипак, ако успем, уништићу те, да те више нема овде међу овим женама обученим у црно које окупљаш. Али немоћан сам. Наређују ми да одем. Сав си се претворио у огањ постом и молитвом. Страх ме је да те гледам!“

Ова несрећна жена остала је још неко време у манастиру, тешко се мучећи. На крају се Бог смиловао на њу и даровао јој исцељење, тако да се са родитељима вратила кући потпуно промењена, ни налик оној унакаженој несрећници.

Спиридон Расјас, једанаестогодишњи дечак, душевно се разболео. Његови побожни родитељи довели су га код светитеља ради исцељења. Дете је говорило стране језике, иако их никада није учило, и псовало светитеља речима које су му, као малом детету, биле потпуно непознате. Пљувало је на њега и чинило друге ствари које је тешко испричати. Једног дана у октобру, за време молебана светитељу, дечак је устао, стао пред светитеља и пажљиво остао ту све до краја молебана. На крају је рекао: „Одлазим, Капсали!“ и пао на земљу у несвести. Родитељи су га пренели у манастирску зграду за госте. Дете је остало у таквом стању пуних тридесет шест сати. Када је дошло себи, упитало је: „Где се то налазим?“ Било је оздравило. Спиридон је и данас жив и налази се у Америци.

Две сестре, Тета и Панајота, довеле су 1946. године свога брата Панајота у манастир. Он је патио од великих душевних узнемирења и болова. За време напада није знао шта ради, ударао је око себе, кидао ланце којима је био везан и покушавао да сруши зид собе у којој су га држали. Сестре су даноноћно молиле светитеља и постиле, тражећи од Бога исцељење свога брата.

Једне ноћи једна од сестара уснила је преподобнога, који јој је рекао: „Узми брата свога и одведи га на клинику у Атину да му изврше операцију на глави. Он нема нечистог духа. Има тумор на мозгу и, када му га изваде, оздравиће.“
Она му је одговорила: „Калуђеру, да га водимо у Атину? Али ми немамо новца.“
Он јој рече: „Иди, твој брат ће бити излечен од болести, а ја ћу се за све побринути.“
Она га поново упита: „Ко си ти, калуђеру? Не познајем те.“
„Ја сам Герасим. Боравиш у мојој кући и виђаш ме свакога дана. Како ме не познајеш?“

Уплашена, девојка се пробудила и испричала шта је видела. И заиста, новац за путовање у Атину одмах се нашао, операција је обављена бесплатно, лекар је извадио тумор и болесник је оздравио. Брат се са сестрама здрав вратио у манастир да заблагодари светитељу.

Када је 1943. године избио рат између Италијана и Немаца, дотадашњих савезника, немачки авиони надлетали су острво Кефалонију ради бомбардовања италијанских утврђења. Близу манастира Светог Герасима Италијани су имали складишта оружја и хране, па су авиони надлетали манастир са намером да их униште, заједно са самим манастиром. Монахиње и поклоници који су се налазили у манастиру клечали су у страху пред моштима светитеља, молећи се за своје спасење. Из часа у час очекивали су сигурну смрт.

Међутим, иако су авиони дуго надлетали манастир, до бомбардовања није дошло, већ су се на крају повукли. После неколико дана, када су Немци ушли у Кефалонију као победници, у манастир је дошао један немачки официр, војни авијатичар, и са особитом радозналошћу разгледао манастир. Затим је преко тумача, са дивљењем, испричао настојатељици следеће:

„Имао сам наређење да бомбардујем италијанска складишта, заједно са манастиром, у коме смо рачунали да има Италијана. Међутим, када сам стигао изнад манастира, нисам успевао да утврдим циљ, јер је један црни облак покривао цео крај, а један калуђер из њега нас је одгонио. То се поновило неколико пута и, пошто нисмо могли ништа да учинимо, вратили смо се у нашу базу не извршивши задатак.“

После тога официр је ушао у храм и, када су му отворили да види свете мошти, препознао је калуђера којег је видео у облаку. Све док је боравио на Кефалонији, долазио је са дубоким поштовањем у манастир и тамо се молио.

У марту 1973. године управа манастира примила је писмо из Уганде у Африци. Писмо није стигло од неког Кефалонијанина, већ од једне Уганђанке која је са мужем и седморо деце примила Православље. За Светог Герасима сазнали су из једног енглеског часописа и, задивљени нетрулежношћу његовог тела, изабрали га за заштитника свога дома.

У писму је писало:

„Поштована игуманијо, молим вас са поштовањем да примите ове речи које вам пишем из своје далеке домовине Уганде. Ја сам жена која много воли нашу православну веру. Живот Светог Герасима, оснивача вашег манастира, брижљиво сам проучила и он је на мене оставио неизбрисив утисак. Толико сам заволела Светог Герасима да сам једном свом детету дала име Герасим, а светитеља смо изабрали за заштитника нашег дома… Жеља ми је да посетим ваш манастир и видим мошти Светог Герасима...“

Бог ју је удостојио да 1974. године дође у манастир и поклони се светитељу. Сви присутни били су дубоко дирнути побожношћу ове Уганђанке и поучени њеном вером.

Један од њених синова, који сада студира медицину у Солуну, недавно је написао писмо – захвалну молитву светитељу:

„Веома сам радостан“, пише он самом светитељу, „што ти пишем ово писмо. Захваљујем ти на твојим молитвама за мој народ, преко којих нам помажеш, јер нам је неопходна вера у Свемогућег Бога. Цео свет, а особито далеке земље као што су Африка, Латинска Америка, Аустралија и Русија, има потребу да се благодатно утврди у Господу, па му је потребна особита помоћ и благослов...“

Тако је благодатно дејство светог кефалонијског усамљеника, који је желео да се сакрије од људи, а кога је Бог поставио на високу гору да светли, стигло и до далеке Уганде, чудотворећи у људским душама и преображавајући их вером у Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа и љубављу према Њему.

Навели смо само нека од многобројних чудеса која се свакодневно догађају пред моштима преподобног Герасима, како бисмо обрадовали верне душе и утврдили их у сазнању да је Бог наш вечно жив у светима Својим.

Оно што је Свети Василије Острошки Чудотворац за наше крајеве, то је преподобни Герасим за острво Кефалонију и целу Грчку. Колико га воле на Кефалонији види се и по томе што се сваки трећи Кефалонијанин зове Герасим, а многи од њих, као познати морепловци, дају имена својим бродовима и чамцима по Светом Герасиму.

Нека би дао Христос Спаситељ да Његов угодник, кефалонијски чудотворац, чини чуда и у душама свих православних Срба који буду читали овај његов животопис. То је и молитвена жеља садашњег веома благочестивог кефалонијског митрополита кир Прокопија: да манастир Нови Јерусалим постане место на коме ће се молитвено сабирати православни свих племена и раса, око моштију овог истински васељенског светитеља и просветитеља.
Зато му је епископ на овом трећем великом острву у Јонском мору, после Крфа и Закинта, подигао велелепни храм поред храма Пресвете Богородице, у коме се данас чувају његове мошти, како би велико мноштво народа, које из дана у дан све више пристиже у манастир, имало где да се смести.
Молитвама преподобног оца нашег Герасима, Господе Исусе Христе, помилуј и просвети нас.

Амин.