СТРАДAЊЕ И ЧУДЕСА СВЕТОГ СЛАВНОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА СОЛУНСКОГ, МИРОТОЧИВОГ 

Свети великомученик Димитрије роди се од угледних и побожних родитеља у граду Солуну. Његов отац беше солунски војвода и потајно вероваше у Господа нашег Исуса Христа и служаше Му, али се није усуђивао да јавно исповеда пресвето име Његово због великог гоњења хришћана од стране незнабожачких царева. У својој палати он је чувао драгоцени бисер вере Христове: у тајној молитвеној соби држао је две свете иконе, украшене златом и драгим камењем.

На једној од њих био је изображен Господ наш Исус Христос, а на другој Пресвета Богородица. Пред овим светим иконама, палећи кандила и кадећи тамјаном, он се са супругом, која је делила његову веру, молио истинитом Богу, који живи на небесима, Јединородном Сину Његовом и Пресветој Владичици. Били су веома милостиви према сиротињи и помагали невољнима. Али због једне ствари веома су туговали: нису имали деце. Усрдно су се молили Богу да им подари наследника. И после дугог времена њихова жеља би испуњена: Свевишњи услиши њихове молитве и подари им сина, овог светог Димитрија. Овај дар Божји силно обрадова родитеље, и они узнесоше велику благодарност Богу. У тој њиховој радости узе учешћа и сав Солун. Благодарни родитељи приредише велике гозбе за убоге.

Када дете толико одрасте да је могло познати и схватити истину, родитељи га уведоше у своју домаћу молитвену собу и, показујући му свете иконе, рекоше: „Ево иконе Јединог Истинитог Бога, који је створио небо и земљу, а ово је икона Пресвете Богородице.“ Родитељи научише Димитрија светој вери, казујући му све што човек треба да зна да би познао Господа нашег Исуса Христа, и објашњавајући му ништавност поганих богова незнабожачких и немих идола њихових. Димитрије, поучен речима својих родитеља и особито благодаћу Божјом која поче да делује у њему, познаде истину и свом душом поверова у Господа. Поклонивши се светим иконама, целива их од свег срца. Тада родитељи кришом позваше свештеника и неке од познатих им хришћана, и у својој тајној молитвеној соби крстише Димитрија у име Оца и Сина и Светога Духа.

Примивши свето крштење, Димитрије изучаваше закон Божји, растијаше телом и разумом, напредујући у врлинама, а благодат Божја беше на њему, просвећујући га и умудрујући. А када Димитрије постаде пунолетан, његови родитељи преселише се из овог временог живота, оставивши своме сину не само своја имања него и пример богоугодног живота. Цар пак Максимијан, дознавши за смрт солунског војводе, позва к себи његовог сина Димитрија. Приметивши да је паметан и храбар, цар га постави за царског намесника целе солунске области. Поверавајући му ту дужност, рече му: „Чувај отаџбину своју и очисти је од безбожних хришћана, убијајући свакога који призива име Распетога.“

Примивши од цара чин, Димитрије се врати у Солун, где су га грађани дочекали с почастима. И одмах поче пред свима јавно исповедати и прослављати Господа нашег Исуса Христа и све учити светој вери. Постаде за Солуњане други апостол Павле, приводећи многобошце познању истинитога Бога и искорењујући безбожно многобоштво. Но глас о томе брзо стиже и до самог цара Максимијана. Сазнавши да је царски намесник Димитрије хришћанин и да је већ многе обратио у своју веру, цар се силно разгневи. И баш у то време, враћајући се из рата са Сарматима, цар се задржа у Солуну. Још пре Максимијановог доласка у град, Димитрије повери своме верном слузи Лупу све своје имање и богатство: злато, сребро, драго камење и хаљине које су му остале после родитеља, да их што пре подели убогима и невољнима. Притом рече: „Раздај ово земаљско богатство да потражимо себи небеско.“ А сам поче да се моли и пости, припремајући се за мученички венац.

Цар одмах поче да проверава да ли је истина оно што је чуо о Димитрију. А Димитрије, ступивши пред цара, неустрашиво исповеди да је хришћанин и изобличи незнабожачко многобоштво. Цар нареди да исповедника затворе у тамницу. Улазећи у тамницу, светитељ се мољаше речима пророка Давида: „Господе, похитај да ме избавиш! Јер си ти трпљење моје, Господе! Господе, ти си поуздање моје од младости моје. Тебе се држим од рођења; од утробе матере моје ти си бранич мој; тобом се хвалим свагда. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја коју си избавио. И језик мој сваки дан казује правду твоју“ (Пс. 69, 2; 70, 5–6.23–24).

И сеђаше свети Димитрије у тамници као у светој палати, хвалећи и славећи Бога. А ђаво, желећи да га уплаши, претвори се у шкорпију и хтеде да светитеља угризе за ногу. Прекрстивши се, светитељ без икаквог страха згази шкорпију, изговарајући Давидове речи: „На аспиду и на гују наступаћеш и газићеш лава и змаја“ (Пс. 90, 13). И док светитељ тако сеђаше у тамници, посети га анђео Божји, који му се јави у великој светлости са прекрасним рајским венцем и рече му: „Мир ти, страдалче Христов, буди храбар и крепи се!“ Светитељ одговори: „Радујем се о Господу и веселим се о Богу Спасу моме!“ Ово виђење још више распали у срцу светитељевом љубав према Богу, и он све јаче жељаше да крв своју пролије за Христа.

У то време цар приређиваше игре и представе, јер имађаше једног истакнутог мегданџију, пореклом Вандалина, по имену Лије. За Лијеве мегдане цар направи нарочито позориште са бином на стубовима. Доле, испод те бине, беху пободена копља са оштрицама окренутим увис. Када би Лије некога победио у хрвању, бацао би га са те бине на читаву шуму усправљених копаља. Унаоколо је стајао незнабожачки народ са својим царем и веселио се гледајући како се несрећни људи увијају у мукама на копљима, док не издахну. Међу невиним жртвама беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, по наредби царевој хришћани су силом довођени да се боре са њим.

Међу гледаоцима био је један млади хришћанин по имену Нестор. Њега је светој вери научио сам свети Димитрије. Гледајући то ужасно незнабожачко весеље, Нестору се срце параше од бола. Запаљен ревношћу, он одлучи да сам изађе на мегдан џиновском Лију. Но претходно оде у тамницу светом Димитрију, исприча му све што Лије чини и замоли га за благослов и молитве како би на мегдану могао победити тог немилосрдног човекоубицу. Свети Димитрије га благослови, осени крсним знаком и прорече му: „Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.“

Дошавши хитно до позоришта, Нестор громогласно узвикну: „Боже Димитријев, помози ми!“ Затим изађе на мегдан Лију, ступи у борбу са њим и, с Божјом помоћи, савлада га, обори и баци на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Погибија Лијева силно ожалости цара, и он одмах нареди да блаженог Нестора посеку мачем. Али то не утеши цара, и он цео тај дан и сву ноћ туговаше због Лија. Сазнавши да је Нестор изашао на мегдан Лију са Димитријевим благословом, цар нареди да и Димитрија убију копљима. Јер свирепи мучитељ овако размишљаше: „Лије је погинуо бачeн руком Несторовом на оштра копља, тако и Димитрије нека буде прободен копљима; нека умре истом смрћу какву је он приредио нашем љубимцу Лију.“

Но безумни мучитељ обмањиваше себе, сматрајући да је смрт праведника и грешника подједнака; јер смрт грешника је љута, а смрт праведника скупоцена је пред Господом. И чим стаде свитати двадесет шести октобар, војници уђоше у тамницу, затекоше светог Димитрија где стоји на молитви и избодоше га копљима. Тако исповедник Христов предаде чесну и свету душу своју у руке Господа Исуса Христа. А тело његово, бачено на земљу и поругано, хришћани тајно узеше ноћу и чесно сахранише.

Када војници копљима пробадаху у тамници светога Димитрија, ту се налажаше и његов верни слуга, гореспоменути Луп. Он узе ризу свога господара, оквашену чесном крвљу његовом, и умочи у крв и његов прстен. Том ризом и тим прстеном чињаше многа чудеса, исцељујући сваку болест и изгонећи зле духове. Глас о тим чудесима пронесе се по целом Солуну, те се сви болесници стадоше стицати к Лупу. Када за то сазнаде Максимијан, нареди да ухвате блаженога Лупа и да му одсеку главу. И тако добри слуга оде за својим господаром, светим Димитријем, ка Господу, у небеске обитељи.

Пошто прође доста времена и гоњење хришћана престаде, над гробом светог Димитрија би подигнут мали храм. И у њему се догађаху многа чудеса, а разни болесници исцељиваху се од својих болести. Тако један знаменити велможа из Илирије, по имену Леонтије, тешко болестан од неизлечиве болести, са вером прибеже светом великомученику Димитрију. Када га унесоше у храм и положише на оно место где беху погребене мошти светога великомученика, он тог часа доби исцељење и устаде потпуно здрав, благодарећи Бога и славећи Његовог угодника, светог Димитрија.

У знак захвалности светитељу, Леонтије реши да славном великомученику подигне велику и прекрасну цркву. Зато претходни мали храм би порушен. Када почеше копати ров за темељ, нађоше мошти светога великомученика потпуно читаве и нетљене; из њих је истицало миомирисно миро, и сав се град испуни мирисом. Тада се слеже много народа. Свете мошти бише с великом радошћу извађене из земље, при чему се огромно мноштво болесника исцели помазујући се миром које је истицало из њих.

Леонтије се радоваше не толико своме исцељењу колико проналаску светих моштију. Убрзо заврши започето дело и подиже на том месту предивни храм у име светога Димитрија. Ту бише положене чесне мошти светога великомученика у ковчегу окованом златом и сребром и украшеном драгим камењем. Уз то, Леонтије купи њиве и винограде и поклони их новоподигнутој цркви за издржавање њених свештенослужитеља.

А када Леонтију дође време да се врати у своју постојбину, он намисли да понесе са собом један део светитељевих моштију, како би у своме отачаству подигао цркву светоме Димитрију. Но светитељ му се јави и запрети му да се не дрзне да узме ни делић његових моштију. Тада Леонтије узе само плаштаницу обагрену светитељевом крвљу, положи је у златни ковчег и крену у Илирију.

Путем се збише многа чудеса од те плаштанице, на молитве светог великомученика. Тако, када је Леонтију ваљало да пређе једну веома велику реку, узбуркану силном буром, спопаде га страх и ужас. Но утом му се јави свети Димитрије и рече: „Ковчег са плаштаницом узми у руке и не бој се.“ Леонтије тако поступи, те он и сви који беху с њим срећно пређоше преко реке.

А када стиже у своје отачаство, Леонтије подиже велелепну цркву светом великомученику Димитрију. Призивајући са вером име овог светог великомученика Христовог, Леонтије молитвама светитељевим сатвори чудеса. Епарх Илирије Марин беше тешко болестан: цело тело његово, од главе до ногу, беше покривено ранама и гнојем. Њега Леонтије избави од ове болести молитвама светом Димитрију. Исто тако, он молитвама светитељевим исцели једног крвоточивог, изагна ђавола из једног бесомучника и учини многа друга чудеса.

Но нарочито многа чудеса догађаху се у Солуну, где почиваху мошти светог великомученика Димитрија. Тако се једном у цркви светог великомученика догоди пожар. При томе особито силно би оштећен сребрни свод над моштима угодника Божјег: од огња се истопи. Тадашњи архиепископ Јевсевије веома се стараше да поново начини свод. Али он имађаше сувише мало сребра. У самој цркви био је сребрни трон, који од пожара ни најмање не би оштећен. Архиепископ намисли да тај трон претопи и од њега начини свод над гробом светог великомученика, али ту своју намеру још никоме не откриваше.

Но у то време једном побожном презвитеру при тој цркви, по имену Димитрије, јави се свети великомученик Димитрије и рече му: „Иди и кажи епископу града: Не усуђуј се да претапаш трон који се налази у мојој цркви.“ Презвитер Димитрије одмах оде к Јевсевију и рече му да одустане од своје намере. Архиепископа најпре силно поразише презвитерове речи; али затим, сматрајући да је презвитер Димитрије могао на неки начин дознати његову намеру, престаде да се чуди томе, па чак и укори презвитера.

Након неколико дана архиепископ нареди да му дозову мајсторе. Утом к архиепископу Јевсевију по други пут дође презвитер Димитрије и рече: „Свети великомученик се поново јави мени грешноме у сну и нареди ми да ти кажем: из љубави према мени не претапај трон.“ Архиепископ и овога пута грубо дочека презвитера, али ипак не нареди да се трон претопи. Међутим, после извесног времена он опет хтеде да претопи трон, но свети Димитрије се јави истом презвитеру и рече: „Не тугујте, ја се сам бринем о моме храму и граду; препустите мени самом бригу о томе.“

Чувши то, архиепископ се већ не могаде уздржати од суза и рече присутнима: „Причекајмо мало, браћо, јер нам своју помоћ обећа сам угодник Христов.“ Архиепископ не стиже ни да заврши своју реч, а оно дође један солунски грађанин по имену Мина и донесе са собом седамдесет пет фунти сребра. И рече Мина: „Често ме је свети Димитрије избављао од опасности, па ме је чак и од смрти спасао. Ја сам одавно хтео да дам поклон моме милостивом покровитељу и дивном заштитнику. А данас ме од самог јутра неки глас подстиче на то и говори: Иди и учини оно што одавно намераваш.“ Предајући сребро, Мина изрази жељу да се оно употреби за свод над гробом великомученика. После тога јавише се и други солунски грађани и донеше сребра. Од тих поклона би израђен диван свод над гробницом светог великомученика Димитрија.

Много пута је свети великомученик Димитрије на чудесан начин спасавао свој град Солун од варварских најезда и опасности. Тако, за царовања Маврикијева Авари затражише велики данак од житеља Византије, али Маврикије одби да испуни њихов захтев. Тада Авари сабраше велику војску, састављену махом од Словена, и решише да освоје Солун, чувен трговачки град огромних богатстава. Цар Маврикије посла војску у Солун, у коме је пре тога куга била поморила силан свет и тако веома смањила број солунских житеља. Непријатељска војска, која је ишла на Солун, бројала је око сто хиљада људи.

Десет дана пре него што непријатељска војска стиже под Солун, свети Димитрије се јави архиепископу Јевсевију и каза му да граду прети страховита опасност. Но Солуњани сматраху да непријатељска војска неће тако брзо стићи до Солуна. Међутим, непријатељ се неочекивано појави недалеко од градских бедема. И могао је без сметње ући ноћу у град да га десница Свевишњега, на молитве светога Димитрија, не задржа на необичан начин недалеко од града. Јер непријатељи сву ноћ проведоше под зидинама једног од утврђених манастира који су се налазили изван града Солуна, сматрајући да је то Солун. А кад свану, увидеше своју грешку и кренуше на сам град.

Непријатељски одреди право пођоше у напад, али се на градском бедему, пред очима свих, појави свети Димитрије у виду наоружаног војника. Првог непријатељског војника који се попе на бедем он порази копљем и збаци са бедема. А падајући, овај повуче за собом и друге који наступаху. Тада одједном непријатеље захвати страх и они одмах одступише. Али опсада се не заврши; уствари, она је тек почињала.

На поглед тако огромне непријатељске војске, житеље града обузе очајање, и у почетку сви сматраху да је пропаст града неизбежна. Али потом, видевши бекство непријатеља и заштиту чудесног заштитника, они се охрабрише и стадоше се надати да заштитник Солуна, свети Димитрије, неће оставити свој родни град и препустити га непријатељима.

Међутим, непријатељи почеше да опседају град, довлачећи опсадна оруђа и потресајући темеље градских бедема. Кише стрела и камења, бацаних из опсадних справа, као облаци замрачиваху светлост дана. Сва нада житеља града беше помоћ с неба, и силан народ испуњаваше цркву светог Димитрија.

У то време у граду је живео један богобојажљив и веома врлински човек по имену Илустрије. Дошавши ноћу к цркви светог великомученика Димитрија, Илустрије се у црквеном трему усрдно мољаше Богу и Његовом славном великомученику да заштите његов град од непријатеља. И одједном му се јави виђење: виде он како цркви приђоше два светла младића, налик царским телохранитељима; а беху то анђели Божји. Њима се врата црквена сама отворише, и они уђоше у цркву. Уђе за њима и Илустрије, желећи да види шта ће се потом догодити. Ушавши, они громогласно рекоше: „Где је господин што овде живи?“ И гле, појави се неки други младић, сличан слузи, и упита их: „Шта вам треба од њега?“ Они одговорише: „Господ нас посла к њему да му нешто кажемо.“ Указујући на светитељев гроб, слуга рече: „Онде је.“ Они рекоше слузи: „Обавести га о нашем доласку.“

Тада слуга трже завесу, и свети Димитрије им изиђе у сусрет, онакав какав се виђа на иконама. Блистао је као сунце, тако да Илустрије од страха и заслепљујућег блеска није био у стању да гледа у светитеља. Дошавши, младићи поздравише светог Димитрија, а он им одговори: „Благодат нека буде с вама! Зашто дођосте к мени?“ Они му рекоше: „Господ нас посла твојој светости, наређујући ти да оставиш град и одеш к Њему, јер Он хоће да град преда непријатељима.“

Чувши то, свети великомученик обори главу и ћуташе лијући сузе. А слуга рече дошавшима: „Да сам знао да ће ваш долазак ожалостити мога господара, ја га не бих обавестио о вама.“ Тада и свети великомученик поче говорити: „Тако ли је угодно Господу моме? Тако ли хоће Владика свих и свега да град, искупљен Његовом скупоценом крвљу, буде предат у руке непријатељима који не знају Њега, не верују у Њега нити поштују свето име Његово?“ На то дошавши одговорише: „Да тако није угодно Владици нашем, Он нас не би послао к светости твојој.“

Тада свети Димитрије рече: „Браћо, идите и реците Владици моме да слуга Његов Димитрије говори овако: Човекољубиви Владико Господе, знам милосрђе Твоје; оно превазилази грехе наше. Чак ни безакоња целога света не могу надвисити милосрђе Твоје. Ти си ради грешника пролио свету крв Своју и душу Своју положио за нас; стога покажи сада милост Своју и на овоме граду и не наређуј ми да га оставим. Ти си ме сам поставио за стражара овога града; дозволи ми да се угледам на Тебе, Владико мој: дај ми да душу своју положим за житеље овога града; и ако они погину, нека погинем и ја с њима. Господе, не погуби град у коме се призива свето име Твоје; јер, ако људи ови и сагрешише, они од Тебе ипак не одступише. О, Ти си Бог оних који се кају.“

Дошавши младићи упиташе светог Димитрија: „Тако ли да одговоримо Господу који нас је послао?“ Светитељ рече: „Да, тако одговарајте, браћо, јер знам да се Господ не гневи једнако, нити се срди довека“ (Пс. 102, 9). Рекавши то, свети великомученик уђе у гробницу и свештени ковчег се затвори; а анђели који разговараху с њим постадоше невидљиви.

Све то Илустрије виде и чу у чудесном и страшном виђењу. А када се виђење заврши, он дође себи и веома се чуђаше. Павши на земљу, узнесе благодарност светом великомученику што се стара о граду и моли Господа да житељи Солуна не буду предани у руке непријатеља. Када свану, Илустрије обавести своје суграђане о своме виђењу и храбраше их да се јуначки боре против непријатеља. Чувши његово казивање, сви са сузама вапијаху Богу, иштући милост од Њега, и призиваху у помоћ светог Димитрија.

Светитељевом помоћи и заузимањем град остаде читав, јер непријатељ убрзо са стидом одступи од градских бедема, пошто није био у стању да заузме град који је чувао велики угодник Божји. Седмог дана опсаде непријатељ се без икаквог видљивог разлога даде у панично бекство, побацавши своје шаторе и опсадна оруђа. Наредног дана неки од побеглих непријатеља вратише се и испричаше следеће: „Од самог првог дана опсаде видели смо код вас толико много заштитника да су далеко превазилазили нашу војску. Мислили смо да се ваша војска крије иза бедема. А јуче она одједном изврши јуриш на нас, и ми побегосмо.“ Тада их зачуђени грађани упиташе: „А ко је предводио војску?“ Они одговорише: „Видели смо огњеног, блиставог мужа на белом коњу, у белом као снег оделу.“ Чувши то, грађани Солуна разумеше ко је отерао непријатеља у бекство. Тако свети Димитрије одбрани свој град.

После повлачења непријатељске војске од Солуна, убрзо друга несрећа снађе овај град. Јер ова огромна непријатељска војска за време опсаде опљачка све залихе жита, те у самом граду настаде велика глад: од недостатка хране људи стадоше умирати у великом броју. Видећи да његов родни град пропада од глади, свети Димитрије се неколико пута јављао на лађама по мору, обилазио пристаништа и многа острва, наређујући лађама са пшеницом да плове у Солун. И на тај начин светитељ избави свој град од глади.

Када благочестиви цар Јустинијан подиже у Цариграду велелепну и величанствену цркву Свете Софије – Премудрости Божје, он посла у Солун чесне људе да отуда донесу део моштију светог Димитрија ради украшавања и освећења новоподигнуте цркве. Пошто стигоше у Солун, изасланици приђоше чесном ковчегу у коме почиваху мошти светог великомученика да изврше царево наређење. Но из ковчега изненада сукну огањ, обасипајући све варницама, и из огња се зачу страшан глас: „Станите и не дирајте!“ Од страха сви присутни попадаше на земљу. Затим изасланици узеше само мало земље са тог места, па се вратише цару и испричаше све што им се догодило. Сви који слушаху њихово казивање бише задивљени. Пола од донете земље изасланици предадоше цару, а другу половину положише у црквену ризницу.

Дужност једног младића, по имену Онисифор, беше да пали свеће и прислужује кандила у цркви светог Димитрија. Подстакнут од ђавола, овај младић стаде красти свеће и тајно их продавати, и тако себи стицаше непоштену зараду. А свети Димитрије, не трпећи такво злодело које се вршило у његовој цркви, јави се у сну Онисифору и благо и човекољубиво га укори, говорећи: „Брате Онисифоре, мени је непријатно што ти крадеш свеће; тиме наносиш штету онима који их приносе, а још више себи. Опомени се да људе који тако раде очекује осуда. Зато, остави се тога и покај се.“

Онисифор се пробудивши осети стид и страх. Али после неког времена заборави на светитељев савет и опет стаде красти свеће, као што је то раније чинио. Но казна га убрзо постиже. Једном неки побожан човек, уставши врло рано ујутру, дође у цркву светог Димитрија и донесе неколико великих свећа. Запаливши их, он их постави код гроба светог великомученика, па се помоли и отиде. Онисифор приђе свећама и пружи руку да их узме, али се у том тренутку из гроба светитељева зачу глас: „Опет ти радиш оно исто!“

Поражен овим гласом као громом, Онисифор се стропошта на земљу и лежаше као мртав све док не наиђе један од клирика и подиже га, избезумљеног од ужаса. Када је једва дошао к себи, Онисифор пред свима исповеди све: и свој грех, и прво јављање светитељево у сну, и друго изобличење од стране светог Димитрија. Слушајући такву исповест, сви се испунише језивим ужасом.

Свети великомученик Димитрије ослободи многе из непријатељског ропства. Тако, једног епископа ухватише варвари – неверници и непријатељи – и метнуше га у окове. Њему се свети Димитрије јави, ослободи га окова и допрати до самог Солуна. Другом приликом варвари налетеше у околину Солуна и многе људе одведоше у ропство. Међу робљем беху и две лепе девојке. Оне беху изврсне везиље: умеле су на ђерђеву да везу разне цветове, дрвеће, птице, животиње и људске ликове. Варвари их одведоше у своју земљу и поклонише своме кнезу.

Сазнавши за њихову везиљску уметност, кнез им рече: „Чујем да у вашој земљи постоји велики бог Димитрије, који чини велика чудеса. Хајде, извезите ми на платну његов лик, да му се и ја поклоним.“ Девојке одговорише: „Кнеже, Димитрије није Бог, већ само велики слуга Божји и помоћник хришћана. Ми се не усуђујемо да то учинимо, јер знамо да ти хоћеш не да му се поклониш, него да му се наругаш.“ Кнез им на то рече: „У мојим рукама су ваш живот и ваша смрт. Изаберите шта хоћете: или учините оно што вам наређујем и остаћете живе, или, ако не извршите наређење, одмах ћете бити погубљене.“

Уплашивши се смрти, робиње почеше да везују на платну лик светог Димитрија. Уочи самог празника светог Димитрија, који се празнује 26. октобра, девојке завршише вез. Те ноћи, положивши главе на извезени светитељев лик, почеше да плачу и говоре: „Не љути се на нас, мучениче Христов. Ми знамо да безакони кнез хоће да се наруга светом лику твоме; но теби је познато да ми нисмо желеле да извеземо твој свети лик, а то учинисмо приморане претњом смрћу.“ Тако плачући над ликом светитељевим, оне заспаше.

И гле, као некада анђео пророка Авакума, тако свети Димитрије узе ове девојке са извезеним ликом својим и на чудесан начин пренесе их у Солун на свој празник, те их постави у цркви код својих моштију за време свеноћног бденија. Људи, видевши такво чудо, сви се удивише, а девојке, пробудивши се, ускликнуше: „Слава Богу! Где се ми то налазимо?“ Од чуђења оне дуго не могаху да дођу себи и мишљаху да се све то збива у сну. Најзад се коначно уверише да се стварно налазе у Солуну. Угледаше пред собом гробницу светог Димитрија и схватише да стоје у његовој цркви, окружене мноштвом народа који се моли.

Тада оне гласно узнесоше благодарност своме заштитнику, светом Димитрију, и испричаше све што им се догодило. А житељи Солуна, обрадовани таквим дивним чудом, с великом радошћу прославише тог дана празник светог Димитрија. Извезени лик његов поставише над олтаром, и од њега се догађаху многа чудеса у славу Бога, Једнога у Тројици. Слава, част, благодарење и поклоњење нека буде Њему вавек. Амин.