На данашњи дан, 12. новембра 1997. године, у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу сахрањен је Јосиф Муњес-Кортес, човек који је петнаест година свог живота посветио чувању и ношењу чудотворне Монреалске Иверске иконе Пресвете Богородице. Тринаест дана раније, у Атини, био је зверски мучен и убијен. Према сведочењима која су се појавила после злочина, његове убице припадале су сатанистичком кругу и желеле су да дођу до мироточиве иконе. Она је убрзо нестала и до данас није пронађена, док околности убиства никада нису у потпуности разјашњене.
На сахрани се окупило мноштво људи из разних крајева света. Пред њима је лежало тело човека чије је страдање сведочило о суровости злочина, али и о животу посвећеном вери и служењу Пресветој Богородици. Многи присутни доживели су тај догађај као сведочанство победе Православља, а речи једног од њих остале су упамћене: „Када би нас чак и сада извели из храма и све нас стрељали, ми смо ипак победили!“
Човек кога су сахрањивали звао се Јосиф Муњес-Кортес. Ње гов живот био је испуњен молитвом и служењем Пресветој Богородици, а његова смрт открила је колико далеко може да досегне људска свирепост. Али, како су сведочили они који су га познавали, Јосиф није одступио од свог служења ни онда када је оно постало тешко и опасно.
Од католичког дечака до чувара чудотворне иконе
Јосиф Муњес-Кортес рођен је 13. маја 1948. године у Чилеу, у побожној католичкој породици шпанског порекла. Када му је било четрнаест година, на путу ка католичкој катедрали у Сантијагу залутао је међу градским улицама и ушао у православни храм. Био је празник Воздвижења Часног крста Господњег. Појање, иконе и лепота богослужења оставили су на њега снажан утисак. Почео је редовно да долази у цркву, а две године касније, уз сагласност мајке, примио је Православље.
Посветио се изучавању богословља и иконописања. Касније се преселио у Канаду, где је наставио уметничко образовање и радио као наставник. У његовом срцу све више је сазревала жеља за монашким животом, али није налазио одговарајућу мушку монашку обитељ у Канади.
Пресудни догађај збио се 1982. године, током његовог поклоничког путовања на Свету Гору.
У једном скиту посвећеном Рођењу Христовом угледао је икону Пресвете Богородице, новији препис древне Иверске иконе, и одмах осетио снажну привлачност према њој. Замолио је игумана Климента да му је прода, али је он то одбио. Икона није била на продају. Јосиф је, међутим, наставио да се моли Богородици да му дозволи да Њен лик понесе са собом у Америку.
Када је већ напуштао скит, игуман Климент га је сустигао носећи икону. Пружио му је светињу и рекао:
„Пресвета Дјева жели да пође са вама у Америку.“
Јосиф је био дубоко потресен. Ипак, то је био тек почетак догађаја који ће обележити остатак његовог живота.
Док је бродом пловио ка атонској луци Дафни, Јосиф је чуо глас који му је наложио да оде у манастир Ивирон и тамо икону коју је добио положи пред древну чудотворну Иверску икону Пресвете Богородице, познату као Вратарница. Послушао је овај позив и учинио како му је било речено.
Чудо које је потресло православни свет
Било је то у ноћи између 24. и 25. новембра 1982. године. Јосиф се пробудио око три часа ујутру и осетио снажан, необичан мирис. Погледао је икону и приметио капљице влаге на њеној површини. У први мах помислио је да је у питању уље из кандила које је доспело на образ. Међутим, када је покушао да обрише капљице, осетио је да из њих долази изузетно пријатан мирис. Постало му је јасно да се пред њим дешава нешто необјашњиво: икона је почела да мироточи.
Миро је истицало са руку Пресвете Богородице. Мирис се ширио просторијом, а Јосиф је био запањен оним што је видео. Од тог тренутка икона је наставила да мироточи, са прекидом током Страсне седмице.
Вест о чуду брзо се проширила међу православним верницима. Убрзо су људи почели да долазе да се поклоне икони, а Јосиф је носио светињу у храмове и манастире, омогућавајући вернима да јој приђу и помажући им да добију мале комадиће вате натопљене миром.
Једно од првих великих јавних поклоњења икони одржано је 1983. године у Вашингтону. Протојереј Виктор Потапов, који је присуствовао богослужењу, касније је сведочио да је мирис испунио читав храм. Јосиф је отворио кивот и извадио вату натопљену миром, којом су помазивани присутни. Многи су желели да понесу са собом макар мали део те светиње.
Икона је постала позната као Монреалска Иверска икона Пресвете Богородице. Током наредних петнаест година Јосиф ју је носио по Северној и Јужној Америци, Европи и Аустралији. У храмовима и манастирима пред њом су се молили људи различитих народа, језика и порекла. Према бројним сведочењима, посредством иконе догодила су се чудесна исцељења.
Међу онима који су, према сведочењима, добили помоћ налазили су се парализовани младић, човек оболели од рака кичме и дете са тешким рахитисом, за које су лекари сматрали да нема наде. Преносила су се и сведочанства о људима који су после молитве пред иконом добили снагу да поднесу болест, превазиђу очајање или се врате црквеном животу.
Ипак, сам Јосиф је истицао да га је највише задивљавало духовно преображавање људи. У једном интервјуу из 1997. године, говорећи о чудима која су се догађала пред иконом, рекао је да не може да заборави телесна исцељења, али да му је у памћењу најдубље остајало оно што се дешавало у људским душама. Многи су пред Богородичиним ликом плакали, осећали потребу да се исповеде и приступе Светом причешћу.
„За мене је то велико чудо“, објаснио је Јосиф, додајући да у свету има много лекара за тело, а премало лекара за душу.
Ове речи откривају како је разумео своје послушање. Мироточење иконе није посматрао као необичан призор који треба показивати људима, нити као прилику да постане познат. Сматрао је да Богородица преко свог светог лика позива људе на покајање и повратак Христу.
Зато је одбијао да се навикне на чудо. У истом интервјуу рекао је:
„Никада не треба да се навикавамо на чуда. Ако се то догоди, чудо ће престати да буде чудо. Човек који разуме шта су светост и светиња никада не може да се навикне на чудо.“
Чувар светиње који није тражио ништа за себе
Петнаест година Јосиф је носио икону по свету. Његово послушање захтевало је непрестана путовања, сусрете са мноштвом људи, дуга богослужења и свакодневну бригу о светињи. Често је био исцрпљен, болестан и без довољно новца. Ипак, није одустајао.
Посебно је пазио да чудотворна икона никада не постане извор његовог личног богатства. Давао је људима вату натопљену миром, примао њихове молбе за молитву и трудио се да свима помогне. Имао је десетине кумчади, за које се свакодневно молио, а у његовом молитвенику налазила су се имена великог броја људи.
Један свештеник који га је добро познавао сведочио је да понекад није имао новца ни за лекове и најнеопходније ствари. Последњи новац често је давао онима којима је помоћ била потребнија.
Када су га питали да ли је чудотворна икона његова својина, Јосиф је одлучно одговорио:
„То није тако. Ја сам само чувар иконе.“
Објаснио је да би, када би икона била његово приватно власништво, могао мирно да остане код куће, уместо што путује по свету и излаже се напорима. Веровао је да се светињом не може управљати по сопственој вољи. Пред свако путовање молио је Богородицу за благослов и настојао да препозна Њену вољу.
У његовом животу било је и тешких искушења. Према сведочењима блиских људи, трпео је притиске, неразумевање и непријатељство. Понекад су му нудили огромне суме новца за икону, али је све такве понуде одбијао.
У његовим папирима касније је пронађена и кратка молитва на француском језику, написана још 1985. године. Њен садржај добија страшну тежину када се зна како је завршио његов живот:
„Господе Исусе Христе, Који си дошао на земљу ради нашег спасења и добровољно био прикован на Крст и претрпео страдања за наше грехе, дај ми да и ја поднесем своја страдања, која примам не од својих непријатеља, него од свога брата. Господе! Не урачунај ми то у грех.“
Ове речи записане су дванаест година пре његовог убиства. Оне показују колико је дубоко разумео хришћанско праштање и колико је био спреман да поднесе неправду без жеље за осветом.
Мучење и убиство у Атини
Крајем октобра 1997. године Јосиф се налазио у Грчкој, где је путовао са свештеником Александром Ивашевичем. Неколико дана раније посетили су манастир Светог Николе на острву Андрос, у којем се налазила стара икона Богородице за коју се веровало да плаче када се приближавају страшни догађаји.
Монах који их је дочекао испричао им је о том необичном знамењу. Јосиф је био дубоко потресен. У разговору са свештеником више пута је поновио да осећа како ће се ускоро догодити нешто страшно, мада није знао шта.
Последњих дана свог живота говорио је о томе да га обузима необјашњива слутња. Ипак, није показивао страх. Наставио је да се моли, разговара са људима и помаже онима које је срео.
У ноћи између 29. и 30. октобра 1997. године у једној атинској хотелској соби Јосиф је зверски убијен. Према налазима лекара који је прегледао његово тело, био је мучен, везан и изложен тешким ударцима. На телу су били видљиви трагови повреда на рукама, ногама и грудима. Све је указивало на то да је дуго трпео страшне болове.
Према сведочењу лекара, на телу није било знакова да је пружао отпор. Био је везан преко кревета, док су му руке и ноге биле савладане. Начин на који је злочин извршен указивао је на учешће више особа. Поједини истраживачи и људи који су га познавали сматрали су да су убице желеле да сазнају где се налази чудотворна икона. Ипак, тачан мотив злочина никада није поуздано утврђен.
Овде се мора застати пред страшном чињеницом: човек који је петнаест година служио људима, путовао са светињом, молио се за болесне и сиромашне, убијен је на начин који показује крајњу суровост. Његова доброта није га заштитила од зла. Она је, по свему судећи, била и један од разлога због којих је могао бити намамљен у замку.
Један од монаха из Џорданвила касније је поставио питање како је убица успео да га намами у хотелску собу. Можда је обећао новац или неку услугу? Монах је понудио другачије објашњење: можда је затражио помоћ. Јер Јосиф, чије је срце било отворено за свакога ко је тражио помоћ, тешко да би одбио човека у невољи.
Чудотворна икона у том тренутку није била са њим. После убиства њен траг се изгубио. До данас није поуздано утврђено где се налази.
Злочин је остао нерасветљен у својим најважнијим околностима. Ко је све учествовао у њему, шта је био коначни мотив и где је нестала светиња коју је Јосиф чувао – питања су на која није добијен поуздан одговор. Ниједно нагађање не може заменити истину коју су истражитељи морали да утврде.
Последњи опроштај
Свештеник Александар Ивашевич, који је пратио Јосифа током последњег путовања, оставио је потресно сведочанство о њиховом растанку на атинском аеродрому.
Те последње вечери дуго су разговарали. Разговор је постепено прерастао у међусобну исповест. Јосиф је говорио о свом детињству, животном путу, духовним искуствима и служби чудотворној икони. Свештеник је касније записао да је брат Јосиф у том разговору, на неки начин, прошао кроз читав свој живот.
Када су стигли до улаза у посебан део аеродрома, Јосиф се окренуо свом пријатељу и рекао:
„Опрости ми, оче, за све лоше што сам учинио и ако сам те нечим увредио, од свег срца те молим за опроштај.“
Свештеник му је одговорио да и он њему опрашта и да Бог опрости све.
Јосиф се поклонио пред њим, а затим су се дуго и снажно загрлили. Пре него што су се коначно растали, Јосиф је узвикнуо:
„Благослови, оче!“
„Бог те благословио, Хосе!“
„С Богом!“
„С Богом!“
Био је то њихов последњи сусрет. Неколико сати касније Јосиф је био мртав.
Сахрана која је постала сведочанство победе
Јосифово тело стигло је у манастир Свете Тројице у Џорданвилу тринаест дана после убиства. У почетку се разматрала могућност да буде сахрањен у затвореном ковчегу, у запечаћеној пластичној врећи. Међутим, на крају је ковчег отворен, а присутни су могли да виде трагове мучења које је претрпео.
Према сведочењима присутних, на телу нису били приметни уобичајени знаци распадања, иако је од смрти прошло тринаест дана. Мноштво људи допутовало је из разних крајева света да се опрости од човека који је годинама доносио утеху њиховим породицама и помагао им да се приближе Богородици и Цркви.
Свет може да одузме живот човеку, да уништи његово тело и отме светињу коју је чувао. Али не може да поништи веру коју је исповедао, молитве које је узносио и добро које је оставио у душама људи.
Јосиф је током петнаест година био сведок мироточења иконе Пресвете Богородице. Видео је људе који су долазили у очајању, а одлазили са сузама покајања и новом надом. Био је сведок телесних исцељења, али и дубоких промена које се дешавају у људском срцу када се оно врати Богу.
Његова смрт остаје опомена о томе колико зло може да буде сурово према човеку који живи у вери и поверењу. Али остаје и његова молитва за онога ко му наноси страдање, записана много година пре трагичне ноћи у Атини.
А остају и речи које је изговорио у последњем интервјуу, не слутећи да ће ускоро постати део његовог сопственог сведочанства:
„Верници треба да буду спремни да умру за истину. (...) Губећи земаљски живот, задобијамо небески. Не треба да се бојимо смрти за Христа.“
За Фондацију Пријатељ Божији: Никола Животин
Извори и литература:
Први интервју са Јосифом из 1983. године, објављен у часопису Православная Русь: Изабраник Божије Матере.
Сведочанство о животу и мироточењу иконе, објављено непосредно после његове смрти: The Biography of a Martyr.
Последњи интервју из 1997. године: Jose Munoz-Cortez – A Conversation.
Извештај свештеника Александра Ивашевича о последњим данима: Brother Joseph’s Last Days..
Сведочанство инока Всеволода са сахране: Reflections at the Funeral.