Сви хришћани исповедају веру у васкрсење мртвих и живот будућег века. Иако ћемо сви проћи кроз смрт и бити положени у гроб, уверени смо да долази дан када ће се огласити труба Божија и када ће мртви у Христу васкрснути. Устаћемо из гробова.
Али шта заправо подразумевамо под васкрсењем? Ово питање заслужује да о њему пажљиво размислимо, јер нас оно води ка нашој будућој нади – нади у пуноћу живота и бесмртност у блаженом присуству Христовом. Да бисмо разумели шта нас очекује, најпре је важно да схватимо шта васкрсење није.
Васкрсење није бестелесно постојање
Пре свега, нећемо васкрснути као бестелесни духови, налик утварама. Када неки људи покушавају да замисле васкрсење, пред очима им се појављују магловити, прозрачни духови који устају из гробова и излазе пред Божији суд. Они наводно имају препознатљив изглед – косу, руке, ноге, израз лица, одећу, обућу, чак и наочаре – али немају стварну телесну природу. Када би човек покушао да их додирне, рука би му прошла кроз њих као кроз маглу. Били би то духови који поседују свест, али не и стварно тело, док би њихов видљиви изглед служио само као подсећање на некадашњи живот.
Другим речима, такво васкрсење било би велика и раскошна обмана. Попут холограма у научнофантастичном филму, ти бестелесни духови изгледали би као да имају тело и кости. Али чим бисмо покушали да проверимо да ли је то заиста тако, обмана би била откривена.
Људи понекад мисле да би им такво, бестелесно васкрсење било довољно, јер о васкрсењу заправо не размишљају много. Када га и замисле, задрже се на томе свега неколико тренутака. И заиста, у почетку би им било довољно да поново виде своје вољене. Али то није пуноћа живота коју нам Бог обећава.
Ако је Бог већ устројио васкрсење тако да наше тело поново буде стварно и опипљиво, онда нема разлога да васкрсење замишљамо као нешто бестелесно. Када је Исус устао из мртвих, ученици су могли да Га виде, чују и додирну. Он је чак јео печену рибу и мед у саћу. А Свето Писмо нас учи да ће наша васкрсла тела бити подобна Његовом прослављеном телу. Према томе, у васкрсењу нећемо бити духови.
Друго, васкрсење неће бити само оживљавање наших старих тела. У извесној мери то већ разумемо. Знамо да наша васкрсла тела више неће бити подложна боловима, болестима, раку, артритису, слепилу, прехлади и другим тегобама које нас сада муче. Нестаће болести, телесне слабости и пропадљивост. Онај ко умре као одојче неће васкрснути са беспомоћним телом детета, нити ће човек који умре у стотој години васкрснути као немоћни старац.
Али ако мислимо да ћемо једноставно васкрснути као 25-годишњаци, здрави и снажни, онда још увек нисмо разумели шта нас очекује.
Наше васкрсење неће бити попут Лазаревог. Ово може изненадити многе хришћане. У Светом Писму читамо о људима који су васкрсавани из мртвих: пророк Илија је подигао сина удовице, Јелисеј је васкрсао сина Сунамићанке, а чак је и мртвац који је дотакнуо Јелисејеве кости оживео. За време Своје земаљске службе Христос је васкрсао Јаирову кћер, сина наинске удовице и Лазара. Он је и Својим ученицима заповедио да васкрсавају мртве. Зашто онда Христово васкрсење сматрамо толико посебним? Зар није и то само још један случај у којем је неко изашао из гроба?
Све док не разумемо огромну разлику између Христовог васкрсења и Лазаревог повратка у живот, нећемо јасно разумети ни сопствену будућност.
Лазар је враћен у свој пређашњи живот, са својим дотадашњим телом. Христос је, међутим, ушао у нови живот, у тело које је прошло кроз радикални преображај.
Лазар је морао поново да умре. Христос више никада неће умрети. У Лазаревом случају смрт је привремено преокренута, а у Христовом је коначно побеђена. И то мења све!
Између Христовог тела пре и после васкрсења постоји стварни континуитет. Ученици су Га препознали, могао је да хода, говори и једе. Ипак, Његово тело било је преображено. После васкрсења јављао се ученицима на начин који пре тога није био могућ, улазио је међу њих иако су врата била затворена и вазнео се на Небо. То није било исто тело које је Лазар добио када га је Христос позвао да изађе из гроба.
Свето Писмо обећава да ће сви свети, укључујући и Лазара, једнога дана наследити ново васкрсло тело, подобно Христовом. Оно ће бити прослављено, свето и неупоредиво савршеније од тела које сада имамо. Наша стара тела неће бити само враћена у живот – биће преображена.
Дакле, у васкрсењу нећемо бити духови, нити ћемо се само вратити у некадашње телесно стање. Бићемо измењени. Ипак, не треба да се плашимо тог преображаја. Неки људи имају релативно здрав и испуњен живот и помисао на вечност замишљају као бескрајно свирање харфи и лебдење на облацима. Радују се што ће бити са Христом, али се потајно питају да ли ће све остало у Небеском Царству бити помало досадно. Христос је рекао да у васкрсењу неће бити брака као у овом животу. Шта ћемо онда радити? Чему се још можемо надати?
Нико од људи не може да да детаљан опис свакодневног живота у Царству Божијем, али постоје неке истине које би требало да отклоне такве страхове.
Нови свет и живот у Божијем присуству
Пре свега, морамо престати да о Небу размишљамо као о неком страном месту, потпуно одвојеном од Земље. Док год га тако замишљамо, оно ће нам изгледати подједнако туђе као Марс или Јупитер. А ко би желео да проведе вечност на Јупитеру? Земља је једини дом који смо познавали и разумљиво је што нас помисао на њено трајно напуштање узнемирава.
Небо се сада налази на другом месту у односу на Земљу, али то неће заувек остати тако. Књига Откривења говори о Светом граду, Новом Јерусалиму, који силази са Неба. Другим речима, Небо ће доћи на Земљу.
Када се коначно настанимо у рају који је Бог припремио за нас, то неће бити обично усељење у неки потпуно нови дом. Биће то својеврсни повратак кући. Све што је у творевини добро и познато биће сачувано, али ће нестати болести, пропадања и свега онога што нас сада мучи. Не само да ћемо добити прослављена, преображена тела, већ ће и сама творевина бити обновљена и преображена. Христос на Крсту није задобио спасење само за људе, већ је Својом жртвом отворио пут обновљењу целокупне творевине.
Али остаје питање: шта ћемо радити?
Несумњиво је да ћемо много времена проводити славећи Бога лицем к лицу. Каква је то величанствена помисао! Још нисам у Царству Небеском, а морам признати да су ми недеље најлепши део седмице. Волим да славим свога Бога чак и сада, када не осећам непосредно додир Његове руке и не чујем Његов глас. Каква ли ће тек радост бити проводити сваки дан у пуном присуству Христовом! Верујем да ћемо са радошћу посветити много времена богослужењу и прослављању Бога.
Верујем да ћемо много времена проводити и у заједништву једни са другима. Замислите разговор лицем у лице са Енохом, Нојем, Авраамом, Мојсијем, Давидом и свим апостолима! Замислите да можете да питате Ану како је било бити мајка пророка, а Пресвету Богородицу како је било носити у утроби и родити Сина Божијег. Помислите и на све разговоре са вољеним члановима породице које ћемо поново срести. Таквом заједништву неће бити краја и оно никада неће досадити. У вечности неће недостајати времена за сусрете, разговоре и радост заједничког живота.
Свето Писмо нам открива и да ће у Царству Божијем бити гозбе. И то је један од разлога због којих је важно да разумемо да ћемо имати стварна, васкрсла тела. После Свога васкрсења Христос је јео печену рибу и мед у саћу. На свакој Светој Литургији предокушамо будућу свадбену гозбу Јагњетову. А када будемо у пуноћи Његовог присуства, Христос ће нам припремити трпезу какву никада нисмо видели. Биће то гозба чија се радост и изобиље не могу упоредити ни са најбољом храном коју смо овде познавали. И пошто ћемо имати сву вечност, та радост неће бити једнократна.
У оваплоћењу се догодило нешто незамисливо: Бог је постао човек. Није се само привидно појавио као човек, нити се настанио у неком човеку. Бог је заиста примио људску природу. Логос је постао тело. Друга Личност Свете Тројице зачела се у утроби Дјеве и примила тело од ње. Бог је постао Дете које је плакало и коме је требало мењати пелене. Хранио се на грудима Пресвете Богородице. Како сведочи Јеванђеље, Исус је растао у мудрости и узрасту и у милости пред Богом и људима (Лк. 2, 52). Живео је као човек, савршено послушан вољи Оца, и био послушан до смрти, и то до смрти на Крсту (Фил. 2, 8). А трећега дана устао је из гроба. Бог Га је узвисио и даровао Му име изнад свакога имена, да се у име Исусово поклони свако колено и да сваки језик исповеди да је Исус Христос Господ (Фил. 2, 9–11). Бог је постао човек, а човечанска природа коју је примио у Себи уздигнута је и прослављена.
Али још је невероватније то што Христос Својим оваплоћењем и васкрсењем отвара пут да и ми учествујемо у Његовом божанском животу. Задивљује нас истина да је Бог постао човек, али нас запањује и обећање да нас Бог узводи ка заједници са Собом. У Другој посланици Петровој читамо да смо призвани да постанемо причасници Божанске природе (2. Петр. 1, 4). Апостол Павле нас назива телом Христовим (1. Кор. 12), а у Посланици Ефесцима Црква је представљена као Христова невеста (Еф. 5). Посланица Јеврејима говори о Христу као о Ономе који се не стиди да нас назове браћом (Јев. 2), док у Откривењу Христос обећава вернима да ће сести са Њим на Његовом престолу (Откр. 3, 21).
Из ових библијских слика можемо разумети колико нас Бог узвисује Својом благодаћу:
- Ако је Христос Бог, а ми смо удови Његовог Тела, онда смо сједињени са Богом у Његовом Телу.
- Ако је Христос Бог, а Црква је Његова невеста, онда смо призвани на најприснију заједницу са Богом.
- Ако је Христос Бог и назива нас Својом браћом, онда нас заиста прима у породицу Божију.
- Ако нам Христос обећава да ћемо сести са Њим на Његовом престолу, онда нас узводи у славу која превазилази свако наше очекивање.
Наравно, човек ће увек остати створење, а не Творац; спасени, а не Спаситељ. Никада нећемо постати Бог по природи. Бог ће заувек остати Бог, а ми Његов народ. Али било би неправедно према Светом Писму када бисмо занемарили сва невероватна обећања и част коју је Бог припремио за оне који Га љубе. Јер, као што је написано: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе“ (1. Кор. 2, 9).
То је оно што нас очекује: васкрсење и прослављење тела, вечност у блаженом присуству Самога Бога. То је наше наслеђе.
о. Џозеф М. Глисон
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превела и припремила: Бојана Гајевић
Извор: theorthodoxlife.wordpress.com