У писму упућеном светом Игњатију Брјанчанинову постављено је питање које и данас многе збуњује: „Зашто се не би спасли незнабошци, муслимани и такозвани јеретици? Међу њима има веома добрих људи. Погубити те најбоље људе било би противно Божијем милосрђу! То је противно чак и здравом људском разуму! А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасенима, а припаднике других вероисповести погинулима, безумно је и крајње гордо!“ Свети Игњатије је на ове тврдње дао одговор који сваки православни хришћанин треба да познаје.

***

Жалосно је гледати хришћане који не знају у чему се састоји хришћанство! Такав призор данас се готово непрестано сусреће. Ретко се међу многима који се називају хришћанима може наћи онај који то име потврђује и својом вером и својим животом.

Хришћани! Упознајте Христа! Схватите да Га не познајете ако признајете могућност спасења без вере у Њега. Ви говорите о спасењу, а не знате шта је оно, зашто је људима потребно и зашто је Христос једино средство нашег спасења.

Спасење је повратак заједници са Богом

Спасење се састоји у обнови заједнице човека са Богом. Ту заједницу изгубио је читав људски род падом наших прародитеља. Сви људи наследили су последице пада, и добри и зли. Човек се зачиње у безакоњу и рађа у греху.

У ад су силазили не само грешници него и праведници Старог завета. Свети патријарх Јаков, говорећи о себи и свом целомудреном сину Јосифу, изговарао је речи жалости због силаска у ад. Таква је немоћ добрих дела људске природе! Таква је вредност врлина које човек задобија сопственим снагама, без благодати Христове!

Да би се обновила заједница човека са Богом, било је неопходно искупљење. Њега није могао да изврши ни анђео, ни арханђео, нити било које друго створено биће. Искупљење људског рода извршио је Сам бесконачни Бог. Казна која је била удео човечанства примљена је на Њега, а недостатак људских заслуга надокнађен је Његовим бесконачним достојанством.

Сва добра дела пале људске природе, немоћна да човека ослободе од ада, замењена су једним свесавршеним делом – вером у Господа нашег Исуса Христа. Када су Јудејци упитали Господа шта треба да чине да би вршили дела Божија, Он им је одговорио:

„Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла.“ (Јн. 6, 29)

Једно дело нам је неопходно за спасење – вера. Али и вера је дело. Вером ступамо у заједницу са Богом, кроз свете тајне које нам је Он даровао.

Зато погрешно мислите када говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и муслиманима спасити својим добрим делима, односно да ће ступити у заједницу са Богом без познања и вере у Искупитеља. То није ново учење нити заблуда која се накнадно увукла у Цркву. Тако је одувек учила истинска Црква, и старозаветна и новозаветна. Она је увек исповедала да је Искупитељ једино средство спасења.

Ако су чак и праведници Старог завета, пророци и чудотворци, људи у којима је обитавао Дух Свети, силазили у ад јер су умрли пре доласка Искупитеља, како онда можете очекивати да спасење добију незнабошци и муслимани који нису познали Христа и нису поверовали у Њега? Спасење које је Христос даровао не може се задобити неким другим путем.

Хришћани! Упознајте Христа! Схватите да Га не познајете ако признајете могућност спасења без вере у Њега, ослањајући се на некаква добра дела. Онај ко сматра да се човек може спасити без вере у Христа, одриче се Христа, макар тога и не био свестан. Таквим расуђивањем може, и не знајући, упасти у тежак грех богохуљења.

Жива вера и дела вере

Можда ћете приговорити: „Али свети апостол Јаков захтева добра дела и учи да је вера без дела мртва.“

Размотрите шта заправо захтева свети апостол Јаков. Видећете да он, као и сви богомдахнути писци Светог писма, тражи дела вере, а не добра дела пале људске природе. Он захтева живу веру, која се потврђује делима новог човека, а не поступцима који произлазе из наше пале природе и могу бити противни вери.

Апостол Јаков наводи пример патријарха Авраама, чија се вера показала у спремности да принесе на жртву свог јединородног сина. Посматрано само по људској природи, убиство сина никако не би могло бити добро дело. Али као испуњење Божије заповести, као дело вере, тај поступак постао је сведочанство Авраамове праведности.

Погледајте Нови завет и цело Свето писмо. Оно захтева испуњавање Божијих заповести. То испуњавање назива се делима, а управо кроз њега вера постаје жива и делатна. Без тих дела она је мртва, лишена сваког покрета.

„Вера без дела је мртва.“ (Јак. 2, 26)

Насупрот томе, добра дела која произлазе само из природних осећања, порива и нежности срца не могу заменити веру. А управо се на таква дела позивате када говорите о добрим људима међу незнабошцима и муслиманима. За њих бисте им дали спасење, чак и када би то значило одбацивање Христа!

Може ли људски разум одређивати Божије милосрђе?

Чудно је ваше расуђивање о здравом људском разуму. На основу чега сматрате да је ваш разум мерило истине? Ако сте хришћанин, о овим стварима треба да имате хришћанско схватање, а не неко самовољно мишљење.

Јеванђеље нас учи да је човек падом стекао лажно названо знање. Разум наше пале природе, ма колико био природно даровит и образован, остаје помрачен и склон заблудама. Зато треба да одбацимо његово самовољно вођство и препустимо се руководству вере. Када верни човек прође кроз подвиге побожног живота, Бог му у своје време дарује разум истине, односно духовни разум.

Тај разум можемо и треба да назовемо здравим. Његов темељ је Бог, на коме се духовно расуђивање чврсто утврђује.

Ви, међутим, кажете да је пропаст добрих људи који не верују у Христа противна вашем здравом разуму. Штавише, сматрате да је таква пропаст противна Божијем милосрђу.

Али да ли вам је Бог открио шта је противно Његовом милосрђу, а шта није? Није! Ви то закључујете сопственим разумом.

Откуд вам право да ограниченим људским умом одређујете шта може, а шта не може бити у складу са Божијим милосрђем? Јеванђеље, Христово учење и Света Црква открили су нам све што човек може знати о Божијем милосрђу, које превазилази свако људско умовање и схватање.

Узалудно је људско умовање када покушава да одреди границе бесконачног Бога, да објасни оно што је непостижно и да Бога подреди сопственим мерилима. Ви желите да одредите како Бог треба да поступа и шта Његовом милосрђу приличи, а шта не приличи. Зар Бог мора да размишља и осећа онако како ви размишљате и осећате? То је крајње неразумно и гордо настојање!

Не оптужујте Цркву да јој недостају здрав разум и смирење. Тај недостатак је у вашем сопственом расуђивању. Света Црква само следи Божије учење о ономе што је Сам Бог открио. Њена верна деца прихватају то учење, просвећују се вером и одбацују горди разум који се подиже против Бога.

Верујемо да о Богу можемо знати само оно што је Он благоволео да нам открије. Да постоји други пут богопознања, који бисмо могли сами да пронађемо сопственим умовањем, откривење нам не би било потребно. Оно нам је даровано зато што нам је неопходно.

Јерес није безначајна разлика у учењу

Ви говорите: „Јеретици су такође хришћани.“

Одакле вам то уверење? Зар се свако ко себе назива хришћанином може сматрати истинским хришћанином, чак и када не познаје Христа и прихвата учење које изопачује хришћанску веру?

Многи светитељи примили су мученички венац. Радије су подносили најстрашније и најдуготрајније муке, тамницу и прогонство него да прихвате учешће у јеретичком учењу.

Васељенска Црква је одувек сматрала јерес тешким грехом. Јерес је грех ума, а њена суштина је богохуљење. Она помрачује ум, отврдњава срце и удаљава човека од благодати. Њоме се изопачује истина о Богу, о Христу и о деловању Светога Духа.

Ко пажљиво прочита дела црквених сабора, видеће колико су тешке биле заблуде против којих су се светитељи борили. Посебно је поучан пример Евтихија, чије је учење осудио свети Флавијан, патријарх цариградски. Евтихије није исповедао две природе Господа Исуса Христа после оваплоћења, како учи Црква, већ је признавао само једну, божанску природу.

Свети Флавијан је, плачући и уздишући због његове духовне пропасти, објавио да је Евтихије пао у богохуљење и лишио га свештеничког чина и црквеног општења. Ову одлуку потврдио је Халкидонски васељенски сабор.

Можда ћете рећи: „Па то је само једна разлика у учењу!“

Слично неразумевање показало се и у време аријанске јереси. Једна утицајна личност саветовала је патријарху Александру да чува мир и не изазива расправу због неколико речи, јер у Аријевом учењу није видела ништа нарочито погрешно. А шта је Арије заправо порицао? Божанство Господа Исуса Христа! Оно што је некоме изгледало као безначајна разлика у речима рушило је темељ хришћанске вере.

Све древне јереси, под различитим облицима, тежиле су истом циљу: одбацивању Божанства Сина и изопачавању истине о Његовом оваплоћењу.

Новија јеретичка учења нарочито настоје да одбаце деловање Светога Духа. Одбацују Божанску литургију и свете тајне, дакле све оно у чему је Васељенска Црква одувек препознавала деловање Светога Духа. Називају их људским установама, сујеверјем и заблудама.

Ви у јереси не видите ни разбојништво, ни крађу, па је можда зато не сматрате грехом. Али овде се одбацује Син Божији и хули на Духа Светога! Човек може да чини добра дела по својој природној склоности, а да истовремено прихвата учење које хули на Бога. Зар ће та спољашња доброта учинити безначајним његово одбацивање истине?

Узрок свих ваших недоумица јесте дубоко непознавање хришћанства. Не мислите да је то незнање безначајан недостатак. Његове последице могу бити погубне, нарочито у наше време, када се шире многе књиге са хришћанским насловима, а са учењем које је супротно Христовој истини. Онај ко не познаје истинско хришћанско учење може прихватити лажну и богохулну мисао као истину, усвојити је и тиме довести у опасност своје спасење.

Не играјте се својим спасењем! Не играјте се, јер ћете иначе вечно плакати.

Посветите се читању Новог завета и светих Отаца Православне Цркве. Од њих учите како правилно разумети Свето писмо, какав живот, какве мисли и осећања приличе хришћанину. Из Светог писма и живе вере упознајте Христа и хришћанство.

Пре него што дође страшни час у коме ћете морати да станете пред Бога, потрудите се да задобијете оправдање које Бог дарује свим људима бесплатно, посредством хришћанске вере.

Према тексту Светог Игњатија Брјанчанинова „Писмо о јересима“
За Фондацију Пријатељ Божији са превео и прилагодио: Иван Попов
Извор: mgarsky-monastery.org