Зашто нас снови толико узнемиравају, шта о њима учи Црква и како да не упаднемо у духовну обману

Бићу искрен: током година службе вероватно сам чуо стотине разговора о сновима. И знате шта сам приметио? Скоро нико не долази са овим питањем из радозналости. Људи долазе са болом. Неко је сањао покојног мужа и сада се пита да ли га он зове. Неко је сањао болесно дете и страхује да је то најава несреће. Други је уснио нешто необично, па данима покушава да открије шта му је тиме поручено.

Иза тих питања најчешће се крије нешто много дубље од жеље да се протумачи сан. Ту су туга за изгубљеним ближњима, страх за децу, брига за будућност, осећај кривице, а понекад и нада да ће нам се кроз сан открити нешто што у будном стању не можемо да сазнамо.

Разумем људе који долазе са таквим питањима. Када изгубимо некога кога волимо, желимо поново да га видимо, макар у сну. Када се плашимо за дете, сваки необичан догађај може нам изгледати као упозорење. Али управо тада морамо бити нарочито опрезни. Човек који тражи утеху може лако постати заробљеник сопственог сна. Почне да га премотава у мислима, тражи скривене поруке, пита друге шта значи и страхује да нешто не пропусти.

Зато желим да о овој теми говорим озбиљно. Снови могу бити необични, понекад и веома упечатљиви, али хришћанин мора знати како да се према њима односи. У супротном, може се догодити да сан постане важнији од Јеванђеља, а тражење знамења потисне молитву и поверење у Бога.

Да ли Бог говори кроз снове?

У Светом Писму заиста постоје догађаји у којима је Бог говорио људима кроз снове. Јаков је видео лествице које досежу до неба, Јосиф је кроз снове добио откривење о будућим догађајима, а Данило је тумачио снове. Мудраци су у сну примили упозорење да се не враћају Ироду, док је праведни Јосиф кроз снове добијао упутства како да сачува Богомладенца Христа и Његову Мајку.

Према томе, не можемо рећи да Бог никада не говори кроз снове. Међутим, морамо обратити пажњу на то како се ти догађаји описују у Светом Писму. Реч је о посебним откривењима која имају јасно место у Божијем промислу. Она нису дата као правило по коме сваки човек треба да тумачи своје снове и у њима тражи одговоре на животна питања.

То што је Бог у одређеним случајевима говорио кроз снове не значи да сваки сан долази од Бога. Управо ту људи често погреше. Прочитају о библијским сновима, сете се нечега што су сами уснули и закључе да се и њима догодило нешто слично. Али ми немамо право да сопствене снове изједначавамо са откривењима описаним у Светом Писму.

Најчешће снови настају од онога чиме је човек испуњен током дана. У њима се могу појавити наши утисци, бриге, жеље, страхови и сећања. Оно што нас оптерећује док смо будни може се наставити и у сну. Понекад сањамо управо оно чега се највише плашимо, а понекад оно за чим највише чезнемо.

Зато сан може бити повезан са нашим унутрашњим стањем, са оним што носимо у себи и што нас не напушта ни када заспимо. Али из тога не треба закључивати да нам сан открива будућност или да свака његова појединост има скривено значење.

Необичан сан није исто што и Божије откривење. Ни његова живописност, ни снажан утисак који је оставио, ни осећај да је био нарочито стварaн нису доказ да нам је кроз њега нешто саопштено.

Зашто су свети оци упозоравали на снове?

Свети оци су веома опрезно говорили о сновима. Њихова упозорења нису била плод незнања или страха од непознатог. Они су добро познавали људску душу и знали колико је лако да човек поверује сопственим представама, машти и жељама.

Свети Јован Лествичник упозоравао је на опасност поверења у снове. Свети Игњатије Брјанчанинов такође је подробно писао о томе колико је опасно прихватати снове као духовна откривења. Човек који почиње да им верује може постепено да изгуби духовну трезвеност и да оно што је плод његове маште сматра нечим натприродним.

У томе се крије и опасност од духовне обмане. Пали духови могу искористити човекову радозналост, страх и сујету, представљајући обману као нешто узвишено и духовно. Човек може сањати нешто што га уплаши, али може сањати и нешто што ће у њему пробудити осећај да је посебан, изабран или удостојен неког откривења. Ни једно ни друго не треба прихватати без расуђивања.

Посебно је опасно када човек почне да верује да му се у сну открива будућност, да има посебан дар или да је добио неку тајну поруку коју други не могу да разумеју. Тада се лако рађа гордост, а понекад и страх који човека потпуно пороби. Он више не живи слободно, већ чека следећи сан, покушава да га протумачи и прилагођава своје поступке ономе што је сањао.

Људи ми понекад кажу: „Оче, зашто тако строго?“ А ја одговарам: то није строгост, већ брига. Не желим да човек постане роб својих снова, да се плаши сваке ноћи и да данима живи у ишчекивању нечега лошег што је наводно видео у сну.

Сан може да открије нешто о нашем унутрашњем стању. Може да покаже колико смо оптерећени, чега се плашимо и шта нас мучи. Али то не значи да је предсказање. Чак и када нас сан подстакне да размислимо о свом животу, мерило нашег поступања остаје Јеванђеље, а не снови.

Хришћанин не треба да тражи тајне знаке у свакој појави. Њему је дато Јеванђеље, дата му је молитва и отворен му је пут ка Христу.

Снови о упокојенима – најосетљивије питање

Одвојено ћу говорити о ономе што ме највише мучи: сновима о покојницима.

После смрти ближњег, човек често сања онога кога је изгубио. Понекад је то кратак и миран сусрет, понекад покојник нешто говори, а понекад се јавља у сну који изазива велики страх. Тада почињу питања: Да ли ме покојник зове? Да ли нешто тражи? Да ли је његовој души потребна помоћ? Да ли сан најављује нову смрт?

Нарочито је тешко када човек изгуби супружника или дете. Туга је велика, а жеља да се поново види вољена особа може бити снажнија од свега. Зато се људи хватају за снове, памте сваку реч, сваки покрет и сваки детаљ. Ако је покојник у сну био тужан, плаше се да пати. Ако је нешто тражио, питају се шта морају да учине. Ако се сан понавља, страх постаје још већи.

У таквим тренуцима треба бити пажљив. Човек који тугује не сме се додатно оптерећивати тумачењима која могу да продубе његов бол. Не треба му говорити да га покојник сигурно зове, да му нешто поручује или да се нешто лоше спрема. За такве тврдње немамо основа.

Када сањате упокојене, молите се за њих. Помињите их на Светој Литургији, дајте њихова имена за помињање, чините милостињу и добра дела у њихов спомен. То је оно чему нас Црква учи и што можемо да учинимо за оне који су се упокојили.

Немојте покушавати да ступите у везу са покојницима, да их призивате или да кроз спиритистичке поступке тражите одговоре. Не тражите од снова оно што треба да тражите од Бога. Црква нас позива на молитву за упокојене, а не на гатање, призивање духова и тражење тајних порука.

Има људи који после сна о покојнику почну да траже тумачења по разним књигама и интернет страницама. Један извор тврди једно, други нешто сасвим супротно. Човек се тако још више збуњује и упада у нове страхове. Зато вас молим: немојте свој мир предавати у руке људи који вам обећавају да ће протумачити сваки сан.

Љубав према онима који су се упокојили најбоље показујемо молитвом и добрим делима, а не страхом од снова.

Не бојте се снова – живите у поверењу у Бога

Пре свега, не бојте се снова. Не журите да их тумачите и не доносите одлуке на основу онога што сте сањали. Не тражите по интернету објашњења за сваки детаљ сна и не прихватајте савете људи који тврде да знају шта вас чека.

Пре спавања помолите се и прочитајте вечерње молитве. Током дана замолите Бога за опроштај за своје грехе, трудите се да живите у миру са ближњима и негујте молитву. Ако вас је сан посебно узнемирио, разговарајте са свештеником или духовником. Али немојте од њега очекивати да вам открије неку тајну шифру или предскаже будућност.

Поверите свој живот и животе својих ближњих Његовој светој вољи. Не можете предвидети све што ће се догодити, нити је то од вас тражено. Ваше је да се молите, чините добро и трудите се да живите по заповестима Божијим.

Ако сте сањали нешто страшно, помолите се Богу и наставите свој дан. Ако сте сањали покојника, помолите се за њега. Ако сте сањали болест или несрећу, немојте живети као да се то већ догодило. Не дозволите да вам сан одузме мир, да вас удаљи од ближњих или да вас наведе да сваког дана ишчекујете неку несрећу.

Понекад ме људи питају како да се ослободе страха од снова. Одговор је да не треба да им дају власт над својим животом. Човек не може управљати оним што ће сањати, али може да одлучи чему ће поклонити своје поверење. А наше поверење треба да буде у Бога.

Снови нас понекад могу подсетити и на пролазност земаљског живота. Ноћ пролази, човек се буди и наставља свој пут. И наш земаљски живот је пролазан. Зато је важно да будемо спремни за сусрет са Господом, а не да своје дане трошимо на тумачење снова и тражење знакова о будућности.

Апостол Павле нас подсећа: „Ноћ прође, а дан се приближи“ (Рим. 13, 12). Ове речи су позив да се пробудимо из духовне расејаности и окренемо ономе што је заиста важно.

Не бојте се снова. Не верујте свакој слици коју видите у сну и не дозволите да вас страх одведе од молитве. Тражите Христа, а не тајне поруке. Њему поверите своје страхове, своје ближње и све што вас чека.

Када се пробудите, захвалите Богу за нови дан. Помолите се, узмите Јеванђеље и наставите да живите у вери. Јер наша нада није у сновима, већ у Господу Који је победио смрт и Који нам је обећао живот вечни.

Свештеник Леонид Бартков
За Фондацију Пријатељ Божији превео и припремио: Иван Попов
Извор: azbyka.org