Св. Нектарије Егински: Епископ кога су прогнали, а милиони му се обраћају за помоћ

Данас прослављамо Светог Нектарија Егинског, епископа који је протеран, понижен и оклеветан, а умро је далеко од славе и почасти које су некада пратиле његову епископску службу. Његови последњи дани били су обележени болешћу и сиромаштвом, а они који су му нанели неправду веровали су да су га заувек уклонили. Али после смрти Светог Нектарија догодило се нешто што нико од њих није могао да предвиди: његовом гробу почели су да долазе људи из целог света, а сведочанства о чудесним исцељењима и помоћи почела су да се нижу. Епископа кога су људи одбацили, данас милиони призивају у својим најтежим тренуцима.

22.11.2026. Аутор:: Пријатељ Божији 0

За живота су га клеветали, одузели му епископски положај и приморали га да напусти Александрију. Човек који је читав живот посветио Цркви одједном се нашао без службе, прихода и могућности да се достојно одбрани од оптужби. Последње године провео је на грчком острву Егини, у скромном манастиру који је сам основао, радећи сопственим рукама и носећи бол неправде која му је нанета.

У данима после протеривања из Египта, Свети Нектарије показао је изузетну духовну снагу. Своје околности прихватио је са дубоким смирењем, ослањајући се на молитву и поверење у Бога. Наставио је да служи Божанску литургију, да се моли и да помаже људима који су му долазили.

Његово држање сведочило је о миру који је превазилазио обичну људску трпељивост. Они који су га сретали у месецима после одласка из Александрије препознавали су у њему човека који је, упркос тешком понижењу и неправди, сачувао унутрашњу сабраност, достојанство и преданост Богу.

А после његовог упокојења почела су да се шире сведочанства о чудесној помоћи. Људи који су годинама боловали, они којима су лекари саопштавали тешке дијагнозе, родитељи забринути за живот своје деце и супружници који су изгубили наду да ће добити потомство почели су да говоре о помоћи коју су добили после молитве Светом Нектарију.

Међу тим причама налазе се сведочанства о нестанку тумора, опоравку тешко оболелих, повратку способности ходања после парализе, рођењу деце после дугогодишњег лечења, али и избављењу из тешких духовних мука.

На грчком острву Егини, у манастиру Свете Тројице који је сам основао, чувају се бројна сведочанства људи који су дошли тражећи његову помоћ. Ко је био епископ кога су за живота толико неправедно повредили, а коме се данас милиони обраћају у својим најтежим тренуцима?

Исцељења од најтежих болести

Међу сведочанствима која се чувају у манастиру Светог Нектарија посебно су упечатљиве приче људи који су се суочили са тешким и по живот опасним болестима.

Једна од њих припада Марији Вачараки са грчког острва Лезбос. Њена борба са болешћу почела је још у детињству. Када је имала само десет година, оперисана је због тумора на стомаку. Дијагноза је била лејомиосарком, ретка врста малигног тумора.

Десет година касније, после рођења сина, лекари су поново открили велики тумор у њеном трбушном пределу. Уследила је нова операција у Атини, али су каснији прегледи показали и проблем са јетром. Лекари су јој препоручили хемотерапију, а исход лечења био је неизвестан.

У новембру 1998. године, три дана после прве хемотерапије, Марија је са супругом отишла код рођака у Атину. Те ноћи уснила је сан који ће, како је касније сведочила, заувек памтити.

Видела је малу капелу. У њој је била жена обучена у црнину, која је палила кандило пред иконом Пресвете Богородице. У близини је стајао старији свештеник. Представио јој се као Свети Нектарије.

Марија га је замолила да се помоли за њено здравље. Према њеном сведочењу, светитељ је тада из њеног стомака извадио комад црвеног ткива испуњеног цистама, показао јој га и рекао да је сада оздравила.

Када се пробудила, одмах је испричала сан супругу и рођаки. Убрзо су отишли у оближњу цркву посвећену Светом Нектарију. Чим је угледала његову икону, Марија је заплакала. Препознала је лице човека који јој се јавио у сну.

Касније су посетили и његов гроб на Егини. Капела и жена која је тамо палила кандила, према њеном сведочењу, изгледале су управо као у сну.

Марија је наставила хемотерапију и редовне лекарске контроле. У свом сведочењу наводи да су од марта 1999. године налази били добри и да се њено стање поправило.

Још једно новије сведочење потиче од Христоса Казнесиотиса. Током лета 2023. године изненада му се појавио двоструки вид на десном оку. После лекарских прегледа утврђено је да има тумор на левој страни мозга. Лекари су му саветовали да се што пре врати у Сједињене Америчке Државе ради лечења.

Пре операције посетио је манастир Светог Нектарија. Поклонио се светитељевим моштима и добио уље из кандила. Те вечери се помолио и помазао уљем потиљак.

Операција је обављена 8. септембра. Лекари су очекивали да ће у болници остати око недељу дана. Међутим, већ наредног јутра могао је да устане и хода. Физиотерапеут је проценио да може да напусти болницу, па је отпуштен истог дана.

Две недеље касније хирург је, према Христосовом сведочењу, био изненађен брзином зарастања оперативног места и уклонио му спајалице раније него што је првобитно планирано. Годину дана после операције, према сведочењу објављеном у септембру 2024, контролни налази били су добри.

Посебно потресна је прича Панајотиса Даскалакиса из грчког града Пиргоса. Године 1965. изненада се разболео, а његово стање почело је брзо да се погоршава. Најпре је изгубио осећај у ногама, а убрзо је остао потпуно парализован. Пребачен је у болницу у Атини, где су лекари обавили бројне прегледе покушавајући да утврде узрок болести.

Бол је постајао све јачи, а лечење није давало резултате. У болници му је једна медицинска сестра дала књигу о чудима Светог Нектарија и посаветовала га да му се моли.

Панајотис је касније испричао да је, док су га возили према операционој сали, из дубине душе замолио светитеља да помогне лекарима или да га сам исцели.

После дуготрајних испитивања враћен је у собу и даље парализован. Породици је саопштено да лекари разматрају ампутацију леве ноге. Друга могућност била је да га отпусте из болнице у инвалидским колицима.

Ујутру 22. јуна, према његовом сведочењу, у болничкој соби појавио се Свети Нектарије. Ословио га је именом и рекао да ће поново ходати. Потом му је затражио да га помажу уљем из кандила.

Када је медицинска сестра ушла у собу, затекла га је како стоји.

Панајотис је убрзо изгубио свест, па су лекари одмах дошли да га прегледају. У сведочењу се наводи да је управник болнице после прегледа рекао да га лекари нису излечили и да ће догађај бити забележен у болничкој документацији. Наредног дана у болницу су дошли новинари, а медицинске сестре су га водиле од собе до собе како би га показале другим болесницима.

Човек за кога се разматрала ампутација ноге, према овом сведочењу, поново је ходао.

Помоћ породицама и избављење из духовних мука

Међу сведочанствима о помоћи Светог Нектарија налазе се и приче супружника који су годинама чекали дете. За многе породице немогућност да добију потомство постаје бол коју је тешко описати. Пролазе године, смењују се лекарски прегледи и терапије, а сваки нови неуспешан покушај поново отвара исту рану.

Теодора Псарологос из Торонта испричала је да је после прве трудноће доживела побачај. Потом су уследили месеци и године безуспешних покушаја да поново затрудни. Обилазила је лекаре, а налази су, према њеним речима, показивали веома ниску оваријалну резерву. Супружници су покушали и вештачку оплодњу, али без успеха.

У новембру су посетили манастир Светог Нектарија. Теодора се молила и приступила исповести. Две недеље касније сазнала је да је трудна.

Када је отишла на лекарски преглед, лекар јој је, према њеном сведочењу из маја 2015. године, рекао: „Чуда се заиста догађају.“

Теодора је посебно истакла да јој је посета манастиру донела и велико духовно искуство. Њено сведочење једно је од бројних која се чувају у манастирској збирци, а у којима жене и супружници из Грчке, Канаде и Сједињених Америчких Држава говоре о рођењу деце после дугогодишњег безуспешног лечења и молитви Светом Нектарију.

Међу сведочанствима о чудесној помоћи налази се и прича о Мардикули Каламаки, која је касније постала монахиња Марија.

Као млада девојка отишла је у Атину да учи шивење. Тамо је, према сопственом сведочењу, почела да трпи тешка духовна мучења. Њено стање трајало је чак девет година. За њену патњу знали су породица и људи на Егини, али помоћ коју су покушавали да јој пруже није доносила олакшање.

После упокојења Светог Нектарија родитељи су је одвели у манастир Богородице на острву Тинос. Тамо се догодило нешто што ће касније испричати као пресудан тренутак свог живота.

Док је била потпуно будна, видела је Светог Нектарија како јој прилази. Рекао јој је да се не боји, да ће оздравити и да ће се ускоро вратити кући.

А онда јој је рекао и шта ће је тамо чекати за јело – боранија.

Када се вратила кући, мајка је заиста припремила управо то јело.

Марија је сведочила да је после тог догађаја била ослобођена својих мука. Из захвалности светитељу касније је примила монашки постриг и посветила живот Богу.

На списку сведочанстава налазе се и приче о људима који су се молили Светом Нектарију због цирозе јетре, тумора мозга, канцера јетре, прелома костију, тешких болова, оштећења слуха и других обољења.

Једна жена из Флориде, Тања Чебић, испричала је да су лекари годинама пратили промену на њеној јетри и редовно је контролисали због опасности од малигног обољења. Страх од могућег развоја болести пратио ју је током дугог периода. После посете манастиру и молитве Светом Нектарију, на наредном прегледу промена више није била видљива. У сведочењу из децембра 2024. године навела је да се од тада није поново појавила и да је њено стање стабилно.

Ова сведочења објављена су у манастирској збирци чуда. Она преносе оно што су људи лично доживели и начин на који су разумели догађаје који су уследили после молитве Светом Нектарију. За оне који су их испричали заједничко је осећање да у најтежим тренуцима свог живота нису били остављени сами.

Сведочанства о овим чудима подстичу нас да се запитамо: ко је био човек коме се толики људи обраћају у својој невољи и чијим молитвама приписују исцељења и избављења? Какав је живот водио епископ кога су за живота понижавали и одбацивали, а Црква га је после упокојења прославила као светитеља? Одговор се налази у његовом животном путу, испуњеном вером, смирењем, трпљењем и љубављу према Христу.

Живот епископа кога су клеветали и прогнали

Свети Нектарије рођен је 1. октобра 1846. године у Силиврији, у Тракији, у сиромашној побожној породици. На крштењу је добио име Анастасије Кефалас.

Када му је било четрнаест година, напустио је родитељски дом и отишао у Цариград, надајући се да ће тамо пронаћи посао и наставити школовање. Запослио се у продавници дувана, где је зарађивао тек толико да преживи.

Иако је био веома сиромашан, највише је желео да набави књиге, настави да учи и посвети се Богу. Из тог периода сачувана је дирљива прича о писму које је млади Анастасије упутио самом Господу Исусу Христу.

Није имао новца за одећу, обућу и књиге. Зато је у писму једноставно изложио своју невољу и замолио Христа да му помогне:

„Боже мој, немам кошуљу да обучем, немам ципеле. Молим те, пошаљи ми мало, као и мало новца. Знаш колико те волим.“

Писмо је адресирао на Господа Исуса Христа и послао га поштом.

Поштар није знао шта да уради са таквом пошиљком, па је писмо доспело у руке трговца код кога је Анастасије радио. Потресен његовим речима и детињом вером, трговац је одлучио да му помогне и обезбеди оно што му је било потребно за живот и школовање. Та једноставна прича из младости наговештавала је веру која ће га пратити кроз велика животна искушења.

Године 1866. Анастасије је отишао на острво Хиос, где је добио место учитеља. Тамо је наставио да се образује и служи Цркви. Године 1876. примио је монашки постриг и добио име Лазар, а приликом рукоположења у ђаконски чин добио је име Нектарије. Касније је завршио богословске студије на Атинском универзитету.

После студија отишао је у Александрију, где је служио у Цркви Светог Николе у Каиру. Његово образовање, проповеднички дар и ревност у црквеној служби привукли су пажњу патријарха Софронија IV. Године 1889. посвећен је за епископа са титулом митрополита Пентапољског.

Међутим, убрзо су почела тешка искушења. У црквеним круговима појавиле су се оптужбе да Нектарије намерава да преузме патријаршијски престо и да ради против патријарха. Према сачуваним извештајима, оптужбе су потекле из анонимних писама и биле су засноване на клеветама.

Упркос угледу који је имао међу верницима и својој дотадашњој служби, уклоњен је са положаја и приморан да напусти Египат. Није му пружена прилика да се достојно одбрани, није било суђења на којем би могао да изложи своју страну догађаја, а из земље је отишао без сигурне службе и средстава за живот.

Вратио се у Грчку, где у почетку није могао да добије одговарајућу службу. Прихватио је положај путујућег проповедника на острву Евбеји, обилазио насеља, проповедао, исповедао и помагао људима.

Године 1894. постављен је за директора Ризаријеве богословске школе у Атини, где је провео четрнаест година. Предавао је богословље, васпитавао будуће свештенике и писао дела посвећена духовном животу.

Био је строг у захтевима, али пажљив према ученицима. Желео је да буду добри богослови, а посебно да постану људи молитве, смирења и одговорности према свештеничком позиву.

Ипак, његова највећа жеља била је да се повуче у манастир и посвети монашком животу.

Године 1904. основао је женски манастир Свете Тројице на Егини. Тамо је затекао остатке старог манастира и групу жена које су желеле да живе монашким животом, али нису имале одговарајуће духовно руководство. Помогао им је да остваре ту жељу и започео обнову манастира.

У децембру 1908. године напустио је место директора школе и трајно се преселио на Егину.

Живот који је изабрао био је скроман и испуњен радом. Иако је био епископ, живео је у скромној келији, мало јео, много се молио и учествовао у свакодневним манастирским пословима. Радио је у башти, преносио камење и помагао у изградњи манастирских зграда. Део својих средстава давао је за потребе сестринства и обнову светиње.

Монахиње су у њему имале духовног оца који је разумео њихове свакодневне бриге. Примао је посетиоце, исповедао, саветовао и писао писма онима који су тражили његову помоћ.

Оставио је и значајна богословска дела, а посебно је познат његов зборник песама посвећених Пресветој Богородици „Теотокарион“, у коме се налази и чувена химна „Агни Партене“ – „Чиста Дјево“.

Многи верници сматрали су га светим још за живота. Његова доброта, молитва и љубав према људима остављали су дубок утисак на све који су га упознали.

Последње године живота обележила је тешка болест простате. Здравље му се све више погоршавало, али је настављао да служи колико му је снага дозвољавала.

У септембру 1920. године пребачен је у болницу Аретаион у Атини. Смештен је на одељење за сиромашне болеснике. Иако је и сам био тешко болестан, према сведочењима из његовог житија, показивао је бригу за друге пацијенте, молио се за њих и пружао им духовну утеху.

Упокојио се 8. новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години живота.

Човек који је некада био митрополит и директор угледне богословске школе завршио је земаљски живот у болничкој соби за сиромашне. А његова прича тек је улазила у ново поглавље.

Чуда после упокојења и мошти које су шириле миомирис

Према црквеном предању, прво чудо после упокојења Светог Нектарија догодило се управо у болничкој соби у којој је преминуо.

Док су медицинска сестра и монахиња припремале његово тело за пренос на Егину, скинуле су му одећу. Један део одеће стављен је на постељу болесника који је лежао у суседном кревету и био парализован. Чим је одећа положена на њега, болесник је, према предању, устао и почео да хода.

Вест о овом догађају брзо се проширила, а људи су почели да долазе на светитељев гроб тражећи помоћ и утеху.

Свети Нектарије сахрањен је у манастиру Свете Тројице на Егини. Када су 1953. године отворили његов гроб ради преноса моштију, присутни су сведочили о изузетном миомирису који се ширио око гроба и моштију.

Светитељ је званично прибројан лику Светих 20. априла 1961. године. Његов празник Српска православна црква прославља 22. новембра (9. новембра по старом календару).

Поштовање према њему наставило је да се шири далеко изван граница Грчке. Данас постоје храмови и манастири посвећени овом светитељу у различитим земљама, а верници долазе на Егину да се поклоне његовим моштима, помоле се и затраже његово молитвено заступништво.

Посебно је значајно што је неправда која му је учињена за живота званично призната много година после његове смрти. Александријска Патријаршија је 15. септембра 1998. године донела одлуку којом је обновила његов црквени поредак и упутила молбу за опроштај због поступака којима је светитељ био изложен.

Тако је и Црква из које је некада био протеран признала неправду која му је нанета.

Живот Светог Нектарија остаје сведочанство о човеку који је изгубио положај, углед и сигурност, али је сачувао веру и љубав према Богу и људима. Клевете и понижења нису угасили његову жељу да служи другима. Последње године провео је у молитви, скромности и бризи за сестринство које му је било поверено.

Епископа кога су некада прогнали, понизили и оставили без могућности да се одбрани, данас милиони људи призивају у својим најтежим тренуцима. Његово име изговарају они који се боре за живот, они који плачу над болесничком постељом својих најмилијих и они који траже снагу да издрже искушења.

У манастиру на Егини и даље се чувају сведочанства људи да их је Свети Нектарије чуо и да им је својим молитвама помогао онда када им је помоћ била најпотребнија.

За Фондацију Пријатељ Божији: Мирослав Стевановић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.