Отац Тадеј није имао своју теологију али је, истовремено, имао свој аутентичан религиозан начин сагледавања времена, људи и догађаја. Није имао своју теологију, јер се није систематски бавио богословским питањима, догматиком нпр. Није чак имао ни званично академско образовање, није писао и објављивао публикације, на одређене богословске теме. Са те стране он уопште није био теолог у данашњем и академском значењу те речи. Међутим, с друге стране његове поуке, савети, беседе, штавише  начин живота садржали су дубоко и истинито поимање времена, људи, догађаја и управо због тога имали су теолошку димензију о којој желимо да говоримо.

Неко ће се можда упитати одакле оцу Тадеју кредит да говори о духовним питањима, да саветује и упућује ка спасењу, кад није поседовао формално богословско знање, звања и титуле. Да није у питању некакав самозванац? Нажалост, било је у Цркви неких људи, да ли их још увек има, који су били склони да оца Тадеја сврстају у некаквог самозванца, човека који људима погађа догађаје из њиховог живота и тако стиче популарност међу верницима и онима који то нису. Очева духовност, његов кредит да људе руководи путем спасења произилази пре свега из његовог смирења пред Богом, у Кога је веровао свим својим бићем и Кога је волео целим срцем без остатка. Његово смирење отворило му је двери духовног света небеске стварности, оне стварности о којој како апостол Павле каже човеку није допуштено говорити. Отац Тадеј је имао лични опит небеске стварности, њему се док је био заробљен од Немаца указао анђео са поруком која ће одредити његов живот али и живот многих других. Њему се јавио сам Господ са поруком, саветом и прекором о послушању, Богомајка у критичним тренуцима његовог живота са речима: Ја те нећу оставити. Свети Владика Николај Велимировић: За њега као да граница овог и оног небеског  света није  постојала, он је био и тамо и овде. Осим овог личног опита духовне  узвишене небеске стварности  отац је успео да оствари и оно што многима никада није пошло за руком,  да победи самог себе. Како? Уз Божију помоћ и смирење. А имао је тежак задатак.

Био је врло осетљиве природе, емотиван, понекад раздражљив, два пута се по сопственим речима  налазио на ивици нервног слома. То никако не значи да је он био душевни болесник, како би неко злурадо и брзоплето закључио, већ управо супротно, он је по Божијем промислу ушао у ад људске природе и немире, страхове, језе, слабост, очај, али  тај ад надвладао. Упознао га је и истрпео и тако победио. То је, заправо, било његово лично искуство земаљског пакла и одатле вероватно потиче његово језгровито и  прецизно објашњење шта су рај и пакао. То су, по оцу Тадеју, мислена стања душе.

Његова теологија према томе потиче из двоструког личног опита: прво, из духовне благодати Божије која га је увела у небески свет и друго, из личног подвига упознавања и савладавања самог себе. Овакав лични опит оца Тадеја не значи да није читао и проучавао богословску литературу, напротив, неке књиге одиграле су кључну улогу у његовом духовном развоју, на пример: “Пут ка спасењу”  светог Теофана Затвореника, та књига која му је пружила велику утеху када је остао без свог духовног оца Амвросија. Затим дела светога Исака Сирина за кога је отац говорио да је несравњиви психолог међу светим оцима; дела светог Симеона Новог Богослова, Добротољубље. Ово су биле само уводне напомене у вези са теологијом, учењем оца Тадеја.

Сада би требало да размотримо најважније поруке његовог учења. Улога духовника је да своја чеда води путем спасења, зато је одговоран пред Богом. Како је отац Тадеј одговорио на овај тежак задатак? Да ли је пут спасења видео само кроз припадност Цркве и Црквену дисциплину, кроз сличне подвиге поста и уздржавање, читање богословских књига, кроз милосрђе, кроз покајање? Ништа од овога није отац посебно истицао. Све су то средства за наше спасење, али по оцу суштина је била у нечем другом. Почетак и крај спасења је људска личност. Она, људска личност улази у заједницу са Богом, не дела, вера, подвизи, већ целокупна конкретна и аутентична личност. Зато је за Оца била у првом плану да нам уз Божију помоћ отвори двери наше властите личности, да упознамо и разумемо себе, да видимо шта носимо у себи, каква је наша сенка која нас прати, наш грех, слабост. У том смислу наводио је речи светог Исака Сирина: „Онај који је упознао себе већи је од оног који је видео анђела.“

Он је заправо био прави психоаналитичар, за њега је личност била светиња. Он је брижљиво, ненаметљиво прилазио свакој души. Није желео ничим да је повреди. Миловао нас је својим речима, саветима и поступцима. Тако нас је ослобађао од унутрашњег мисаоног грча. Ми смо се у тренутку мењали, постајали смо насмејани, радосни, лаки. Отворени један према другима и осећали смо побуђену љубав у срцима. Рекао бих: осећали смо Господа у срцу. Отац нас је на тај начин приближавао и привео Господу. Зар нам тако није показао пут ка спасењу? Јесте, показао нам је пут али ми смо сами морали да кренемо тим путем. То Отац није могао да уради уместо нас.

На жалост, неки су очекивали, да ће Отац уместо њих да корача том уском стазом. То једноставно није било могуће. Свако је морао, да предузме властиту одговорност за своје спасење. Пут је био пред њима, али су они сами морали да иду тим путем. Многи су се уплашили и стали. Шта је требало да се уради? Само оно што су научили од Оца: да предају своје бриге и проблеме Господу; да се ослободе мисленог грча; да буду смирени и кротки срцем; да им мисли буду благе, тихе, пуне љубави; да се смире пред Богом, животом и људима. Достићи смирење за Оца је било савршенство хришћанског живота. Добра дела, молитве, богословска знања и титуле, све то пада у воду ако нема смирења.

Отац је често наводио из житија Светог Антонија, како се ђаво обратио светитељу рекавши: „И ја не једем и ја не спавам али ти си ме само у једном превазишао: ја немам смирење.“ Смирење за Оца је било савршенство хришћанског живота, јер је оно заправо представљало првобитно стање у коме су се наши прародитељи налазили у рају. Оно је праоца Аврама учинило оцем многих народа јер је смирено послушао реч Божију. Господ је рекао: „На кога ћу погледати? Само на смиреног и кротког“, речи које је отац често изговарао.

Како се постиже смирење? За Оца ту није било дилеме: једино послушањем. Тражио је од сваког беспоговорну послушност према родитељима. То је право послушање, коме треба да се научимо. Ако то научимо, благослов Божији преко родитеља силази на нас. Бог нам отвара путеве, помаже нам и устројава све ка добру. Без послушности тога нема, самовоља води у безизлаз. Отац је често знао да каже пола у шали пола у збиљи: „Ако ти кажу: дуби на глави, ти дуби на глави“. На сличан начин саветовао је жене да имају послушности према мужевима чак и онда када то изгледа неразумно и на први поглед неприхватљиво. Ако се супротставе мужевима, имаће рат мисаони, вербални или физички. Тада нема мира ни покоја. С друге стране, ако се смире и прогутају то што није по њиховој вољи, Бог ће кад-тад погледати њихову послушност и смирење и устројиће ствари тако да буду задовољни и муж и жена.

Отац је често истицао, да све што постоји у природи, има своју службу, постоји да би нечему служило. Сунце и месец, видела земљи. Ева је створена Адаму јер није добро, да је човек сам. Свако би требало да нађе себе, да открије своје место у свету кроз службу која му је поверена од Бога и од људи. И то је један од путева, како достићи смирење. Јасно је изречено зашто су разне источњачке медитације, менталне вежбе и технике, аутогени тренинзи и слично, за Оца биле само бесмислице, само вештачки и наследни покушај, да се некаквом менталном техником, тачније менталном репресијом дође до унутрашњег мира. Смирење се не постиже споља или одозго, некаквим ментално-мисаоним третманом, већ оно произлази из самог центра људског бића, из срца. „Срце смирено и кротко, не одбацујеш Боже“ – псалам 51, 17. стих. „Помири се сам са собом и помириће се са тобом и небо и земља“ – свети Исак Сирин. Прве две карике на путу спасења, послушање и смирење, доводе нас до треће најважније карактерне особине Христа Спаситеља. Отац је говорио, да ћемо на дан суда одговорити, дали смо у нашем животу задобили карактерну особину Христовој, да ли смо се као личности приближили и уподобили нашем спаситељу, дали смо се ослободили злобе, зависти и срџбе, да ли смо постали благи, тихи, пуни љубави.

Дакле, мера нашег спасења је у односу наше личности и личности Христове. Христовој личности не можемо да се приближимо, ако немамо послушање према Христу и његовим јеванђелским заповестима. Тек кроз то послушање, ослобођењем од греха и страсти, можемо постићи смирење и изградити карактерну особину Христа Спаситеља, по којој ће се познати, да смо Христови. Бог нас унапред позна и одређује да будемо саобразни лику Сина његовог (Римљанима 8:28). Јер онај ко нема духа Христовог није његов (Римљанима 8:9). Овакво тумачење пута спасења и послушања и смирења, уподобљење Христу, колико је нашем оскудном знању познато, ретко се среће у богословским књигама. Једни, протестанти кажу да је за спасење довољно само вера у Христа; други католици кажу да су за спасење потребна добра дела. Вера без дела је мртва (свети апостол Јаков) једни кажу да се сам човек својом слободном вољом и својим сопственим снагама и трудом може спасити (Пелагије), други да се без милости Божије нико сам не може спасити (блажени Аугустин). У свим тим расправама о спасењу православна теологија истиче два кључна концепта: синергију Бога и човека, и обожење човека.

Човек није само активан или само пасиван. Он јесте актер свога спасења, али без благодати Божије не може бити обожен, нити без Цркве не може бити свете тајне, која га уводи у обожење властите природе. Међутим, све то, следећи мисао оца Тадеја, није само по себи довољно, ако се човек као личност не уподоби самом Христу. Ми можемо да постимо, да се молимо, да се крштавамо, да се исповедамо, и причешћујемо, али морамо да се запитамо да ли смо на крају заиста постали слични Христу? Да ли смо се ослободили од зла, да ли смо свим својим бићем окренути к апсолутном добру, истини и правди? Да ли смо постали смирени?

Дакле, без онтолошке промене личности нема спасења. Све остало је само обредност, погрешна црквеност, свесна или несвесна глума, лицемерје, лажна побожност. Само охристовљење властите личности значи прави и поуздан пут ка спасењу.

Томе нас је учио наш отац Тадеј.

Виктор Вицановић 
Извор: istokpravoslavni.org