„Катехизатор, мисионар, социјални радник треба временом да се појаве у свакој парохији. Штавише, парохија која је без ових људи не може да се развије чак ни при жртвеном служењу свештеника. Ето зашто пред нама стоји одговоран задатак. Последњих година спроводимо системски рад који се тиче организације парохијског живота. Постоје одређени резултати, али је потребно да се учини још много тога. Парохије треба да буду јаке не само захваљујући делатности свештеника – чак и снажних и харизматичних – већ пре свега захваљујући системском раду у свим оним областима у којима Црква показује особиту бригу и које Црква повезује са духовним благостањем народа, са спасењем људи. А овакав посао је незамислив без мирјана (лаика) који су стручњаци у областима које сам управо поменуо.
Парохија представља неодвојиви део сваког православног верујућег човека. Међутим, парохија такође представља врата кроз која у Цркву улазе неверујући људи; за многе наше нецрквене суграђане парохија представља огледало Цркве у целини. У какву атмосферу особа долази у парохију, да ли ће у парохији затећи живот, радост, активност или напротив, хаос, недружељубивост, отуђеност – у многоме зависи и њен доживљај Цркве. На пример, неверујући човек је чуо беседу пастира или архипастира на телевизији, сведочанство о истини и речи јеванђелске љубави, поверовао овим речима и устремио се у најближу парохију – и тамо види лицемерје, хладноћу, грубост – што је потпуно недопустиво.
Недавно су ми испричали о случају у једној од московских парохија. Тамо се служила Архијерејска Литургија у част храмовног празника уз мноштво народа. Неколико старијих људи који су стајали на улазу у храм изненада су неочекивано чули грубе речи од стране запослених у храму и локалних „домаћина“ – парохијана. Нису сачекали ни проповед, ни крај Литургије – окренули су се и отишли. Људи који својом грубошћу одгурују оне који поново долазе у храм наносе више штете него што могу донети користи сви наши заједнички напори у организовању парохијског живота.
Ако се ситуација код нас буде тако развијала, ми ћемо више губити него што ћемо добијати. Не можемо дозволити некима да разарају добра осећања оних који долазе у храм – можда са жељом да постану део парохије, да се уцрквене и сједине са црквеним животом. Парохијско „гостопримство“ је одавно постало тема у народу и предмет многих шала. Да ли смо ми, који смо одговорни за духовну судбину тих људи, помислили колико је такав „сусрет“ и такво „гостопримство“ нанео дубоке ране душама тих људи? О онима које су одгурнули од храма – надајмо се само привремено – само зато што су били груби према њима, окренули се од њих, равнодушно прошли мимо њих? Кривица у овим случајевима не лежи само на парохијским „госпођама“, већ и на старешини храма који „нема времена“ да се побрине о атмосфери која влада међу паством. Дубоко сам убеђен да у великим парохијама, посебно на велике празнике, међу народом где се и јављају конфликтне ситуације, поред црквених продавница морају стајати парохијски мисионари. Они су дужни да овакве конфликте зауставе истог тренутка, потребно је да зауставе госпође које су се размахале. А ко ће други? Свештеник је у олтару и не зна шта се догађа. Данас ћемо говорити, између осталог, и о припреми мисионара. Јако је важно да мисионар буде човек који ће бити одговоран за ситуацију у храму. То значи да ни једна особа не сме да буде прогнана из храма незнањем, грубошћу некога од парохијана или непажњом свештенослужитеља.
Прошла су времена када се према раду у храму могло односити немарно. Рад у храму представља најодговорнији део живота Цркве, рекао бих да је у питању прва линија. И прилаз томе треба да буде принципијелно другачији него што је био раније, када су се на послушања у храму одређивали случајним избором без икаквог образовања и одређене врсте занимања.
Радом у храму треба да се баве људи ватрене вере – а таквих има у свакој парохији – лаици, људи одговорни и активни, који можда реализују своје потенцијале у неким световним професијама, али притом имају и ватрену жељу да служе Сркви. Пракса показује да ако је верујућа особа успела да постигне неке резултате у својој световној професији, онда ће се и према раду у храму односити одговорно и озбиљно. Ово би требало уредити документом који можда и не би био најважнији за развој организације рада у храму, али би представљао важан камен у здању црквеног рада у овој области чији резултат зависи од сваког чеда наше Цркве.
Овим речима бих желео да нагласим да припрема активних људи у парохији – мисионара, катехизатора, социјалних радника и особа које ће радити са младима – данас представља најважнији приоритет наше Цркве.“
Његова Светост Патријарх московски и све Русије, Кирил
Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/3675243.html