Као што је свима, у првом реду пастирима и теолозима Цркве, познато, - или би требало да је познато, - света Евхаристија, односно Литургија Цркве, конституише њено биће и рађа из себе сав њен живот, сву њену мисију, све њене делатности „за жи¬вот и спасе¬ње света". Она је првобитни и најдубљи слој њенога Светога Предања. Она је Светиња над светињама Православне Цркве Божје. Црква је, најпре и највише, литургијска или евхаристијска заједница, а онда све друго. Леx оранди и леx цреденди међусобно се прожимају и, у крајњој линији, подударају. Не учествовати у литургијском, односно благодатно-подвижничком богослужбеном животу Цркве, са врхунцем у божанственој Евхаристији и у приопштавању себе Христу Богочовеку, Животодавцу и Спаситељу, кроз примање Тела и Крви Његове, значи, по Његовим сопственим речима, немати живота у себи (види Јов. 6, 48 - 58, посебно стих 53), док учествовати у Евхаристији и причешћивати се Хлебом живота и Истинским пићем значи имати живот вечни већ од сада и живети у радосном ишчекивању будућег васкрсења (тамо).
Кад год је ова основна спасоносна благовест у хришћанској историји била занемаривана или, штавише, заборављана; кад год је Црква, свесно или несвесно, свођена на природну религију, било империјалну било националну или, као данас, на секуларизовано „хришћанство без Христа"; кад год је животодавна благодатна сила свете Литургије доживљавана као магијски или религијски „обред" који делује механички, споља, без нас; кад год је учешће у Литургији било замењивано присуствовањем њој, што је било незамисливо у древној Цркви; кад год су верници престајали да буду царско свештенство и саслужитељи свештенослужитељима, а постајали пасивни посматрачи неразумљивог, архаичног и егзотичног „спектакла" и слушаоци подједнако неразумљивих хорских концерата или солистичких појачких „нумера"; коначно, кад год се заборављало да Литургија јесте свенародно делање (што термин изворно и значи), а није задовољавање приватних или индивидуалних „верских потреба", - у свим таквим и сличним случајевима требало је поново откривати и доживљавати свету Литургију и богослужења која нас за њу припремају, ослобађати литургијску праксу декадентних наноса и „предањâ по човеку" насталих у временима кризâ, незнања, физичког ропства под игом иноверних завојевача и духовног ропства под веома снажним утицајима инославних богословских учења, првенствено оних схоластичких и неосхоластичких, и враћати се, опет и опет, и по много пута, духу верности аутентичној литургијској традицији и истинском смислу литургијског живота Цркве.
У том процесу нема места за такозвану обнову Литургије, још мање га има за „литургијске реформе" и квазилитургијско помодарство, а о „обновљенству" да се и не говори: посреди је препород нашег литургијског доживљаја и искуства, (по)двиг или напредовање кроз стално враћање Извору, Земљи живих, Христу Првосвештенику Цркве, Ономе Који приноси евхаристијске Дарове и тако приноси Себе за све. Посреди је, уствари, литургијски препород нас самих, наше обновљење ума, срца и свега бића, а не покушај прекрајања чина или структуре Литургије по мери било чијег укуса или неукуса, знања или незнања, воље или самовоље. Такво прекрајање врше, свесно или несвесно, управо они који своје - бесумње веома ограничено - поимање смисла светога богослужења гордоумно поистовећују са вечним и неизмењивим Предањем, а сваки корак на путу ка литургијском препороду и откривању аутентичног духовног и богословског смисла литургијског свештенодејства рогобатно и неодговорно називају „обновљенашким" деловањем.
Потреба за препородом литургијске праксе указала се доста рано - већ у четвртом веку, после масовне и зато неизбежно површне христијанизације становништва Римског Царства. О томе сведоче списи великих светих Отаца тога доба и алузије, гдекад и нескривене жалбе, првих великих учитеља монаштва на опадање евхаристијске и молитвене ревности међу хришћанима у свету. Потом се та потреба периодично јављала током историје Цркве: у време иконоборства; крајем првог хиљадугодишта; у доба исихастичког покрета, који је био и покрет изласка из литургијске летаргије; у 18. веку, за време светих Отаца „кољиварâ", носилаца дубинског и апсолутно предањског литургијског препорода.
У првим деценијама 20. столећа, као што сведоче и аналогна литургијска струјања у Грчкој, а код нас тадашња богослужбено-преводилачка и литургијско-практична делатност светога Владике Николаја и аве Јустина Поповића... Иста потреба постоји, бесумње, и данас. Ту, осим најугледнијих представника православног литургичког богословља нашега времена, сад већ покојних професора о. Александра Шмемана и Јована Фундулиса, као сведоке можемо навести предстојатеље и Синоде помесних аутокефалних Цркава, у првом реду Јеладске и Руске (однедавно и наше), које су образовале комисије за одговорно праћење ове проблематике, а можемо навести и богословске факултете, који организују научне скупове и објављују вредне радове, њој посвећене.
Из свега овде реченога никако не следи да је слика данашњег литургијског живота Православне Цркве једноставна и црно-бела. Поред одговорних и даром расуђивања обдарених делатника непатвореног литургијског препорода постоје и појединци недовољно осетљиви за саборну природу Цркве уопште и за континуитет развоја литургијских чинова, који стварно, на индивидуалистички начин, просто експериментишу литургијским радњама и мал'тене насумично примењују шта, где, кад и како им се свиди из преизобилне ризнице многовековног литургијског стваралаштва. Коментаришући ове случајеве у недавном разговору, између других, и са потписником ових редака, митрополит пергамски Јован (професор Зизјулас) духовито је приметио да такви „стручњаци" за Литургију и литургику уствари прихватају постојање „верског тржишта" са што разноврснијом „понудом" ради наивно очекиваног прилива што више „муштерија", маколико читав поступак био камуфлиран пастирско-мисионарском аргументацијом.
Исто тако, поред ригидних и ускогрудих самопрокламованих чувара литургијске „чистоте" по сопственој мери, а успут и „великих инквизитора" у односу на све који размишљају или делају другачије, постоје и истински ревнитељи красоте дома Божјег и наслеђеног литургијског поретка који служе, моле се, посте и пастирствују како најбоље знају и умеју, отворени, пуни поштовања и поверења, свесни да њихов лични опит и „модел" литургијске праксе није ни једини који је могућ ни општеобавезан. Они чувају оно што су непосредно примили, али нису слепи поклоници умртвљујуће принудне „једнообразности". Таквих људи, смирених, дубоко прожетих литургијском побожношћу, оданих свом типику и пуних уважавања према типику других, има много међу нашим архијерејима и клирицима. Они се, често и несвесно, држе благословеног начела јединства у ономе што је неопходно, слободе у ономе што је споредно, а љубави у свему и према свима.
Постојећу конфузију повећавају и несувисле теорије о „грчкој", „руској" и „српској" литургијској пракси, уз додатне квалификације шта је ту за кога „своје", а шта је „туђинштина"(!). Својим очима сам, примера ради, видео митрополита смоленског Кирила како служи „на грчки начин" већма од многих Грка, а митрополита пергамског Јована како служи „на руски начин" већма од многих Руса... Ради црквеног и православног сагледавања проблематике мора се упознати историја литургијског препорода у разним епохама, а нарочито у новије време.
Епископ бачки Иринеј
Извор: поуке.орг