Анастасије беше родом из Навплија; по занимању зограф. Он вери ћерку једног хришћанина; али после неколико дана он чу за њу неке рђаве ствари, и отказа веридбу. Родбина девојчина начини му мађије, еда би је заволео и узео. Дејство мађија се кроз кратко време обелодани: млади Анастасије сиђе с ума, и стаде лутати тамо-амо. Видевши га тако сулудог, Агарјани искористише прилику те га потурчише. Но Бог се сажали на јадног младића, и после не много дана поврати му здравље, те он дође к себи. Дошавши к себи, он виде на себи знак турске вере - бели турбан; одмах га скиде с главе и баци на земљу, и стаде на сав глас викати пред мноштвом Турака: Ја бејах хришћанин, и сада сам хришћанин, и хоћу да останем хришћанин.

- Агарјане то увреди и разјари, и они навалише на њега дивљачки: тукоше га и вукоше, и тако одвукоше код судије. Судија употреби разне начине: и ласкање, и обећања, и застрашивања, да би младића приволео да напусти своју хришћанску веру. Али све то Анастасије ни у шта не сматраше, већ остаде несавитљив; и неустрашиво говораше: Нe одричем се ни по коју цену Господа мог Исуса Христа, истинитог Бога; верујем у Њега и обожавам Га као Творца и Спаситеља мога, а ваша вера ми ни најмање није потребна; напротив, презирем и вас и вашег пророка (тј. Мухамеда).

Чувши овакве речи, судија изрече пресуду: да се Анастасију отсече глава. Нестрпљиви пак Агарјани, одмах дохватише светог исповедника, извукоше из суднице напоље, и као некада Јевреји првомученика Стефана, стадоше га тући: неки штаповима, неки камењем, неки ножевима, док му главу не размрскаше и сво тело на ситне комадиће исекоше. Тако сконча благословени Анастасије, и доби од Господа венац мучеништва; и сада се весели у лику светих Мученика, славећи у Тројици Једнога Бога, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.