“Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“ (Мат.3,2)

У данашње време, наш народ и свако од нас највише пати и страда услед недостатка вере и наде у Бога. Због духовног немара и незнања постајемо подложни греху и заблудама. Под различитим околностима, нечисти духови користе прилику, да кроз људе и догађаје раслабе нашу пажњу и савест, а затим да у нама распале душевне и телесне страсти. На тај начин, мисли и осећања, речи и дела својом нечистотом помрачују ум и трују срце, те човек под њиховим дејством почне да заборавља на Бога или да верује како хоће, а тада се и душа и тело лако оскврњују и заробљавају грехом.

Иако у Светој Тајни Крштења хришћанин добија опроштај свих својих сагрешења, даљи живот у непрекидној борби са грехом не бива без привремених пораза, падова и одступања под утицајем спољашњих саблазни и сопствених страсти. Због тога је потребно да сваки хришћанин што је могуће чешће исповеда своје грехе.

Шта је то грех?

Грех је непослушност Речи Божијој, то је нарушавање хришћанског духовног закона од стране верника. Појам греха је религијски појам и њега схватају само они који схватају хришћански закон и исповедају веру у Бога, који се због тога налазе у “огради црквеној”. Онај, пак, ко је ван Цркве није уопште способан да схвати своју греховност, нити да види сав свој пад и ужасне се због дубине своје заражености смртном болешћу греха, као ни да осети своју удаљеност од Бога и Истине. Због тога се треба прво покајати за грехе против Бога и Његове Цркве. Таквих грехова има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу.

Они се уопштено могу поделити на: маловерје, сујеверје, богохуљење и заклињање Богом, немолитвеност, немар према црквеној служби, духовна прелест (обмана), гордост и сујета, човекоугађање, напраситост и раздражљивост, осуђивање, чамотиња (униније), празнословље, лаж и лагање, крађа и пљачка, среброљубље, стомакоугађање, пијанство, покушај или размишљање о убиству, самоубиству и абортусу (чедоморству - убијању тек зачете деце у утроби), блуд и прељуба (у мислима и на делу).

Али шта је оно што би нарочито требало да нас подстиче на исповест, какве мисли и размишљања позивају верника да што пре прибегне овој Светој Тајни?

Пре свега, то су она духовна мука, бол и патња које у души изазива сваки грех и сваки преступ. Греси и преступи који су се накупили, који нису скинути са савести (не само велики греси него и многи ситни) оптерећују савест тако да човек почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, или одједном пада у некакве нервне кризе, у раздражљивост, често осећа немир, нема унутрашње чврстине, као да није способан да влада собом и слично. Он често ни сам не схвата разлог овога што се дешава, а разлог је то што на човековој савести леже неисповеђени греси. По милости Божијој ова болна осећања нас подсећају на њих, како бисмо, подстакнути оваквим јадним стањем наше душе, постали свесни да је потребно да из ње избацимо сав отров, односно да се обратимо Светој Тајни Исповести и да се тиме избавимо од свих оних мука које очекују сваког грешника, који се није очистио овде (у овом животу), после на Страшном суду Божијем.

Како се спремати за исповест?

Ако си решио да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе, јавиће се мноштво препрека, унутрашњих и спољашњих, јер непријатељи људског рода, сазнавши за нашу добру намеру на сваки начин желе да нас узнемире сумњама, помислима и страховима, али они ишчезавају чим покажемо чврстину у својим намерама.

Често се догађа да кад још нисмо приступили исповести, а душа наша слуша искушавајући глас: "Да ли да одложим? Да ли сам се довољно припремио? Није ли сувише често? ". Нужно је чврсто се одупрети овим сумњама.

У Светом Писму читамо: “Сине мој! Ако приступиш служби Господу Богу, припреми душу твоју за искушења, управи срце твоје и буди тврд и не збуњуј се кад те оне посете, припни се уз Њега и не одступај да би се напослетку уздигао” (Сир. 2, 1-3)

Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремом за следећу исповест. Благодат Божија која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно се чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере; Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу. Први корак онога ко се спрема за исповест мора да буде испитивање срца.

Разумевајући морално стање своје душе, трба се старати и разликовати основне грехе од изведених, симптоме од дубљих разлога. На пример: ми уочавамо, и то је јако важно - расејаност на молитви, не пажњу у време богослужења, одсуство интереса за слушање и читање Светог Писма…

А зар не произилазе сви греси од маловерја и слабе љубави према Богу?! Треба обележити у себи својевољност, непослушност, самооправдавање, нетрпљење прекора, неуступљивост, тврдоглавост… много је, међутим, важније открити и разумети њихову везу са самољубљем и гордошћу.

Ако примећујемо код себе стремљења да увек будемо у друштву, с људима, показујемо говорљивост, злоречивост, ако сувише бринемо о својој спољашњости и оделу, тада треба пажљиво истражити те страсти, јер се чешће од свега тако пројављује наша таштина и гордост.

Има још једно помоћно средство, које нас води к познању својих грехова - чешће и посебно при исповести подсећати се на то за шта нас обично окривљују други људи, који живе уз нас - наши ближњи. Веома често њихове оптужбе, прекори и напади су оправдани. Но, чак ако се они нама чине неправедним, треба их примати са кротошћу, без љутње.

При исповести, неопходно је тражити опроштај од свих, којима мислиш да си скривио, да би приступио Тајни са неоптерећеном савешћу. При испитивању срца треба следити за тим, да се не падне у прекомерну умишљеност и ситничаву подозривост према сваком покрету срца. Стајући на тај пут, може се изгубити осећај за важно и неважно и заплести у ситницама. У таквим случајевима треба привремено оставити испитивање своје душе, те молитвом и добрим делима просветлити душу. Припрема за исповест није у томе да би се, по могућству, потпуно присетили свих својих грехова и чак записали своје грехе, него у томе да се дође до таквог стања усредсређености, при којем као при светлости постану видни наши греси.

Истинско покајање и исповест грехова имају велику моћ

Тако, “Ако се покају сви који хоће, могу добити од Бога милост”, вели свети Јустин мученик. А по светом Теодору Студиту: Исповест је у стању и огањ вечни да угаси.

Исповест је почетак спасења, речи су светог Атанасија Великог: Час смрти је најнеизвеснија ствар у животу сваког човека. Стога свету Тајну Покајања и Исповести не треба одлагати нити занемаривати, као што пише и свети Кипријан Картагински: Молим вас, предрага ми браћо, да сваки од вас исповеди свој грех, док се сагрешивши налази у (овом) животу; док може исповест његова да буде примљена; док је заглађивање (делима покајања) и опроштај који бива кроз свештеника благоугодан Господу.

За успех покајања, Бог ништа не тражи, до срце скрушено и смирено. Бог од грешника не тражи материјалне жртве у којима би богати били обилнији, вели свети Василије Велики, него драговољну и од срца истинску исповест, која је једнако доступна свима који хоће.