Од ова два мученика, пострадалих у Патари Ликијској, блажени Паригорије, пошто би стављен на најразноврсније муке, доби бесмртни венац мучеништва скончавши у Христу. А славни Лав, оставши caм, није подносио растанак са мучеником Паригоријем, и горко је плакао и јадиковао што и он не би удостојен венца мученичког. Зато отиде на оно место где беху сахрањене мошти светог Паригорија, и плакаше, јер му је срце горело љубављу за мучеништво. Затим отишавши одатле, он дође у једно место у коме су идолопоклоници празновали неки свој празник. И видевши буктиње и свеће, које су давале јаку светлост, он их својим рукама покупи, побаца на земљу и ногама погази. Стога би ухваћен, и изведен пред градоначелника на суд. Испитиван, он изјави да је Христос истинити Бог. Зато га силно жилама тукоше. Али јунак Христов то поднесе са толико радости, као да је страдао неко други а не он. Затим још злостављан и мучен, он би бачен у једну безводну и безизлазну провалију. Пошто се помоли Богу, он предаде душу своју у руке Божје, и тако доби жељени венац мучеништва.