Хришћани треба да се друже. Време је такво да ће се човек ако каже баналност прочути као пророк, до те мере је природно постало неразумљиво. Мужеви не разговарају са женама, а жене – с мужевима. Немају времена. А немају ни о чему (ма како страшно то звучало). Деца и родитељи не деле новости једни с другима. Свештеници ретко разговарају на теме молитве, служења и заповести. И у овом царству све већег отуђења и погружавања у непотребност довољно је да човек каже баналност, па да она зазвучи као гром посред ведрог неба. Треба се дружити. Али не треба општити у смислу «чешања језика» или «приче о овоме и о ономе». И не у смислу «оговарања одсутног ближњег». Треба општити онако као што је Павле написао Јеврејима: «И да разумевамо један другог у подбуњивању к љубави и добрим делима. Не остављајући скупштину своју, као што неки имају обичај, него један другог саветујући, толико већма колико видите да се приближује дан судњи» (Јевр. 10, 24-25).
Да ли примећујете како се овај дан ближи? Ја, иако сам слеп као кртица, видим. Посебно кад изнова читам посмртна завештања Нила Мироточивог. Он каже да је среброљубље претеча Антихриста. Среброљубље је дух који се танано разлива и прониче дубоко у помисли, а кад проникне, формира поглед на свет и цео живот. Нема сумње да се овакав антидуховни рад марљиво одвија и да успешно напредује у мноштву душа. Он се не види због грубе завесе тела, али се открива у разговорима и понашању.
Просто је глупо плашити се електронских печата у ситуацији кад се на дух свакодневно стављају печати, а ми то не осећамо. Једноставност у свакодневном животу, несебичност, умеће давања и дељења јесу деца духа који је супротан среброљубљу. Док постоје ове особине – може се живети. А ако нестану хлеб ће постати неукусан и вода ће престати да гаси жеђ.
Дакле, онај дан се приближава и треба да саветујемо једни друге, подстичући се међусобно на љубав и добра дела. А шта се још види? Види се да смо ми – људи – постали ужурбани и немирни као пали духови. Они немају мира и код нас је метеж у нама и јурњава споља. И таштина нам не смета да живимо, већ сами урањамо у таштину да не бисмо чули глас савести. Таштином се спасавамо, ма како апсурдно то звучало. «Спасавамо се» од јединог потребног. И таштина је потребна грешнику као хладни расол ујутру ономе ко је јуче заборавио меру за трпезом. Људи улажу напоре ради таштине људске стихије, каже преподобни Нил и година лети као месец дана. Месец лети као недеља; недеља као дан, а дан као сат. Да ли то видите? Видите. Чак ни не сумњам у то. Сви примећују да се време убрзава. Дакле, треба да запажамо да долази онај дан и да поучавамо једни друге.
Нил каже и да је завист Антихристов печат на човековом срцу. Завист глупака преплављује тргове немирним гомилама. Хладна завист окорелих ниткова руководи глупом завишћу «демократских» гомила. И ево: «Тамо је цела земља преплављена убиствима и немирима пожарима и пљачкама» (Крилов. Писац и разбојник). Овај пожар безумља наметнут је «пиром слободе». Неки желе да га обилато рашире као што се несавесни сифилитичар не стиди да дели болест са здравим људима кроз блуд.
И ако код вас дођу гласноговорници демонске «истине и правде», они ће доћи да распале у вама завист и незадовољство, онда знајте – у случају да се сложите с проповедницима, одмах ћете се наћи на списковима за стрељање. Демони не воле оне који им се препуштају. Користе их с презиром. Пре него што дође онај дан безумље зависти и незадовољства ће можда обузети читаве континенте, али се и данас чују и јуче су се чули гласови «Хоћу ово као што он има,» «Зашто они имају, а ми немамо» и друго. Стога треба да хладимо једни друге речима истине и здравог разума.
Али о чему да причамо кад се нађемо и окупимо? Покушајте да разговарате о Господу. «Сваки од вас има псалам, има науку, има језик, има откривење, има казивање; а све да бива на поправљање» (1 Кор. 14, 26). Покушајте да научите да говорите о Господу без варања и не скрећући у сентименталност. Јер, имате неко духовно искуство! Није могуће да га немате ако сте хришћани. Управо њега делите једни с другима опрезно, бирајући речи. Јер се серафими у Исаијином виђењу плаше Господа и закриљују лица и ноге. (В. Ис. 6, 1-7) Али они Га воле и слатко им је да говоре о Њему. Зато серафими кличу једни другима: «Свет, Свет, Свет је Господ Саваот! Сва земља је пуна славе Његове». Видите – они чак не поју Богу, већ «кличу једни другима», односно говоре једни другима о Господу. Тако и људи треба да поступају. Покажите ми људе који говоре о истини и рећи ћу вам да ће их на дан страха и погибељи покрити Онај о Којем су са страхом говорили за време мира.
«Зато одбците лаж, и говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо уди једни другом“ (Еф. 4, 25). Говорити лаж не значи обавезно само хвалити устајалу робу или гурати у невољу ближњег у користољубивом циљу. Говорити лаж значи хвалити привидне вредности: величати лукавство, уздизати грубу снагу, опевати некажњени разврат, клањати се новцу и успеху. Све то и много тога другог је права лаж у којој човечанство плива као риба у сланој води. Они који говоре о привидном и ономе што промиче лажу једни другима, уверавајући себе у снагу онога што је осуђено на огањ и у лепоту онога што је у суштини ружно. Зато апостол каже: «одбацивши лаж, говорите истину». А ако не можеш да говориш истину, ако не можеш да прославиш Бога без примесе варања и чистим устима – ћути. И то је велика ствар чија је вредност многима од нас сасвим непозната.
Заменимо онда и ми разговор ћутањем и размислимо о ономе што је већ речено.
Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru