Настој да не радиш Божији посао. Имаш ли ти свој живот и своје одговорности или мислиш да си одговорн за цео свет? Ако мислиш да си Богом дан да будеш некакав мисионар, просветитељ и апостол, онда си у опасној прелести, у духовној самообмани, иза које стоји гордост. На Суду, Господ те неће питати за туђе животе и грехе, већ за твоје. Ако будеш вечито чистио туђе куће и баште, твоја ће кућа увек бити прљава и раслабљиваће ти се снага коју ти је Бог дао за твоје личне борбе. Изгубићеш свој мир.

Ако стално будеш скретао са свог пута да би исправљао друге, промашићеш на крају свој пут, па никада нећеш стићи на циљ. А ако желиш да се држиш свог пута, онда најпре нађи смирење. Каже се: ко свима хоће да помогне, најмање себи зна да помогне. Брини о својој души, а за друге се моли. Од тога сигурно штете имати неће, а да им користи може много. Па, кад други виде твој добар пример, њега ће и да следе. Нема тих речи које ће тако јасно и убедљиво говорити као пример човека који живи са Богом, а никог не преваспитава.

Зашто је народ онолико волео и следио Патријарха Павла? Сигурно не зато што је он ишао градом и критиковао људе што се не причешћују или нису крштени, него је првенствено радио на свом смирењу, својој личности, а то је онда и привлачило људе њему. Да је само седео и причао, нико га не би слушао. Најлакше је причати и друге критиковати, то свако може. Свако може да прочита неко дело владике Николаја, па да цитира другима пригодне мисли и реченице, не би ли се сви дивили његовој вери и знању. Али, нико се од тога неће мењати. Међутим, кад виде добар пример неког човека, он не мора ништа да прича, људи ће учити из самог његовог доброг примера.

Знамо да се неретко дешава да деца коју су родитељи стално критиковали, постају наркомани, док у истинске и добре хришћане расту деца чији родитељи сведоче веру у Бога кроз љубав, радост и ваљан лични пример. Наравно, сви ми се увек правдамо тиме да смо све радили из најбоље намере, али не треба заборавити ону изреку да је ''и пут до пакла поплочан добрим намерама''.

Многи на ове речи изражавају сумњу сматрајући да такав став може да нас води у пасиван однос према вери и ближњима, но није баш тако. Ако те неко сам пита за савет и тражи твоју помоћ - онда помози, али се најпре помоли да те Бог просветли шта да кажеш, и чини то са много љубави. Али, ако ти не траже мишљење или помоћ - ћути.

Твоја одговорност је најпре да не одмогнеш никоме, да никога не повредиш својом критиком. Мора да постоји расуђивање у свему. То је све питање твог смирења, али и туђе спремности за поуку. Можемо да причамо некоме до сутра, али, ако он није спреман да прими - неће научити ништа, а можемо још и да изазовемо унутрашњи отпор у њему. А ако неко и послуша наше савете и поуке, а није имао за тим унутрашњу потребу и спремност, онда ће те поуке суштински остати без плода, биће кратког даха.

Ништа на силу. Вера је исто што и слобода. Ни Господ није ишао улицама и вукао људе за руку да пођу са Њим, него је рекао: Ако хоћеш, узми крст свој и пођи за Мном. И, зар мислиш да Господ не би једном помишљу могао учинити да цео свет поверује у Њега, да сви постану добри и извршавају Његове заповести? Али, тиме би укинуо нашу слободу.

Он од нас не тражи покорну децу, која испуњавају некаква правила вере, већ сараднике, а сарадници Божији смо првенствено у молитви и љубави. Не критика, већ наша искрена и топла молитва за ближње јесте најјача помоћ коју им можемо пружити, а да им ни у чему не одмогнемо. Црква није простор забрана, правила и критика, већ афирмација човека, заједнице, љубави и радости.

Не постоји приручник за веру, она се усваја само чистим срцем и љубављу. Зато, ради оно што је до тебе, а Господу препусти да решава Његово.

Извор: saborna-crkva.com