За ово, поприлично, година колико ми их је Господ до сад дао, прошао сам доста света; видео свега и свачега и сваког се чуда нагледао. Претходног лета имао сам прилику да, пуно дуже неголи претходних тридесет и више година, крстарим земљом Србиновом. Рекох, пролазио сам свијетом и чини ми се да нигде не видех више благослова и доброте Божије изливене над иједним народом.

Да, виђао сам и виђам достигнућа руку људских, али, понављам, ни над једним крајем земаљским нису моје очи виделе толико милости Божије богато разасуте као над земљом Србиновом. Али, драги моји, нигде се, под капом небеском, не осведочих о већем безобразлуку према Предобром Господу као код нас, Срба несрећних. Нигде такве безумне неблагодарности.

Да, био сам и у Калифорнији одакле се, давних дана, ускомешала лавина отпора Закону и поретку Божијем. Колико год да се та пошаст светом раширила, још увек човек може својим животом живети  и, колико толико, ствари уређивати како најбоље он мисли да зна и умије.

Међутим, међу Србима то није тако. Србин може да те уједе за срце, да те до суза увреди и да не трепне. Шта више, он то чини бесвјесно, и уједе те а да није свестан тога. О чему се ради? О чему је реч? О псовки, браћо моја и пријатељи; о том чуду и покори. Страшна и огавна псовка на све стране; у земљи Србиновој од ње побећи не можеш.

Та пагуба, то проклетство, та несрећа , то чудо нигде на свету се не може наћи. Прошао сам доста света; на америчком континенту живим преко три деценије и срећем се са људима разних култура, вера и обичаја. У своје време, студирао сам језичке науке; неке од страних језика кроз школовање учио али нигде не наиђох ни на сличну покору каква се међу нама, Србима, као губа раширила.

Не постоји језик на свету  који је толико канцерогено затрован прљавим псовкама. Кад се не бих бојао саблазни, упутио бих вас на једну студију која, на много страна, разлаже ”богатство” српског језика најпогубнијим псовкама. Бијах у бањи, здравља ради мојега. Базен с водом лековитом, у њему нас има свакаквих, ”с коца и конопца” сабраних. Кад чујеш псовке најсветијег што у роду људском постоји, кад си присиљен да слушаш најстрашније ружења имена Господњег, Мајке Његове Пресвете, и псовке малтене свих светих за које помена у календару има, осетиш да би се радије ваљао са крмцима у дубоком блату него што би са тим несрећницима лековиту воду делио.

Одем терапеуту и жалим се; човек добар – а немоћан. Од те куге спаса нема. Нигде заклона ни чистог простора. Псовање – далеко било! – Бога и светих његових клетим Србима је постало узречица, у говору поштапалица. Несрећник опсује Бога а да свестан није тога.

Супруга и ја пођемо у ресторан, на вечеру. Распитали се па пробрали, тобоже. Колико је ваздух у том, ”пробраном” ресторану загађен и затрован, толико, и још више, окужен је псовкама које се ковитлају на све стране. Наврат-нанос поједосмо шта добисмо, па на врата. Подједнако мучно у души као и у стомаку. Никаквим купањем прљавштину са себе не можеш скинути.

Нигде, ево понављам по трећи пут, Бог није излио више своје доброте колико над нама, грешним Србима. Возио сам од Нијагаре до Ванкувера; с краја на крај Канаде, хиљаде и хиљаде километара. Прошао сам Америку уздуж и попреко. Бијах и у огромној земљи Русији и боравио још које куда по свету. На свим својим путовањима, осим кроз земљу Србинову, не сећам се да сам игде, успут, могао наћи воћку да бих је убрао. Не дај, Боже, глади; тешко да би човек нешто нашао живот да оснажи. А у земљи Србиновој, на све стране, воће и поврће. Црна земља стење под теретом. Свуда преобиље. Људи пролазе и газе; гледам, и свиње засићене. Ми се разлећемо по које каквим продавницама, тражећи непрскано и не затровано, а у земљи Србиновој то све ни покупити не могу.

На све ово преобиље дарова Божијих, како се Срби захваљују? Ево како: бацају се тешким камењем псовки на Бога дародавца, вређају га, немилосрдно пљују и на крст га разапињу. Да ли икако да севне у тупе главе Срба псовача како би се он, јадник, осећао ако би му неки дрипци, сваки час, мајку псовали и његове најмилије вређали?

Воле Срби, шизофрено, да говоре о ”Небеској Србији”, о својој изузетности, о устремљености цијелога света против нас јер смо, забога, ”народ изабрани” и да не набрајам остале наше глупости.

Хоће ли ико Бога, попљуванога и Распетога, да види у нашим судбинама! А ја, након само овог несрећног искуства – о осталим нећу да словим – са жалошћу говорим: Нек се деру Деретићи, успаљене нек успаљују, мамурне нек успављују – нама спаса нема. Ми смо народ на клизавици стрмој; срљамо у своје истребљење и нестанак. Толико Господа вређамо, и толико смо га већ извређали да, ако бисмо којим случајем с нашим непочинствима и престали, верујем да је Богу драгом одавно прекипело и да нас је, коначно, отписао.

Протојереј Василије Томић