У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога.
Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету.
Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати.
Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи.
Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом.
Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега.
Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом.
Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка?
У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка.
Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог.
Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога!
Митрополит Атанасије Лимасолски
Извор: manastir-lepavina.org