Атеизам из прошлих времена
Код нас је атеизам прилично раширен као појава која је преостала из протеклог периода. То је такорећи наслеђе из совјетских времена. Овај облик безбожности је карактеристичан за старију генерацију којој је од школске клупе сугерисано: „Наука је доказала да Бога нема.“ На универзитетима се предавао „научни атеизам“. Браниле су се докторске дисертације на тему атеизма и додељивана су професорска звања.
У корист државног атеизма радио је цео огроман образовни систем. И резултати су били одговарајући. Да би се ослободио из енергетског поља „научног атеизма“ совјетском човеку нису били потребни само разум и образовање, већ много више – чврста самосталност размишљања. Јер људима се стално понављало: „Религија је удео заосталих људи. Срамота је да образован човек верује у Бога.“ Неки заиста и мисле тако по инерцији.
Сећам се јавног атеистичког говора једног академика. Био је специфичан, угледни научник-физичар је о црквеној вери у Бога говорио на нивоу примитивних пионирских говора и плаката за антирелигиозну агитацију. Речи седокосог научника одисале су дечјом беспомоћношћу суоченом с механизмом државног атеизма. У поимању религиозних проблема није начинио помак са нивоа млађих разреда средње школе.
Атеизам промењеног назива
Нису сви спремни да исповедају совјетски атеизам у чистом облику. Неки људи средњих година схватају да овакав поглед на свет више није актуелан и да га треба поново размотрити. Под поновно разматрање доспева и назив. Уместо старомодног: „Ја сам атеиста,“ људи сад кажу другачије: „Ја сам скептик.“ Или у другој верзији: „Ја сам агностик.“ Која је разлика између атеисте, скептика и агностика? Атеиста је уверен у то да Бог не постоји. Скептик се, као што му и доликује, скептички односи према свакој вери у Бога. Агностик сматра да није могуће рационално образложити веру у Бога. Просудите сами колико је разлика принципијелна.
Лак је живот скептика и агностика: увек је једноставније сумњати у нешто него бранити и доказивати. Главно је да нико скептике не замоли да образложе свој скептичан однос према свему на свету осим према њиховој омиљеној скепси која све прожима. Постсовјетски скептици су марксистичко-лењинистичку философију већ отписали као непотребну. Они имају нове ауторитете (иако скептици не би требало да имају ауторитете). Дискутују о идејама Ричарда Докинза, причају о генима, мемовима и илузорности хришћанских веровања.
Опозициони атеизам
У човеку се жеља да „се разликује од других“ обично буди у току пубертета. Код многих дуго времена делује изузетно јако, стално мења облике и налази нову примену. Атеизам се често среће због тога што неки желе да осећају да су у опозицији, у изабраној мањини и да имају свест о себи као о елити.
Овај облик атеизма је био врло запажен крајем 1980-их година кад је у нашој Цркви почео препород религије и кад су многи дошли у Цркву. Тада су се опозициони атеисти тешили мишљу да ће религија брзо „изаћи из моде“. Сад се у вези с овим може извести закључак и рећи: „Разуме се, свака мода брзо пролази, али се ни ваша жеља да будете у опозицији не одликује стабилношћу, темељитошћу и дубином. Знам оне који су се крајем 80-их година смејали томе што је „Православље у моди“, 90-их су почели да одлазе у храм, а сад свим познаницима причају како их је Православље разочарало. Знам и оне који су почели од површне моде, па су постепено стекли озбиљна религиозна уверења и свесну и дубоку веру.“ На протесту против „мејнстрима“ не може се саградити никакво темељно схватање нашег живота.
Полурелигиозни атеизам
Овај облик безбожности признаје да религија има извесну позитивну улогу у друштвеном и личном животу. Поједини атеисти се слажу с тим да црквене молитве, Тајне исповести и венчања помажу човеку. На који начин му помажу? Човек помоћу њих чува мир у тешкој животној ситуацији, ствара срећан породични живот, савладава психолошке проблеме и одговорније се односи према својим обавезама.
Атеисти понекад истичу позитиван допринос који Црква даје културном животу. Овакви атеисти одлазе на црквене службе, а онда са задовољством причају другима: „Иконопис и духовна музика умирујуће делују на човека. Уметност нас узноси изнад све таштине. То је дивно. Отворено то кажем иако сам атеиста.“
Полурелигиозни атеизам представља занимљив предмет који се може посебно изучити. Мањкавост и нејасност полурелигиозног атеизма може да поприма врло необичне облике. Има већ неколико деценија откако се на Западу појављују „атеистичке цркве“ у које људи могу доћи на недељна окупљања. Њихови следбеници практикују своје проповеди (о хуманистичким иделима), своје душебрижништво (психотерапија), своје квазирелигиозне ритуале и доброчинство. У принципу, код њих се одвија живот који по нечему личи на свакодневицу и празнике хришћанске парохије. Само без Бога.
Могуће је да ће се и код нас појављивати овакве „постхришћанске“ заједнице од „прегорелих“, људи који су изгубили веру и разочараних ентузијаста... То је занимљив предмет за људе који изучавају религију: „виртуелне цркве“ за „виртуелне“ људе за које се не зна да ли су атеисти или нису.
Принудни атеизам
Имају се у виду случајеви кад човека пече унутрашњи бол: „Желео бих да поверујем у Бога, али не могу.“ Човек жели да верује, али „нема чиме да верује“. Овај облик атеизма је близак претходном, али се ипак разликује од њега. Принудни атеизам претпоставља много већи унутрашњи интегритет човека, принципијелност и унутрашњи сукоб који је с њом повезан: „Искрено желим да верујем у Бога, али немам права.“ У том случају могу утицати разговори с верујућим човеком, уколико саговорници имају довољно међусобног поштовања, знања и умећа да доследно размишљају како би водили овај нимало једноставан дијалог. Православна Црква има богато историјско апологетско искуство.
Напослетку, истаћи ћемо да се човек који је приморан да сматра себе атеистом понекад налази на свега један корак од живе вере. Сетите се гласа из Јеванђеља: „Верујем, Господе! Помози моме неверју“ (Мк. 9: 24). И Господ је помогао неверујућем.
Ђакон Павле Сержантов