Свето Јеванђеље подстиче нас на размишљање о Цркви и служитељима њеним, свештеницима. Црква је динамична; увек се у њој нешто збива. Bерујемо да крајњи збир свих тих збивања води унапред, да би једном, о Другом доласку Христовом, ако не пре, било једно стадо и један пастир, (Јн. 10, 16) како нам се Светим писмом поручује.
А дотле, збива се, и збиваће се, све оно чему смо и ми сами сведоци и очевици: расправе и раздори, прилажења и одступања. Црква, на земљи, у неким својим испољавањима, није идеална јер смо далеко од идеалног ми који је сачињавамо. Она је зато позвана да нас идеалним чини. Због тога што смо ми, људи, у питању, у Цркви се дешава да на место пастира добрих, који живот свој полажу за овце (Јн. 10, 11) дођу најамници, којима овце нису своје (Јн. 10, 11) и који у првој опасности од вукова, остављају овце и беже за својим голим животом.
Свето писмо преобилује саветима добрих пастира, апостола Христових, данашњим пастирима, како да се понашамо у Цркви. И уопште се не скрива да има, и да ће бити, лажне браће и најамника пастира, залуталих међу служитеље Цркве. Од тога се полази.
Али, долази се и до другог: да има и да ће увек бити оних који се не дају позвати ни повести. И ту је реч Божија јасна у савету шта да се са њима ради.
Све што се у Цркви збива и ради не сме да буде по људској памети него по Божијој мудрости. Јер Бог се стара за Цркву своју јер је она само Тело Његово. Бог позива и поставља пастире. Још у Старом завету, преко пророка Јеремије, поручује Господ свом народу, да ће им дати пастире по срцу свом, који ће народ његов пасти знањем и разумом. (Јер. 3, 15) Свети апостол Павле за себе вели да је „вољом Божијом позвани апостол Исуса Христа“. (1. Кор. 1, 1) Он јасно ставља до знања, кроз своје посланице, да Бог говори преко својих служитеља и када се они обраћају народу, обраћају се у Божије име. (2. Кор. 5, 20) Своје апостолство апостоли нису добили од људи, ни преко човека, него кроз Исуса Христа. (Гал. 1, 1) Своје свештеничко достојанство ни ми, данашњи свештеници, не добијамо од људи него од Бога, кроз Божију благодат, изливену на наше главе преко владичанске руке.
Зато, ми никада не смемо да сметнемо с ума огромну и претешку одговорност за сваку нашу реч, за свако дело, учињено у Цркви. Свој призив примамо од Бога и сву своју одговорност Њему, најпре, полажемо. У једнакој мери у којој ми будемо суђени и осуђени за нечињење дела Божијег, биће суђени и сви они који нас у том делу сметају. Сви они који надмено стављају своју памет изнад памети Цркве, и сви они који пред нас постављају захтеве далеке од нашег призива и достојанства одговараће за то пред лицем врховног Пастира, Господа нашег Исуса Христа.
У једном смо ми оправдани, да нико изговора нема: ма колико, лично, били грешни и недостојни, благодат је на нама и молитва се наша прима. Свакоме за његово лично спасење толико би могло бити довољно. А сваки од нас, свештеника, који недостојно проноси своје свештеничко достојанство, ако измакне суду Цркве, неће моћи измаћи праведном гневу Божијем. Дотле, ако је свештеник грешан, молитва његова није грешна, вели наш Свети Сава.
Свети апостол Петар саветује нас речима: „Чувајте стадо Божије, које вам је повјерено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите насљедством Божијим; него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете вијенац славе који не вене.“ (1. Петр. 5, 2-4)
Јасно је из овога да смо ми, свештеници, само опуномоћеници, повјереници – да тако кажем – Врховног и Јединог Пастира, Господа нашега Исуса Христа и да ћемо ми пред Њим одговарати за сваку душу која нам је поверена. Свети апостол не каже да ми само напасамо стадо поверено, него да га и надгледамо и контролишемо. Из тога проистичу права пастира над стадом и обавезе стада према пастирима.
Протојереј Василије Томић