Има једно место код Преподобног Јефрема Сирина, где он говори да Бог, стварајући човека, у саму срж, у саму дубину његове душе поставља свецело Царство Божије, и да је смисао живота у томе да човек копа све дубље, да одлази у дубину, и да дође то таквог места где је Царство Небеско у пуној светлости, где је оно потпуно отворено. И када говоримо о Царству Небеском, ми, наравно, не говоримо о месту и не говоримо о некаквом личном, сопственом душевном стању. Говоримо о месту где живи Бог Тајанствени, Непојамни и уједно невероватно Блиски.
Чини ми се да је једна од најдивнијих ствари у нашој вери то што Бог на крају крајева, нема име. Међутим, ми можемо да говоримо о Њему и можемо да говоримо с Њим. И када разговарамо с Њим ми Га у суштини никако не називамо, говоримо Мy: Ти - " Благодаримо Ти, Господе, што си нам дао ово или оно; молимо Те, Господе..." Реч Господ, дакле, означава наш узајамни однос на извесној површини, а Ти говори о нечем апсолутно значајном. Ми говоримо "Ти", с једне стране, тврдећи да је Онај о Коме говоримо Неко потпуно различит од нас. Он није наше учење, Он постоји у Себи, Сам по Себи, Његово битије, Његово битовање, Његова делатност ни мало не зависе од онога шта ми о Њему мислимо или како поступамо.
Сећате се како је у Старом Завету Мојсије упитао Бога Ко је Он, а Господ му је одговорио: "Ја сам Онај Који Јесте. Ја Јесам." То је све што можемо да знамо. Али, са друге стране, утврдивши да Он и ми стојимо лицем у лице и да је Он потпуно различит од нас, ми Му истовремено говоримо Ти, као што говоримо "ти" најблискијим људима. Овде се успостављају изузетно лични, невероватно блиски односи, где с једне стране Он остаје Онакав Какав јесте, а ми с Њим ступамо у такве односе блискости које је Исак Сирин дефинисао рекавши да је Бог људској души ближи од самог живота којим та душа живи.
Дакле, у Овог Бога ми можемо да имамо поверења, и морамо да имамо поверења у Њега. И ви се вероватно сећате како у Јеванђељу по Јовану постоји место где јеванђелиста говори: "Бога нико није видио никад: Јединородни Син Који је у наручју Очином, Он Га објави (Јн. 1, 18), односно, постоји известан моменат када нико, ни лично искуство, ни саборно искуство људи који нас окружују, не може да нам открије нешто више о Богу, само Он може да открије пред нама, да скине макар једну копрену како би нас Светлост, Која Он јесте, снажније и више обасјавала.
И управо овај моменат, чињеница да у извесном моменту свога духовног развоја и схватања долазимо до дога да морамо да имамо поверења у Њега, морамо да се сложимо са тим да постоје такве дубине у које не можемо да уђемо сада и да ипак имамо смелости да останемо са Њим и да идемо онамо куда нас Он зове.
Када поседујемо неко унутрашње духовно искуство и гледамо око себе, налазимо друге људе који са нама деле ово искуство, али не увек у потпуности и не увек у оном облику у којем се оно налази у нама; често се дешава да је оно мање, али другачије, а често је и веће и другачије. Дакле, било како било, ово искуство је другачије, али је истовремено блиско искуству које ми сами поседујемо и то нам омогућава да надрастемо себе, зато што на известан начин можемо да се укључимо, да се уживимо у искуство других људи, који негде деле нешто са нама и који нас превазилазе неким знањем, великим или малим. И опет, то се не дешава само када се срећемо са човеком нарочите дубине, изузетне светости, изузетне просвећености. Ово се такође дешава и када човек срће заједницу у чијем средишту се налази Спаситељ.
Вероватно се сећате Христових речи; Где се двоје или троје саберу у Моје име, ондје ћу и Ја бити међу њима. И казивао сам вам о томе како је један човек, који овамо дошао као безбожник, у нашој средини осетио некакво присуство, које није могао да схвати, и то не зато што смо ми тако духовни или зато што је свако од нас појединачно тако просвећен да може на известан начин да излива светлост вечног живота на другог човека, већ је то било зато што смо, сабравши се у име Христово били са Њим. И он је на известан начин, не преко нас, већ захваљујући томе што смо ми били са Христом зачуо или осетио присуство Христа и Бога.
Међутим, овде се поставља још једно питање, за које мислим да је важно. Када се сусрећемо са људима, с појединцима или са групом људи који нас превазилазе својим искуством и својим знањем, било да је оно колективно или лично, у нама се увек рађа жеља да учимо од њих, да постанемо ученици. И у томе постоји нешто тачно, али постоји и извесна опасност. Тачно је то да сваки човек може нешто да нам открије, зато што сваки човек и Бога, и себе, и свет, и живот других познаје другачије од нас. Али, са друге стране, ми не можемо једноставно да учествујемо у искуству другог човека ропски му се покоравајући, односно рекавши: "Остављам по страни своје искуство, оно што ја јесам, слушаћу само оно што он говори и радити оно што он каже."
Овде постоји извесна граница, зато што не можемо да научимо нешто од човека коме једноставно не верујемо. Да бисмо нешто научили од некога треба претходно, приближавајући му се, макар претпоставити да је он можда у праву. Али, он не мора обавезно да буде у праву, и није обавезно да у свему буде у праву. И то је веома важно када општимо међу собом и када једни другима поверавамо своје искуство. Искуство које размењујемо јесте истинско, зато што је оно моја реалност, али није обавезно чисто до краја. То није светлост без сенки. Понекад се дешава да је то само један од елемената истине, али не и цела истина, зато што када прилазимо или човеку или заједници очекујући да ће нам открити нешто чега у нама још увек нема, када на известан начин осећамо да они имају нешто шире и дубље од онога што смо ми до сада сазнали, морамо томе да прилазимо трезвено, односно да знамо да су и заједница и човек ограничени и да оно што они могу да нам пренесу делимично јесте истина, али да није сва истина и није она пунота Истине, која је само Сам Бог и коју једино Бог може да нам да.
То не значи да према сведочанству које можемо да добијемо од Цркве или од појединих верника треба да се односимо скептички или са сумњом, али ово сведочанство треба да прихватимо веома пажљиво и да га упоредимо са оним што на основу искуства већ знамо, што смо сазнали од других људи, и да не журимо да све прихватимо као да је већ постало наше, јер на тај начин понекад можемо да залутамо веома болно.
Једна од карактеристика православне духовности јесте трезвеност. Трезвеност се управо састоји у томе да свом душом уђемо у неко искуство и да затим то искуство осмислимо и размотримо.
Ви знате шта је трезвеност у обичном животу. Навешћу вам пример који се наравно, као и многи други моји примери, не одликује нарочитом узвишеношћу. Имали смо једну парохијанку која је пила преко сваке мере и била мортус пијана сваке вечери. Она дође код мене и рече ми: "Оче Антоније, шта да радим? Како да се избавим од пијанства?" Рекох јој: "Знате шта? Даћу вам савет, али само под условом да га послушате." "Добро." Кажем: "Ви увече седнете сами да пијете, и пијете док у вама не остане ништа трезно?" "Да." "Ево који вам је онда мој савет: налијте себи чашу вина и отпијте један гутљај и наслађујте се њиме до краја, и немојте да пијете други гутљај док потпуно не проће укус првог. Затим попијте други гутљај." Кроз два дана она долази код мене и каже: "Оче Антоније, све сте ми покварили, зато што сам поступила онако као што сте казали. Попила сам један гутљај, дуго сам чекала зато што ми је укус дуго остао у устима, отпила сам други, а онда сам видела да је време за спавање."
Ево, овај пример вам не дајем зато што је то смешна анегдота, већ зато што према ономе што до нас допире умно или емоционално треба да се односимо на исти начин. Можемо да пијемо и да пијемо и да пијемо оно што нам се даје, или да кажемо трезвено: "Засад ми је ово довољно. Више ћу добити касније."
Има једна прича о томе како је на југу Русије у 19. веку живео јуродиви Алексеј, мирјанин који је отишао у пустињу и живео у њој. Једном је човек који га је посетио, тачније, који је хтео да га посети дошао до пећине и видео како он стоји на улазу и посматра залазак сунца, како гледа са дивљењем и тако доживљава сву неизрециву лепоту онога што види. А након неколико тренутака он рече: "А сада ти је довољно," и оде назад у пећину. Дакле, са духовним искуством, с оним што један човек предаје другом или што човек прима преко заједнице или кроз читање Светих Отаца и Јеванђеља треба да научимо да поступамо трезвено, да до краја осетимо, колико год можемо, оно што нам је дато пре него што кренемо даље, зато што ће то даље бити други гутљај који смо прерано испили и доћи ћемо до краја флаше, бићемо пијани, а да се још ничему нисмо научили, осим да будемо свесни усхићења.
У вези са овим постоји још један проблем, а то је да људи превише често говоре: "Како то кад нам Бог наређује да Га познамо? Бог нам наређује ово или оно. Зар не треба да журимо?"
Уопште је немогуће журити, зато што има ствари које се не могу постићи журбом; човек не може да иде брже од свог сопственог раста. И морамо да научимо да не само трезвено, већ врло свесно слушамо друге људе. Ви знате да се често дешава да човек говори занимљиво и убедљиво, а када заврши са причом и почнете да размишљате шта је он на крају крајева рекао, испоставља се да готово ништа није казао или да је изазвао у нама неко расположење које не можемо да задржимо, зато што немамо садржај који би могао да му да сталност. И зато човек треба да научи да слуша.
Видите, слушање није нимало једноставна ствар, зато што човек треба да слуша са намером да чује исто као што треба да се научи да гледа са намером да види. То није нимало једноставно, јер ми често слушамо и не чујемо, гледамо и не видимо зато што се бојимо да до краја чујемо или видимо оно што нам се преноси речју или гледањем.
Навешћу вам једноставно пример из мог ранијег искуства. Можда знате да сам у своје време био лекар. Дакле, дешава се да болесник лежи у болесничкој постељи. Код њега долази неко од његових ближњих или рођака. Овај човек или веома пати или постепено умире. А посетилац се боји да ће морати да учествује у овој патњи или умирању. И прилази, па каже: "Мили, како се данас осећаш?" И овај, гледајући посетиоца и видећи да је уплашен и да не жели да чује ништа од чега ће му се кидати душа, одговара: "Није лоше, данас ми се чак чини да ми је боље." И посетилац се одмах хвата за ове речи: "Како ми је драго због тебе!" Он је сада слободан од патње или умирања, од страха овог човека. И то се догађа зато што превише често и превише стално све сводимо на себе. Само да нешто не наруши наш мир, чак и Божанско откривење, нека оно не буде такво да ме натера да изменим живот.
И морамо да запамтимо да Бог не нарушава нашу слободу. Вероватно се сећате приче о томе како је богати младић дошао код Христа и упитао: "Шта да чиним да бих наследио вечни живот?" И Христос му рече: "Испуњавај заповести." "Какве?" "Такве и такве." "Све ове заповести сам испунио." Онда га Христос погледа и рече: "Само једно ти недостаје, продај све што имаш, дај сиромашнима и крени за Мном." А младић то није могао да учини. Можда ћете рећи: "Ми немамо шта да продамо." Имате. Свако од нас има унутрашње богатство, оно за које бисмо рекли: "То је моје, нећу тога да се одрекнем. Нећу да се растанем од тога." Али, изванредно је то што је Христос, када је овај младић отишао, погледао за њим са жаљењем. Он га није осудио, Он није почео да га убеђује, Он је само у његову душу посејао истину, и био је спреман да чека док та истина, то зрно истине не никне. И ми морамо да запамтимо да нас Бог никуда не пожурује, да нас Он воли, али да нас такође и поштује, да се Он према нама односи са поштовањем и бригом, и да не захтева и не очекује да у тренутку можемо да се преломимо и постанемо други људи.
Можда ћете ми рећи: "А шта је онда са причом о обраћењу апостола Павла?" То је било могуће зато што је он за то већ био сазрео. Он је био човек на граници. Сву снагу своје велике душе, све своје убеђење је дао, како би у потпуности, по сваку цену служио Богу. И Бог му се јавио и рекао: "Прихватам твоје служење, али ти идеш погрешним путем." То уопште није исто као да га је Бог приморао, или када би било кога натерао да донесе ову или ону одлуку или да постане овакав или онакав човек.
И ово је веома важно у нашем животу, пошто се ми стално налазимо пред лицем заповести Божјих и стално, са тим се сусрећем већ дуго година и у себи и код других, мислимо да се испуњење заповести Божјих састоји у томе да ништа не заборављамо и да никада не нарушавамо ову или ону Божију наредбу. У ствари Божије заповести нису наредбе. Постоји огромна разлика између њих и заповести Старог Завета. Заповести Старог Завета, уколико би их човек испунио, могле су тог човека да учине праведником. Заповести Новог Завета никога не могу да учине праведником ако их он само испуњава. Христос јасно говори: " Када све ово испуните, сматрајте да сте непотребне слуге." Да ли то значи да испуњење заповести нема никаквог значаја и да кроз њих нема пута ка спасењу? Има. Али, се ради о томе да, када нам Христос указује на ове заповести Он нам не даје наредбе, већ говори: "Ево, то је усмерење које треба да влада у теби. Прихвати ову заповест као закон живота, али не као формалну норму, већ као унутрашњи закон који у твојој души, у твом животу већ постоји, али који је спутан и угушен страстима или условима."
Зато се питање заповести састоји у томе да сваку заповест усвојимо тако да она постане наше сопствено стремљење, наш сопствени однос према животу, према Богу, према нама самима. И наравно, онда човек ни у једном тренутку неће моћи да каже: "Испунио сам све заповести," јер ако констатујемо да је главна заповест љубав, можемо ли било када да кажемо: "Волео сам до максимума?"
Свети Јован Златоуст беседећи, на сахрани неког човека, вели да треба да имамо на уму да када човек умре, ми одједном осећамо да га нисмо волели до краја, да смо га волели не савршеном љубављу, не до краја, не онако као што нас Бог воли, али исто тако треба да запамтимо да то нисмо ни могли да учинимо, да је пред нама читава вечност да наставимо да волимо човека љубављу која стално расте, која нас очишћује, која светли. И зато морамо да се замислимо над заповестима које су нам дате као над законима слободе, односно смерницама за то какви можемо да постанемо уколико усвојимо, односно учинимо својима она стремљења, оне односе који су у заповестима изражени и да израстемо у такву меру пуноте, која ће нас ослободити од греховности, од поробљености итд.
Ово је веома важан моменат, будући да се често дешава да човек долази на исповест и каже: "Ево, сагрешио сам против тих и тих заповести..." А ти га питаш: "А шта ти због тога осећаш? Да ли осећаш да те је то што ниси испунио те заповести нечега лишило, да си због тога осиромашио?". "Не, само знам да нам је Бог наредио, и ја нисам учинио." То није испуњење заповести, то је ако хоћете такав приступ заповестима који би се могао назвати дресуром. Као да Бог даје нека правила, па их ти испуњавај и ако их испуниш све ће бити у реду. Не, можеш да се дресираш колико год хоћеш и да не испуниш ове заповести.
По себи и по другима знам каква је саблазан, на пример, када се човек одушевљава животом неког Свеца, његовом личношћу и чини све што може да би личио на њега. И шта се на крају крајева дешава? То је мајмунисање. Човек личи на некога само споља. Да, поступаш овако, поступаш онако, учиш неке ствари, за које мислиш да су биле својствене Свецу и оне су врло неприродне. У њему су оне биле природне, изражавале су његову суштину, али оне о теби ништа не казују. То је само покушај да личиш на некога.
И када нам се у Јеванђељу и код Светих Отаца говори да треба да будемо Христови следбеници, да треба да будемо Христови подражаваоци, то уопште не значи да морамо научити да споља поступамо исто као што је Он поступао, да се држимо онако како се он држао, а да не говоримо о томе да ми то, једноставно речено, чак ни не знамо. Ми из Јеванђеља не можемо да извучемо јасне закључке и треба да научимо (ево на шта вас наводим) да будемо оно што јесмо и да будемо верни себи самима. Јер ако не будемо оно што јесмо, никада нећемо израсти у пуну меру онога на шта смо позвани.
Зато, као прво, морамо да имамо поверења у Бога, као што сам већ рекао, да верујемо да Он, и то је изузетна ствар, Он у нас верује, иначе нас не би стварао, не би нам се откривао, да Он верује у нас. Он се у нас узда, Он нас воли онакве какви смо ми већ сада, а не зато што ћемо постати другачији или без обзира на то какви смо управо у овом тренутку. Притом је Тај Бог, када је видео да људи не могу својим силама да се отргну од греха, постао човек, постао је један од нас како бисмо ми могли да видимо шта је човек када је он у потпуности човек, у потпуном јединству са Богом, и да бисмо могли да тежимо ка томе, знајући да је то могуће и да се то у историји догодило једном, али да су ка томе тежиле стотине и стотине оних које називамо Светима и да су ка томе снажно ишли они људи који су и даље остајали грешници због неке немоћи, али који су истовремено свом душом, свом својом снагом желели да постану онакви каквима их је Господ створио.
Из живота Светог Макарија Великог знамо да је он имао визију како је између земље и Царства Небеског огромна провалија и како он са својим блиским ученицима прелеће на огромним крилима преко те провалије без имало напора. Затим следеће поколење његових ученика на малим крилима једва једвице долеће и одмах се зауставља на крају провалије. А други не могу чак ни да лете, они се спуштају у ров, а затим пузе до врха. Некима полази за руком да доспеју до другог краја, а неки падају назад. И Макарије се обрати Христу рекавши: "Господе, шта је то? Зашто си ме благословио да сакупим све ове ученике кад само четворо-петоро са лакоћом уђоше у Царство Небеско, неколико једва стигоше до њега, а сви остали погибоше?" Христос му одговори: "Не, не расуђујеш правилно. Они које си ти учио и који са таквом лакоћом уђоше у Небеско Царство преда Мном су мање заслужни од оних који на основу онога што си им проповедао и што су у теби видели желе да уђу у Царство Небеско, који за живота не могу да дођу до њега, али који сав живот и сву снагу дају да би у томе успели. Они су Ми дражи и ближи од твојих првих ученика."
Ове примере вам наводим зато што ми се чини да је важно да запамтимо да се овде говори о томе да нас Бог не пожурује; Бог нас воли, Бог нас васпитава, Он нас подржава, Он чека да ми сазримо и постанемо способни да идемо даље, али за то је потребно да у Њега имамо оно поверење о којем сам говорио и такође треба да имамо поверења у себе, односно да не губимо наду у себе како год да смо несрећни, како год да падамо у јаму, без обзира на то што не постижемо оно о чему маштамо.
И опет један други пример. Постоји писмо Светог Тихона Задонског једном свештенику где он поручује: " Када разговараш са својим парохијанима не заборави да људи у Царство Небеско не улазе ходећи из победе у победу, већ чешће ходећи из пораза у пораз, и да до Царства Божијег стижу они који после сваког пораза уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут." Важно је да ово запамтимо, зато што то говори о томе да можемо да идемо напред и да морамо да верујемо у себе, да имамо поверења у Бога и у себе, да не очајавамо, него да идемо даље.
Архимандрит Р. Карелин