Постоје два различита приступа хришћанству. Један је онај који се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу, и други, изречен речима Јеванђеља: „И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом и бејаху стално заједно, у храму, хвалећи и благосиљајући Бога...“ Дакле с једне стране Благодарење, а са друге ту је оно непрестано „не падај у искушење“! Вековима је црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца и човеков разум те су људи почели да се опредељују или за пут Утопизма (лажног раја у свету) или пут Ескапизма (бежања од света).
Десило се то у 17. веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18. и 19. веку је откривен "историјски прогрес" све већи и већи све бољи и бољи – идеја о "распеваном сутра". Сви ти Хегели, Силинзи и напокон Марксисти и остали, били су, заправо, а да то нису ни знали, унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја и даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост и правду, трећи као светски мир, четврти... Чињеница је да су сви они пројектовали своје Утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је "сишла са ума".
Исто се може рећи и за грех. Из истих библијских хришћанских извора и увида долази извитоперено мишљење да је зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ће образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису Првородног греха Адама и Еве и оличено у ђаволу. А ђаво у никаквом случају није нека незналица јер он је Луцифер – носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже "не" Богу!
Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може више да живи у друштву које је пало и зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се више са овим Светом.
Утопија и бекство од света су укорењени у нашој Јудео-хришћанској култури тако да су многи хришћани капитулирали или пред Утопијом (лажни рај у свету) или пред Бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам. Морамо да се покајемо. Али зашто? Требало би се мобилисати у сваком могућем активизму!
Реч теологија изворно значи "словљење о Богу" али данас она може да значи и "словљење о сексу или контрацепцији" и као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму. Истовремено сведоци смо праве најезде ескапизма (бекства од света) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леђа свету и одају се свему и свачему. То се дешава и у нашој цркви. Има њих који су открили "Икону" или расправљају о литургијским праксама ране, средње и новије цркве. Има њих који тврде "то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту...!!!" Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то не буде у Чикагу Њујорку или Паризу.
Прва је истина: ''Све је добро''. Грчки оци веле: "да се ниси усудио да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи". У супротном пашћеш у дуализам екстрема "добар Бог" и "зао Бог". Ђаво је створен као најсавршеније створење Божије и управо је зато, павши, постао толико моћан у злу.
Друга истина: ''Овај свет је – пали свет". Не само због једног малог прекршаја – чувене еденске јабуке (зашто баш јабуке – нико то не зна). Свет ја пао зато што је одбацио доброту Божију, зато што је пре свега одбацио Бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није, на пример, ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави, пала љубав; нити је коњак, гледано према соку од парадајза, пало пиће него је "Цели свет – пали свет"! Брак је пали брак, и парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато што религија замењује радовање Богу капитулацијама: колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико, колико...? Све је пало, све је помрачено... И овде прави хришћани би рекли: "Да, свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, али он још увек пева о слави Божијој! Он је још увек кадар да прими Бога!
Трећа истина: "Свет је спашен", али он је спашен не да би се њему гарантовао успех, да би се гарантовала "распевана будућност". Спасење се дешава сада, управо овде!!! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: "...да дође царство твоје...". А и оно долази Сада.
Чувена француска изрека: "Метро, посао, кревет" јесте управо оно што је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима, јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислен и постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је свети апостол Јован написао у својој посланици: "што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот нам се јави...", то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју "религијицу" прошлости садашњости и будућности, религијицу заповести и рецепата која тврди да Бог није заволео свет, већ све добре ствари у њему, да је заволео људе који иду у цркву, који дају прилоге (мада то чине и порески обвезници). Напротив, спасење значи да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.
Ово искуство Царства Божијег држи скупа оно што бих назвао "троједном интуицијом" о томе да је свет "створен, пали и спасен". Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане и томе слично, а ја им одговарам: Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту? А апостол Павле је рекао: ''Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините'' чак и читати Wall Street Journal у славу Божију! Да, наравно да можете. Слава Божија је где год човек жели да она буде.
Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије и бекства од света, и није да продајемо религију као валијум, као Свету Валијумску пилулу. Прави изазов пред нама је да обновимо оно што се назива искуством фундаменталне хришћанске есхатологије. Какав год да је онај свет, Царство небеско, Рај (а ми не знамо ништа о њему) тај свет се пре свега открива већ овде и већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије овде, или у Чикагу, Паризу, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ће те га наћи у Трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог "тамо" и овог "овде" нема никакве разлике.
Социолог Питер Бергер критикујући модерну идеју да је Рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао је: "Извините даме и господо, али када Бог говори о симболу свога царства, то је увек – град, а не мала сеоска фарма у Вермонту.'' ("И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса"). А Јерусалим је наравно – град.
Наша вера је заснована на два основна откривења: 'Бог је толико заволео свет' и 'пали свет је на тајанствен, мистички начин спасен'.
Ми смо људи хришћанске традиције и културе и ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, Шекспира или Достојевског, о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин. Постоји стварно зло и постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави и постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална и хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче и томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ и о искуству спасења које се збива овде и сада. А та вера и то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако и ескапизам.
Није на цркви Христовој да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити и ескапизам, побегуљство од света као издају према Богу који је толико заволео свет.
Човек је постао човек не зато што је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато што је Хомо Сапиенс, нити зато што је открио Аристотеловску логику. Човек је постао оно што јесте – човек, када је постао Хомо Адоратус, човек који благодари, а то је човек који не говори Богу: "Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно" , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кликће: "Небеса и земља су препуни славе Твоје!"
О када би смо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру и контекст нашег истинског бивствовања, који преображава оно чувено "метро – посао – кревет!", онда бисмо могли то у себи да обновимо. Па све је ту и ништа нам зато не недостаје! Када би смо то обновили ми више не бисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији утопизма и ескапизма, већ би смо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао и света који је спасен кроз Христа и оне који верују у спасење.
Протојереј Александар Шмеман