Има православних који неће ни да чују да живимо у последњим временима. „То су болесне фантазије“, веле. Међутим, само духовно слеп човек не види оно што се дешава као знак предстојеће одлучне борбе Јагњета Божијег са зверима таме: и то борба коначна, након који долази Страшни Суд. Наравно, како је говорио руски мислилац Лав Тихомиров, последње време зависи од нас самих; то јест, ако православни принесу искрено покајање због свог богоодступништва, ако се врате Христу и Цркви – Господ ће одложити Дан Његовог Другог доласка, омогућујући човечанству да се и даље спашава; али, ако људи буду упорни у својим гресима – онда заиста нема шта да се чека, и час је близу.
Данас се пуно говори о потреби покајања православних који су отпали од Спаситеља и Његових животворних речи. Историја сведочи да су православни и раније заборављали Богочовека и окретали леђа Цркви, па су се касније враћали Животу; могло би се рећи – и данас, чим се отрезнимо, Господ ће нас, као негда наше претке, поново призвати Себи и учинити децом Својом. Тако и јесте. Међутим, ми се сада морамо кајати за много већи грех но што су били греси наших предака. Њихови греси су били, да тако кажемо, телесни и душевни: властољубље, славољубље, блуд, убиство, издаја, братомржња, среброљубље, итд. Тешки, као и сваки грех који нас одваја од Свеца Израиљевог и правде Његове. Но, наши преци нису никад починили грех надсатански – нису негирали Божје постојање. Кажем – „надсатански“ зато што сатана зна да Бог постоји, и дрхти пред Њим. А многи Срби, Руси, Бугари, Грузини и други који су били под влашћу комунизма су рекли: „Нема Бога“ (комунисти су, после Другог светског рата, у српским земљама „сахрањивали Бога“ и чак нагонили свештенике да Му „служе опело“). Свето Писмо атеизам дефинише као најдубљи душевни поремећај – БЕЗУМЉЕ (Псалмопојац вели: „Рече безумник у срцу своме: Нема Бога“), ЛУДИЛО по преимућству.
Човек је, пре свега, воља и кад га Бог види, Он прво исцељује вољу његову. Ако је воља неколико покољења била усмерена ка негацији Божијег постојања, то је греховна оболелост од које нема брзог лечења. Чак и педагошке казне Божје (то јест, Божија привремена допуштења да људи жању оно што су са ђаволом посејали) могу да се покажу безуспешним код оних чија се воља у порицању постојања Божијег потпуно демонизовала. Зато у Откривењу Јованом стоји да ће људи последњих времена, упркос гледању и трпљењу казне Божије, остати непокајиви. Према томе, није једноставно видети људе који су десетлећима инфицирани безбожјем. Тај грех се мора скупо плаћати све док се савест не пробуди из Сна Смрти.
Нестало је органског хришћанског света у коме, дакако није све било иконично, али је све стремило икони. Царству Божијем су се подвигом приближавали и владар на престолу и ратар за плугом. Данас је сломљена кичма хришћанске друштвености: Бог – Домаћин космоса, Краљ – Домаћин у држави, отац – Домаћин у породици. Атеизам, агностицизам и сујеверје замрачили су људима обзорје на коме освањује Сунце Правде, једини истинити Бог у свим световима; монархије су срушене, а краљеви се, у најбољем случају, преселили у сладуњаве, носталгичне успомене; отац у породици више није ауторитет – претворио се у „равноправног потрчка“ и „употребљиво сметало“. Крвав рат против Бога, Краља и Оца као да је окончан – срушено је све што се срушити могло.
Органско хришћанско друштво прошлости било је велика школа побожности: у тој школи се усходило до видовног ка невидивом, од царства земаљског ка Царству Божијем, од твари ка Творцу. „Бога се бојите, цара поштујте“, каже Апостол. „Поштуј оца и матер своју“, заповеда Господ. У кући православног Србина син је, у било ком животном добу, стајао гологлав пред родитељима и љубио их у руку; млађи су слушали и уважавали старије. Кад је Отачаство угрожено, зна се: зове Краљ, свенарнодни символ државе. Оновремени отац и мајка били су побожни, учитељи Образа и поштења, душевности и милосрђа. Краљ је био исповеђени и причешћени слуга Божји, а не разбојник и кабадахија. А данас? Има много случајева да деца верују у Бога и посте, а родитељи руже име Божије и мрсе; властодршци су углавном празнодушници чији је циљ пун трбух и пуна кеса. У једном таквом свету органска саборност се распала; принуђени смо, хтели ми то или не, да будемо сами.
Јесте, ту је Извор и Уток сваког јединства, сваке саборности – Путир са Светим Причешћем; али, до Причешћа треба доћи са страхом Божијим, вером и љубављу. Некад је за Причешће постојала свакодневна припрема, свагдашња мистагогија; данас је нема. Измучени искушењима, а нарочито себељубљем, причешћујемо се – и остајемо сами. Ми ЗНАМО да смо у срце примили Господа али ретко када то ОСЕЋАМО; ми знамо да нас Он сједињује с браћом и сестрама – али, према ближњима смо и даље љубазни, а не и љубавни. Господ је рушење породице и рат између њених чланова најавио као знак последњих времена – речено је да ће устати отац на сина и син на оца, мајка на кћи и кћи на матер, да ће деца побити родитеље своје. То је горки, отровни плод безбожија: деца ће се светити својим родитељима зато што их нису научили вери. Погледајте мало око себе, погледајте у себе – видећете колико је овај знак присутан у наше дане. „Када главу раздробиш телу, у мучењу издишу чланови“, каже владика Његош. Заиста је тако: муке које трпе негда православни народи су муке тела које издише без главе, згњечено под точком савремености.
Охладнеће љубав многих, вели Господ. Љубав је охладнела због умножених безакоња. Блуд и убиства су данас нераздвојно близу. Савремена психологија човека посматра као безвољно, реактивно биће; биће које је нагонима пола и уништења нагнано на блудничење и агресивност. Она правда све лоше у њему, а лечење душе је прилагођавање човека друштву: „Нека је и изопачен, само да други то не виде.“ И православнима је тешко да се очувају у чистоти и светлости. Млади који у Цркву дођу углавном су изранављени од претходног начина живота. „Како могу да поштујем жену као сестру кад сам од основне школе имао у рукама порнографске часописе?“, пита се једна мој познаник. И заиста: отровани најстрашнијим отровима, пре но што се причестимо Христом, морамо добро да се очистимо и оперемо. Зато наше исповести личе каткад на повраћање; зато имамо насушну потребу за покајањем; зато се осећамо прљавим и стално молимо за опроштај; зато каткад немамо храбрости да једни другима погледамо у очи. Потребни су нам прави духовници – лекари, а њих, на жалост, поготову међу парохијских свештенством – нема много. Црква је, ова земаљска, војујућа заједница болесних и оних који се кају, говорили су Оци. Ми смо тешко болесни, углавном непокретни, прикључени на све могуће апарате и инфузије. Ретко који од нас може да се креће између кревета, да седне поред наше постеље и поприча, да се нашали и дода чашу воде. Свако мучи своју муку, свако стење и кука – а то није једноставно поднети.
Није нам лако да волимо. Љубав је КРСТ и ЖРТВА, а ми млади смо васпитавани да гледамо себе и своје интересе, да хранимо самољубље и наслађујемо се гордошћу. Плашимо се љубави јер је љубав ризик, излазак из себе. Напушташ своју кожу и дајеш другоме. А он твоју душу може да попљује и погази, да ти се наруга и да те остави. А шта би онда било? Распало би се гордо „ја“, тврђава у којој се кријемо од стварности. И остали бисмо наги, наги пред Богом и пред светом. Видели бисмо ко смо заиста. И отуда страх. Видети себе какав јеси, а не каквим те ласкавци чине. Јер данас је међу православнима често мало истинског пријатељства: ласкамо једни другима да не бисмо волели једни друге. Угађамо туђем самољубљу да би други угађали нашем самољубљу. „Издаће један другога и омрзнуће један другога“ (Мат. 24,10), кад наступи прогон због вере, каже Господ. Издаће и омрзнуће јер никад нису ни волели, него су се љубазно осмехивали и брбљали о евхаристијском јединству…
Некад су људи на служби Божјој доносили дарове: брашно, шећер, уље, јабуке, грожђе; вешта плетиља би нешто исплела, па приложила; доношене су и чарапе и кошуље; а свеће и босиљка свагда је било на икони – целивачи. На Литургију су, дакле ношени дарови Дародавцу, Његово од Његових. Сада се у храм иде да би се задовољиле индивидуалне потребе за молитвом и причешћем – тражи се, а не даје. Једини дар је – новац. На сваку икону се ставља новац; паре се мећу свецима на чело као да су, Боже опрости, музиканти. Владају јаловост и хладноћа према дому Божијем: он нам више није кућа, није нам срећа (срећа је на старосрбском „среста“, „сусрет“), него трговина у којој се самопослужујемо и одлазимо (а свештеник је ту нека врста касирке). Љубав је дар, жртва, крст. Охладнела је љубав многих: не дарујемо, не жртвујемо се, нема крста. А Христос, Распета љубав, и даље зове : „Сине, дај ми срце своје.“ (Приче Сол. 23, 26).
Отворено поклоњење сатани: то је можда кључни знак да су наша времена последња. Увек је, и то је неоспорно, било слугу ђавољих; али су се они крили под образинама идеализма и човекољубља. Инквизитори су спаљивали људе у име чистоте папистичиких доктрина; француски револуционари клали су у име слободе, једнакости и братства; Лењин у име комунистичког раја; Хитлер у име хиљадугодишњег Рајха… Али данас, и код нас и у свету, има оних који отворено изјављују да воле оца лажи и мрзе Оца Небеског. Од 40 до 60 хиљада убистава годишње у САД повезано је са ритуалним жртвовањима непоменику.
Ко овај знак не тумачи као знак близне апокалиптичког доба човечанства нема очи да види ни уши да чује.
Има ли наде? ИМА, ако има Вере и љубави. За православне увек има наде. На крају сваке Свете Литургије свештеник, окренут лику Господњем на иконостасу произноси: „Слава Теби, Христе Боже, Надо наша, слава Теби!“ Буде се православни; тешко и једва, али се буде. Једна Херцеговка ми је причала о дивном чуду у требињској цркви:
Ушла она након неколико година тамо с мужем (већ дуго година живи у Србији). Служба треба да почне, а храм препун – деце. Одраслих мало, јако мало. Све деца. Чија су деца, пита се она. Да нису сирочад? А онда схвати: то су деца Херцеговаца, дуго – предуго систематски обезбожаваних, Херцеговаца који сад бране своју веру и завичај. Они још нису сасвим сусрели Христа, али њихова деца јесу. Њихова деца похађају веронауку, знају тропаре Богу, Мајци Божијој и свецима, редовно долазе у храм на молитву. Њихова деца се за њих и за све Србе, моле. А Царство Божије чије је? Зна се, царство деце. И Бог отаца наших је Бог деце, из чијих уста као на Цвети, у очи страдања Свог, најрадије прима хвалу.
Има наде јер има побожне деце, деце Божије, тамо где се највише страда. Смилуј нам се, Спасе наш, молитвама најдражих Твојих, дечице Твоје! И нас, окамењена у гресима, учини децом по срцу и души.
Извор: Лист „Хиландар“, број 44