Моје лично искуство помоћи људима који страдају од зависности показује: узрок човекове обузетости једном или другом зависношћу лежи у томе што особа не стреми духовном животу и што је усвојила егоцентричан начин живљења поступајући супротно савести. Такав животни став изазива карактерне измене у човековом понашању и емоционалном стању – човек постаје роб хедонистичких порива. То јест,  он смисао живота пре свега види у задобијању задовољстава као лека за своју немирну савест. Из тога можемо извући закључак да је исцељење од различитих зависности (игара на срећу, алкохолизма, наркоманије, блудне страсти..) могуће само у случају промене начина живота. Под тиме се пре свега мисли на активни рад на себи од стране особе која болује од зависности што за коначни циљ има формирање нове, продуховљене свести и понашања.

Оријентишући се на искуство Светих Отаца може се рећи да се проблем савладавања било које зависности (између осталог и од игара на срећу) решава само када се човек издигне изнад сопственог духовног незнања, ако почне да ради на преображају сопствене душе, да стваралачки мења и себе и свој поглед на свет. Остајући само у телесној, социјалној и психичкој димензији проблем зависности од игара на срећу не може се решити.

Овај проблем се превазилази ако се догоди подизање на виши, духовно-морални ниво схватања људског постојања. Са тог нивоа човек добија слободу да се измени на боље, буде другачији, буде свој, стекне радост здравог живота.

Православно искуство помагања људима који су зависни од игара убедљиво сведочи о првенству духовно-моралног начела у човеку. Никакви медицински препарати и психотерапеутске технике неће помоћи ако човек који болује од зависности од игара на срећу не иде путем духовног оздрављења. Православни програми рехабилитације који су засновани на различитим елементима црквеног живота омогућавају човеку не само да савлада своју страст, већ и да усвоји духовне законе који му могу поуздано помоћи у заштити од других лоших тенденција, моралног пропадања и духовног опустошења.

Сви људи који страдају од ове конкретне зависности и који су нам се обраћали за помоћ говорили су о празнини која мучи њихове душе.

Свети Теофан Затворник објашњава: „Празнина која се у човеку формирала кроз отпадање од Бога непрестано разгорева у њему неодређену жудњу која никада не престаје и не може се ни са чим задовољити. Човек је постао јама без дна; он се из све снаге труди да испуни тај бездан, али нити види, нити осећа да је испуњен. Због тога је цео свој живот у зноју, труду и великим бригама: заузет различитим стварима од којих очекује да ће наћи задовољење жудње која га изједа. Ове ствари окупирају његову пажњу, целокупно његово време и делање. Оне представљају благо у коме он живи својим срцем. Зато је и разумљиво зашто човек постављајући самог себе за искључиви циљ, никада не борави у себи, већ изван себе, у стварима које су створене или измишљене људском сујетом“.

Као што видимо, главни разлог људског робовања зависностима налази се у духовном и моралном паду. Једна од тих зависности, врло опасна, зове се зависност од игара на срећу.

Када се човек временски дуго предаје страсти према играма на срећу (коцкању, спортским кладионицама, …) догађају се ужасне ствари које тешко могу да схвате људи којима се то није догодило. Игра на срећу постаје главна вредност живота таквог човека. Или једна од главних. Она засењује скоро све остало. Многе вредности који су биле важне или којима је раније особа стремила свом својом душом, одједном одлази у други план, трећи, чак и потпуно скривају иза хоризонта његових тежњи. Човек престаје да буде оно што јесте. У коцкaњу живи, животом се игра.

Шта и ко се крије иза погубне зависности према играма на срећу, јасно је осликано у писму М. Љермонтова који није избегао погубну страст. Песник је свом другу признао: „Док се картам, осећам бестелесног ђавола који се притајио иза мојих леђа“. Том истом Љермонтову припада оштра констатација: „Коцкарске игре су мреже у које сатана лови душе“.

Покушајмо да се загледамо у дубинску срж проблема: шта је потребно да би човек савладао зависност од игара? Како да се поново врати себи човек који је стекао зависност од игара на срећу?

На основу дугогодишњег, личног, православног искуства помоћи зависним људима могу да кажем: човек који има ту зависност оздравља онолико колико задобија (или обнавља) истински систем животних вредности. Сигурно сте у свакодневном говори чули израз „није ти то игра“. О чему се ту говори? О томе да је истински, реални живот много важнији, озбиљнији од илузије игре. И тешко човеку који реалност мења за мозаик игара.

Дакле, ишчупати се из плена зависности од игара на срећу могуће је само у случају ако уместо илузорног доживљаја стварности човек стекне истински поглед на свет. Ако се човек проба да се неко време уздржава од игара на срећу само напором воље, и да просто издржи да не игра – биће му крајње тешко. Налазиће се у стању непрестане раздражљивости, нарастаће болан доживљај свега што га окружује а у души ће владати хладноћа и празнина. Ако човек не стекне истински систем животних вредности сви покушаји да се избави од зависности ће га на крају крајева довести до духовног фијаска (можда и самоубиства).

Пракса показује да се истинске вредности, које у живот уносе светлу енергију и радост могу задобити кроз тежњу да се схвати смисао сопственог постојања. Ко сам ја? Зашто живим? Да ли моје речи и поступци доносе добро? Да, то су тешка питања, али је неопходно дати одговор на њих.

Ако имате намеру да савладате зависност од игара на срећу предлажем вам да сами учините избор. Објасните себи самоме шта и како бисте желели да измените у свом животу, шта очекујете од живота. Избор је на вама. Одлучите како и ради чега има смисла да живите. Нико не може донети ту одлуку уместо вас.

Духовно оздрављење састоји се у томе да видите себе, своје страсти, да се покајете  и да се,  примивши помоћ од Бога, исправите. Важно је рећи да је код људи са овом зависношћу често приметно одсуство покајања. Шта радити у случају ако неко „не жели или не може“ да савлада основна питања духовног живота? Покуњити нос? Разочарати се? Направити маратон по православним храмовима, па ће сигурно одједном „нешто и негде да се деси“? Одговорићу овако.

Трудите се да радите на себи, не покушавајте да са егоцентричних позиција приморавате свештенике или њихове помоћнике – хришћане који живе у свету да се баве вама. Неопходно је поседовати елементарну пристојност и тада ће избављење од страсти постати могуће. Откријте свој пут ка храму! Света Православна Црква даје најјача средства за супротстављање погубним зависностима– то су црквене Тајне, пост, молитва. О томе је написано мноштво књига. Након разговора са свештеником можете и самостално да изучавате основе Православне вере.

аутор: Владимир Циганков
Извор: imanade.org