Од робовања људске воље страстима ослобађа једино Господ: " Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни" (Јн. 8:36). И на земљи су заиста слободни само они, чију вољу од "робовања" сатани ослобађа Син Божији, Господ Исус Христос (Јн. 8:36). Над њиховим духом лукави више нема власти; лукави, из чије власти остали свет нема снаге да се ишчупа.
Огромна је разлика у положају робова сатане и послушних синова Божијих. Прве сатана држи у потчињености себи, употребљавајући у ту сврху сва средства саблазни, искушења и обмане.
Господ не жели насиље над људском вољом. Он хоће њену слободу: "Милост хоћу, а не жртвени принос" (Мт. 9:13). Он не гуши човекову вољу приликом избора пута према добру или злу, а оне који добровољно иду за Њим, Он зато не назива робовима већ "пријатељима" (Јн. 15:16). У томе је лепота "синова Божијих", за разлику од жалосног принудног стања слугу сатане.
Када у души влада несклад и раздвојеност, те се душа колеба између Бога и сатане, између добра и зла, између истине и лажи, између страсти и врлина, онда се резултантна сила њених тежњи може приближавати нули. У том случају код човека као да се запажа слабљење воље, односно, вољна немоћ.
Сасвим је очигледно да лечење болесне воље не треба почети тренирањем воље, иако постоје световна упутства за "васпитавање воље". Али ко је видео случајеве у којима је примењена методика вежбања доводила до великих успеха? Ослабљена воља се лечи само очишћењем срца, тј. једино онда, када душа стиче Дух Свети Божији.
На вољу сваког човека може утицати (у овој или оној мери) и воља других људи. Овај утицај се преноси не само преко речи, него и тајанственим путевима мистичне међусобне зависности. Свима је позната чињеница да упорна мисао о неком од присутних људи или поглед на човека са стране, приморава овога да окрене главу у правцу погледа упереног према њему. О појави међусобног утицаја сведочи нарочито св. Јован Кронштатски који пише у свом дневнику: "Ми можемо погледом довести другог у неприлику. Више пута ми се догађало да кроз прозор своје куће нетремице посматрам пролазнике - као да су привучени неком силом према прозору с којег сам гледао, они су бацали погледе на тај прозор и тражили у њему људско лице; неки би се збунили, одједном би убрзали корак, дотеривали се, поправљали кравату, шешир и сл. Има ту неке тајне".
У појединим случајевима може се говорити и о робовању воље једног човека вољи другог, што се нарочито јасно испољава у хипнотизму. У хипнотизму је воља паралисана и човек се налази у потчињености другом човеку - хипнотизеру. При томе се у човеку изобличава способност правилног доживљаја околног света преко чулних органа, као и способност за логично размишљање. Човек не види, чује, мирише и додирује оно што му преносе чулни органи, већ оно што му наређује хипнотизерова воља.
У односу на хипнозу људи се деле на оне који су непријемчиви за њен утицај и оне који лако потпадају под њега. Занимљиво је да се деца до 7 година не могу хипнотисати. Мање су пријемчиви за хипнозу обични и необразовани људи, за разлику од људи који су окусили цивилизацију. То даје кључ за разумевање "пријемчивости" за хипнозу.
Дечја душа је света душа са чистим срцем, још увек неупрљано страстима и грехом. Отуда и немогућност да се хипнотише дете, чија је душа још увек чисти лик Самога Бога, а његова (дететова) првосаздана светост га штити од робовања туђој вољи. У мери човековог раста и поробљености човека греху, његова воља слаби и он постаје способан да се препушта хипнози. Прости и необразовани људи обично су мање искварени срцем и ближи су Богу од људи који су окусили цивилизацију; управо то и условљава њихову мању подложност хипнози.
Сумњиво је мишљење да хипноза доноси много користи приликом њеног коришћења од стране лекара ради лечења, на пример. од алкохолизма. Обично се након извесног прекида страст према алкохолу враћа. Али несумњиво је да је хипноза страшна сила и људи који је злоупотребљавају - "врачеви", "чаробњаци" и слуге мрачних сила - уносе у свет много зла, па чак и пропаст људима.
У суштини се не може повући оштра граница између појава хипнозе, тј. сугерисања човеку идеја када је овај у нарочитом стању сна ("транса" и "сомнабулизма") и између уобичајених узајамних утицаја и потчињености људи слабе воље људима са снажном и јаком вољом. Ови обично држе у својој потчињености друге људе слабе воље. Изузетак су само људи са живом вером у Бога. Такви људи се неће покоравати људима јаке воље, уколико ови за њих не представљају духовни ауторитет, тј. ако не буде вере у то да у њима живи Дух Божији. Ето зашто жива вера чини људе "слободнима", како је говорио Господ (Јн. 8:36).
О неким људима се каже: "тежак човек". То је човек снажног карактера и зле воље који поседује властољубивост - особину која је супротна кроткости. Он хоће да потчини својој вољи друге људе. Тешко људима из његове околине, ако су уз склоност према власти код њега снажно развијене и друге порочне склоности. Он уноси у свет много зла.Још је горе ако у својим рукама овакав човек буде имао и власт и много материјалних вредности на које су људи овога света похлепни. А такви случајеви се често срећу: сатана се труди да повећа моћ својих слугу. Хришћани безусловно морају да се склањају од људи овога света са властољубивим карактером. Треба узимати у обзир да је властољубље карактерна црта својствена људима који живе ван Бога. Хришћанин је по природи кротак као и Христос. Ипак, није ли Христос имао неизмерно снажну вољу? Али он је био кротак и није допуштао приликом опхођења с људима ни најмању сенку психичког насиља.
Људи света су обично робови других људи с јаком вољом и мрачном силом. Њихово потчињавање може достићи онај крајњи степен који се назива "опседнутошћу" (поседнутошћу). Свето Писмо садржи описе многих случајева опседнутости. То је подврста душевне болести која се испољава у томе што је људска воља парализована и што њоме влада један или неколико (или чак много) злих духова (Лк. 8:30). У зависности од карактера злог духа, биће и његова моћ над људском вољом. Треба истаћи да један од почетних појава опседнутости (поседнутости) јесу чести наступи туге и бојажљивости. Душевна болест се сматра најтежом и веома тешко излечивом врстом болести, а "душевно поремећени" су најјаднији људи. Као и свака болест, "опседнутост" је последица греха.
У књизи "На обалама свете реке" наводи се опис једног случаја, када је опседнутост (поседнутост) била последица лакомисленог односа једне девојке према светињи - просфори (грех близак богохуљењу). У једној причи о делатности великог пастира св. Јована Кронштатског каже се да су га молили да исцели једну "опседнуту" девојку. О. Јован је овог пута одбио да помогне. Када су га упитали зашто јој се догодила ова несрећа, он је одговорио: "Због њене велике гордости".
Треба се такође сетити из животописа преподобног Макарија Великог случаја жене која је страшно страдала због враџбина чаробњака. На њено питање: "Зашто ми се то догодило?", велики старац је одговорио: "Зато што се већ пет недеља ниси причешћивала Светим Тајнама".
Треба узети у обзир да пoседнути људи нису одговорни за своје поступке и зато им се они не рачунају у грех. Али истовремено, будући да страдају, они страдањима искупљују своје грехе. На основу свега тога у Цркви се примењује "проклињање". Апостол Павле је применио проклињање на једног члана коринтске заједнице који је учинио тежак грех. Циљ овог проклињања био је "силом Господа нашега Исуса Христа предати (грешника) сатани ради мучења тела, да би дух био спасен у дан Господа нашега Исуса Христа" (1 Кор. 6:15). Обично проклињање носи са собом и различите физичке невоље проклињанима, што служи за олакшање грехова.
Треба поменути извесну сличност стања опседнутости (поседнутости) и уобичајеног стања човека који је у власти греха. У првом случају на души се примећује очигледна власт злог духа, по гнусним пројавама воље тога човека. У другом случају - уз добровољно потчињавање злу - ова власт је скривена и није увек потпуна, ако се човек још увек није у потпуности потчинио вољи злог духа.
У суштини, човек у којем је снажно развијена нека страст с којом он није у стању више да се бори, такође представља човека који је у извесној мери "опседнут" (поседнут). За околину овакав човек често може бити непријатнији и опаснији него очигледно "психички оболео човек" с којим људи испољавају опрезност приликом опхођења.
Како пише о. Јован: "Несумњиво је да ђаво у срцима веома многих људи седи у виду неке тромости срца, раслабљености и лености према сваком добром и корисном делу, нарочито делу вере и благочашћа (побожности) које захтева срдачну пажњу и трезвеност, као и уопште духовни рад. Тако, на пример, он погађа срце леношћу, а ум тупошћу за време молитве; тако он погађа срце тромошћу, хладноћом и немаром. Када треба учинити добро, на пример, саосећати са страдалником, помоћи невољнику, утешити ожалошћеног, поучити неуког, вратити на пут истине заблуделог и порочног. Ђаво седи у нашим срцима још и необично снажном раздражљивошћу; понекад ми постајемо толико болесно самољубиви, да не трпимо ни најмање противљење, ни најмању препреку материјалну или духовну, не трпимо ниједну оштру или грубу реч".
А св. Димитрије Ростовски је једном, обраћајући се народу у храму, рекао следеће: "Опростите ми, браћо, ако сваког грешника који не мисли о својим гресима, назовем бесомучним".
По мишљењу схиархимандрита Софронија, већ "када се нека страсна помисао или слика учврсти у души, човек постаје у овој или оној мери опседнут". По његовом мишљењу "страсти" су "опседнутости" различитог степена моћи и снаге.
Николај Евгравофич Пестов