Обично се мучим да насловим своја сочињенија. Наслов треба у неколико речи да сажме све што испод њега тече. Овом приликом, међутим, наслов ми се појавио да ме утеши и осоколи у мојим превирањима. А ево и зашто: добар део године проводим на југу Америке. Топло је и годи мојим старачким костима. Господ је преобилно излио лепоту на те просторе. Примјетих: где је Господ највише дао, човек је, управо, тамо најгрешнији и најнеблагодарнији. Ретко где се котрља толика количина греха као у Калифорнији и Флориди, на пример.
Кад сам, у своје време, почео долазити у флоридску Бистрицу нисам знао ни претпоставити могао колико је то место затровано једним од највећих, и најопаснијих, америчких култова – култом Сатане. Доскора сам веровао да је у то граду главно седиште тог култа. Сазнадох, недавно, да није. Устрашен, помислих: ако им је овде овакав сјај и тафра, како ли је тек тамо, где главешине култа и њихови шегрти и калфе живе и планове ђавољске кују.
Јер овде, у месту о којем словим, све високе зграде и монументална здања, у самом, строгом, центру града, и његовој непосредној околини, припадају овом култу. Све су оне савршено лепо одржаване, сјајно осветљене и окречене њиховом препознатљивом, бојом. Одакле год да идете, не можете их мимоићи. У несавршеном свету, усече вам се у очи њихова неприродна савршеност. Ту је грандиозни, њихов, хотел, претпостављам, изнад свих хотелских категорија. Пред хотелом мноштво луксузних аута, свакако њихових. Ту су момци, стасити, савршено уредни; с осмехом усађеним у њихова лица, и већ окамењеним. Погледате, на суседној, монументалној, згради у камен уклесан назив неке банке. Јест, врага, била је то, некад, банка; сад је то њихова нека установа. Овде банка, онде библиотека, тамо и овамо ресторани, кафићи – све њихово. Све су освојили и прекрилили.
Прича ми један мештанин како је, доскора, центар града био живахан и разноврстан. Имало је ту свега и свачега од заната и услуга. А сад, ко год им се није покорио, врата своје радње је за собом затворио. Тако су закатанчили многе послове.
Недалеко од центра, на самој обали, њихово одмаралиште; вероватно за најбоље, или најмоћније. Лепота и луксуз да се описати не може. Између зграда круже њихови аутобуси; развозе их на дужности разне. А већи, и не мање луксузни, аутобуси одвозе их које куда, у лов на душе људске.
Разуме се, у самом граду, све и да хоћете, избећи их не можете. Где год да се окренете, на њих налетите. Савршено уредно униформисани. Види се, за сваког, према мери му, одело скројено. Дезени различити, ваљда, према рангу и положају. Махом, младићи и девојке. Сви лепушкасти. Маторе, вероватно, држе по канцеларијама и које куда, да им слику њихове ”ведрине” и снаге, не кваре.
За своју душу, и тегобна размишљања своја, многима сам загледао лица и, понекад, пиљио у очи. Хтео сам да продрем и прочитам, колико се да и може, шта се под тим оклопом уредности и извештачене љупкости налази. Верујте ми на реч: нисам ни код кога од њих истинску ведрину спазио. Све чисто, уредно, све углађено, и, очигледно, као најбољи сат функционише, али стварне радости у очима нема. Сударајући се с њима свакодневно, и видећи ту страшну, војничку, машинерију, помислих, кукаван, да ће ови цели свет прегазити. У свој јарам упрегли су армију славних и моћних: глумаца и глумица, уметника свих врста и подврста, спортиста, богатих и пребогатих бизнисмена, моћних политичара; свих и свакога, од сваке сорте људске. Неко ми рече да их има у самом политичком врху несрећне моје земље, Србије.
Ја нисам био опчињен њима; устрашио сам се пред мишљу, како та моћ, сјај и луксуз делује на једно младо људско биће, устрептало пред свим неизвесностима и несигурностима данашњег доба. И још кад то чељаде долази из разбијених и растрешених фамилија, одбачено и несигурно. Па му приђе његов вршњак, облије га љубазношћу; понуди му посао, окриље и море слатких речи и преварних осмјеха...
Не знам кад сам први пут у Светом писму наишао на утеху Господњу којом сам ово слово насловио. Била је негде у мојој подсвести, а сада је, наједном, искрсла, да ми мисли разбистри и душу оснажи. ”Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.” (Лк. 12, 32) Ово: ”мало стадо”, упечатљиво је. Господ наш, провидећи кроз векове, тачно нас ословљава оним што нам следи. Јер, како ствари стоје, и како се уверавамо, ове вукове гледајући како стадо распуђују, једну по једну овцу, слабашну малену јагњад, у своје јазбине одвлаче, видимо да је ”стадо мало”, заиста; сваким даном све мање и тање. Тако нам постаје јасно зашто се Господ пита да ли ће, кад поново дође, ”наћи вјеру на земљи”. (Лк. 18, 8) Не вели Господ, да ли ће наићи на храмове и катедрале, грандиозне људске творевине са насађеним крстовима на њима; Хоће ли бити попова којекаквих, него, да ли ће ”наћи вјеру на земљи”!
Овде сам се подуже позабавио само једним примером преварне људске моћи; нажалост, тога има свуда и на све стране, и безброј. Непосредно у мом комшилуку, ”суседна врата”, како Енглези кажу, комшија је издао кућу извесној секти. И, опет, људска моћ и војничка уредност. У ту кућу, са својих ловачких похода, слећу по двојица, савршено уредно униформисаних. Снабдевени су свим и свачим. За сваку прилику и годишња доба по једно одело. Обавезна бела кошуља и привезана машна. Између, види се, многог и осталог, ту је добар и сигуран ауто. Гледам га док ово пишем.
Уочио сам, смењују се, по некаквом њиховом распореду, на сваких неколико месеци. Један се помера и одлази, нови младић долази. Сачекује га старији колега да га упути и искуства му пренесе. И тако, у круг.
Свештеник сам одавно. Прошао сам све и свашта; много тога видео и искусио, па, ипак, у судару са овом силом људском, устреперим. Верујући сам човек – мада, заиста, грешан – и вера ме снажи. И кад ми Господ каже да се не бојим, ја то охрабрење к срцу примам. Али опет, и поново, питам се: шта се збива у души слабије утврђених; како на све ово гледа један млад човек, свим могућим медијима већ припремљен да поклекне, на страну да превагне. Или, на пример, неки старац и старица, жељни људске речи, ма каква била и од кога долазила. Кад и једне и друге ослове ови, холивудски увежбани, како да не поклекну? Господ нам вели да хоће. И опомиње нас да ходимо уским и стрмим стазама, трновитим, и да се у Царство небеско улази кроз уска врата. ”Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.” (Мт. 7, 13-14)
На једној страни, Господ нас ословљава ”малим стадом” а другој страни вели нам да је оних, других, ”много”. Сав је свет преплављен ”многима”. Они имају сва могућа и немогућа средства на располагању. Култ, о којем сам говорио, мада је у неким земљама, које воде бригу о себи, забрањен, а у неким земљама Европе – ко би то помислио – воде се судски спорови против њих, они, од пре неки дан, добише и телевизијски канал. Сад ће, заједно с муслиманима, и многим другим, који имају паре да купе и поткупе, улазити несметано у куће оних који би им, иначе, врата пред носом залупили.
Како нас Господ соколи да се не бојимо, тако нас апостол његов, снажећи, опомиње да стојимо приправни на бранику наше вере. Јер, лако се може из малог стада изабраних оклизнути, широким путем, у предубоко море званих, а неодазваних. ”Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се.” (1. Кор. 16, 13) Подстиче нас апостол да се не саображавамо овоме веку, (Рим. 12, 2) јер ”свијет сав у злу лежи.” (1. Јн. 5, 19) Да нас у пропаст не гурне наша тежња ка ”савременошћу” и оно, ”куд сви, ту и ја”. Једино, ако смо у ”малом стаду” Христовом, ту и да останемо.
А ”доћи ће Дан Господњи”, (2. Пт. 3, 10) када ће свака ствар на своје место поставити. ”Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” (Мт. 24, 13)
Протојереј Василије Томић