О Христовим сузама и нашој смрти
Свима нам је добро позната прича из Јеванђеља о Христу који је заплакао пред гробом Свога пријатеља Лазара. Ипак, треба изнова да се замислимо над смислом тих суза, јер се ту, у том тренутку, збива својеврсни преокрет унутар религије уопште, унутар исконског религијског приступа смрти. До тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, састојао се у томе да се човек измири са смрћу и да смрт за њега постане, ако је могуће, оно за чим ће чак и – чезнути. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као избављење од страдања, смрт као избављење од тог променљивог, испразног и злог света, смрт као почетак Вечности – управо то јесте збир религијских и философских учења до Христа и изван Христа, у древној религији, у грчкој философији, будизму и слично.
Али, Христос је заплакао поред гроба Лазаревог и самим тим пројавио Своју побуну против смрти, Своје одбијање да прихвати смрт и да се са њом помири. Одједном смрт престаје да буде природна, нормална појава и бива раскринкана као нешто што није неумитно, већ што је противприродно, страшно и наказно, и смрт тиме бива проглашена за непријатеља: “и као последњи непријатељ, укинуће се и – смрт”.
Да бисмо осетили сву дубину, сав преокрет те промене морамо кренути од почетка, од извора тог потпуно новог и нечувеног приступа смрти. Ти извори су одређени и описани, на крајње сажет начин, на једном другом месту у Светом Писму, где се каже: Бог није створио смрт (Прем. 1, 13), а то значи да је у свету, у природи загосподарило и господари нешто што није од Бога, што Бог није хтео и није створио, што је против Њега и изван Њега. Бог је створио живот. Бог се свагда и свугде назива Животом и Животодавцем. Бог се – у вечно детињем, вечно новом казивању Библије – радује Своме свету и томе што је свет преиспуњен светлошћу и радошћу живота.
Ако заоштримо ствар и до крајности доведемо казивање и откривење Библије, можемо рећи и ово: смрт је – порицање Бога. И обрнуто, ако је смрт природна, ако је она последња истина о животу и о свету, ако је она највиши и непроменљиви закон свеколиког постојања, онда Бога нема, и онда је обмана свеколико казивање о стварању света, о радости и о светлости живота.
Али, онда, оно основно, најважније и најдубље питање хришћанске вере јесте одакле се појавила смрт, и како је и зашто је смрт постала јача од живота? Како је и зашто је смрт загосподарила на такав начин да је и сам свет постао својеврсно космичко гробље, место где се мноштво људи осуђених на смрт – што у страху и ужасу од смрти, што у покушајима да заборави на смрт – комеша у једном васељенском и свепрождирућем гробу?
На ово питање Хришћанство одговара чврсто, кратко и убеђено: И грехом смрт уђе у свет (Римљ. 5, 12). Другим речима, за Хришћанство смрт је појава, пре свега, моралног реда, тј. духовна катастрофа. Човек је, у извесном крајњем смислу који се речима не може изразити, на неки начин изабрао смрт или, можда, боље рећи, није више хтео онај живот који му је слободно, у љубави и радости даровао Бог.
Живот је – ако је то потребно уопште доказивати? – једна потпуна зависност. Говорећи речима Светога Писма, човек нема живот у себи. Он га свагда прима споља, од других, и његов живот стално зависи од нечег другог: од ваздуха, од хране, од светлости, од топлоте, од воде. Они који верују само у материјални свет с правом истичу ту нашу зависност од природе. И они су у томе у праву, јер је човек заиста до краја природно, биолошки и физиолошки потчињен свету. Али, тамо где неко, прихватајући ту потпуну потчињеност законима природе као коначну истину, види једини закон, тамо Хришћанство види пад и изопачење света и човека, види оно што се назива првородним грехом.
У библијској причи Бог даје свет као храну човеку, а то значи да је храна – дар Божији, који је дат човеку да би он живео: али сам живот није у храни, као што није ни у зависности од света, већ је живот у Богу. Човек је жив Богом, у смислу оног задивљујућег казивања о томе како је Бог беседио са човеком у свежа предвечерја (в. 1. Мојс. 3, 8-19).
Свет је вечно откривење Бога човеку о Самоме Себи, свет је начин да разговарамо са Њим и стални, слободни и радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самога живота, са Богом: “За Себе си нас створио, Господе, и неће се успокојити срце наше док не нађе Тебе”. Али – и у томе и јесте сав смисао хришћанскога учења о греху! – управо тај живот са Богом и живот за Бога човек није хтео. Он је желео да живи само за себе, он је у самом себи препознао циљ, смисао и садржај живота. И у том слободном избору себе а не Бога, у том претпостављању себе Богу, човек је – а да до краја тога није ни био свестан – постао роб света, роб своје зависности од света. Он једе да би живео, али кроз своју храну он се приопштава ономе што је смртно, јер у храни нема живота као таквог.
“Човек јесте оно што једе” – рекао је Фојербах. Да, то је истина, али човек једе само оно што је умрло; он у почетку једе да би живео, а потом почиње да живи да би јео, и у том ружном и грешном кругу састоји се страшна присиљеност човековога живота на пропадање. Смрт, на тај начин, јесте плод отрованог и вечно дејствујућег распадања живота, онога распадања живота у коме је човек себе слободно потчинио смртноме свету који у себи нема живота.
“Бог није створио смрт”. Смрт је у свет увео управо човек, тако што је желео да буде самодовољан и да живи изоловано од Бога, и откинувши, на тај начин, себе од извора, од циља и садржаја живота – од Бога, и зато је смрт постала врховни закон живота. Смрт као распадање, смрт као раздвајање, смрт као привременост, пролазност и привидност свега на земљи. Да би се утешио, човек је почео да измишља разне теорије о неком „оном свету“, у коме нема смрти, и самим тим предао овај свет у руке смрти, потчинивши га смрти у потпуности. И тек када разумемо хришћанску поруку о томе како је смрт настала јер је човек потпуно изврнуо смисао самог живота, биће нам могуће да изнова чујемо, као новину, хришћанску радосну вест о томе како је Васкрсење победило и уништило смрт.