У Јеванђељу које се чита пред празник Воздвижења Часног Крста, кратком по обиму, али бесконачно дубоком по садржају, по свом унутрашњем мистичком смислу, Господ говори: “Нико се не попе на Небо, осим Који сиђе с Неба, Син Човечији, Који је на Небу” (Јн. 3, 13). Син Божји, Који се оваплотио од Дјеве Марије, постао је Син Човечији. Сишавши на земљу, Он је Божанском природом Својом и даље наставио да буде са Оцем и Духом.

Многи философи су желели да појме тајну створеног света, многе религије су обећале да ће нам открити тајне вечности и спасења. Али, једино је Господ јасно рекао: “Нико се не попе на Небо... само... Син Човечији”. Дакле, једино истинито учење је учење Христа Спаситеља. Остале религије и философски системи су само маштања људског ума, само сенке истине, а не истина. Господ говори: “Нико се не попе на небо...” Значи, оснивачи других религија - Буда, Заратустра и многи други, нису усходили на небо, већ су силазили душом доле, у дубине пакла и тамо црпели своја надахнућа и откривења.

Из Спаситељевих речи можемо да видимо да су све остале религије које претендују на истину у ствари - лаж и пород духа лажи. Има људи који кажу: " Све религије су једнаке, веруј у шта год хоћеш, само чини добро и бићеш спасен." Али, Христос је рекао: “Сви који год дођоше пре Мене, лупежи су и разбојници?. 10, 8). Разбојници и убице одузимају човеку живот, а лажно учење му одузима вечно спасење. Има људи који кажу: "Ми смо Хришћани, али истовремено признајемо присуство истине и у другим учењима, бавимо се јогом, идемо код кришнаита, итд. Тако на известан начин продубљујемо своју веру." Браћо и сестре, ако се лек помеша са отровом, он ће се претворити у отров. Истина, помешана са лажју постаје лаж.

У Јеванђељу чујемо сведочанство Самог Христа, Самог Сина Божијег, да нико није био на Небу, већ само Син Човечији, само Он Једини - Бог, Који је примио људско тело. Остале религије које претендују на истину, на откривење некаквих непознатих тајни - све је то сатанска прелест. А тамо где је лаж, тамо је и отац лажи - ђаво.

Даље се у Јевaнђељу говори: “И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба Син Човечији да се подигне” (Јн. 3, 14). Када се израиљски народ налазио у пустињи, на једном месту на којем се зауставио, било је много отровних змија. Ове змије су се скривале у песку, у пукотинама стена и нападале су људе. Њихови уједи су били смртоносни, хиљаде људи је умрло. Логор Израиљаца, препун лешева, поче да личи на гробље. Мојсије начини змију од бакра и подиже је на штапу. Како говоре Свети Оци, овај штап је био у облику крста. Мојсије заповеди да се тај штап-крст подигне изнад логора, како би сав народ могао да види обличје змије, и онај ко би после уједа аспиде успео да погледа крст са бакарном змијом, није умирао, већ би се излечио. Свети Оци објашњавају да је то уствари било пророштво о Крсту Господњем, предзнаменовање Крста Исуса Христа, а змија је ђаво и грех, побеђен на Крсту.

Земаљски живот је налик на путовање. И ми, заиста, на том путовању корачамо међу духовним змијама и шкорпионима. Змије су демони, отров су греси. Ако успемо да погледамо и видимо Крст Христов, а "погледати и видети" значи покајати се из дубине душе, нећемо умрети, бићемо спасени, само ако је наше покајање - искрено.

Господ каже да свако ко верује у Њега - има живот вечни. Ми верујемо у Исуса Христа, називамо себе Хришћанима, али да ли ћемо се сви спасити? Господ говори о једној другој, дубокој вери, о вери која треба да постане правило нашег живота, унутрашњи садржај наше душе. То је она вера са којом, читајући Јеванђеље, доживљавамо сваку реч као светлост и истину. При таквом читању Јеванђеља, оно што је написано доживљавамо као речи Господа које су упућене лично нама. Спасен ће бити онај верник који живи по вери.

У Јеванђељу је речено: “Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Својега Једнороднога дао, да ниједан који у Њега верује не погине, него да има живот вечни” (Јн. 3,16). Бог је Љубав. Стварање света је чин Божанске Љубави. Велика је милост, браћо и сестре, и само стварање човека! Господ нам је дао способност да се молимо, да разговарамо са Њим. Господ није оставио род људски који је пао у грех. Господ нам је открио бесконачне висоте духовног савршенства, открио нам је Небеско Царство! А оно главно, највећа љубав Господња јесте - Његов Крст. Крст је сунце Спаситељеве љубави.

Крст и распеће Христово су основа наше вере и основа нашег хришћанског живота. Ако се не жртвујемо ради других у свом свакодневном животу, гаси се наша вера, пропада наша нада, умире наша љубав. Да бисмо били истински верујући, увек треба да се трудимо да се жртвујемо за друге, да помажемо другима, да носимо њихове крстове и бремена.

Када тежимо искључиво ка својој срећи, али притом заборављамо на друге, ми у ствари не достижемо срећу и наша душа остаје празна и хладна. И, чак, и ако бисмо искусили све земаљске насладе, ипак ћемо и даље осећати незадовољство, осећаћемо тескобу и мртвило, као да нас изнутра покрива некакав црни покров. Они који свој живот полажу за друге најсрећнији су људи, а нарочито они који понесу мученички крст страдања за Христа. У житију Свете Мученице Перпетује, римске аристократкиње, записана је прича о њеном христољубивом животу. Она је била бачена у подземље, у тамницу, где су заједно са умирућима, лежали и лешеви умрлих, који су се већ распадали. Римска патрицијка, чије ноге нису дотицале земљу, коју су улицом робови носили на носиљци, сада је лежала у прљавој, смрадној тамници међу лешевима и писала: "Никада нисам била тако срећна као сада када страдам за Христа, ова тамница ми изгледа као сам Рај!"

Господ је рекао: “Ја не дођох да судим свету, него да спасем свет” (Јн. 12, 47). Први долазак Исуса Христа је био долазак Спаситеља и у Њему нам се јавило спасење. Милосрђе Божије је неизрециво, непојамно за нас зле и грешне. Наши греси пред милосрђем Божјим су као камичци пред морском пучином која ће их прогутати. Љубав Божија је онај огањ у којем сагоревају човекови греси, у којем ће сама душа постати чиста као злато. Само треба да имамо вољу за спасење. Господ је обећао живот вечни онима који поверују у Њега. У књизи "Духовна градина" прича се о томе како је требало да буде извршено погубљење једног разбојника и како је неки монах кренуо заједно са гомилом народа ка месту погубљења. Угледа га осуђеник и упита: "Оче, зашто не седиш у келији него си дошао овамо?" Овај одговори: "Брате мој, страдам од безосећајности и зато сам дошао на трг да видим кад те погубе, да би ми срце задрхтало, да бих осетио да смрт чека сваког од нас." Разбојник рече: "Оче, а зар ти не знаш да откако је Христос дошао више нико не умире? Да, грешници који се кају добијају вечни живот!" Значи, овај разбојник је принео такво покајање у својим последњим данима, да му је Господ пред погубљење дао да осети да му је опроштено, да су пред њим отворене двери вечнога живота.

Али, Господ ће при Свом Другом Доласку доћи као Судија! У Патерику се прича о једном игуману који је молио Бога да сва његова братија, коју је волео више него отац своју децу, буде стално заједно са њим. И ево, у суседном манастиру празновала се манастирска слава. По тадашњем обичају, тамо се упутише монаси из обитељи у којој је старешина био овај игуман. Братија пође раније, а он сам се задржа кренувши последњи из манастира. Успео је да прође један део пута кад види: лежи на путу неки човек који крвари, јер га је изуједала дивља животиња и плаче, молећи за помоћ. Зачуди се игуман: "А зар нису овуда недуго пре мене пролазили монаси, и зар те нису видели?" "Видели су, али су ми рекли да иду пешке и да никако не могу да ми помогну." И тада старац-игуман подиже рањеника на леђа - овај уопште није могао да хода - и понесе га у село, где би могла да му буде пружена помоћ. Тежак је био терет, али је он осећао како се тежина смањује са сваким кораком. А потом је потпуно нестала и човек којег је он носио, постаде без икакве тежине, невидљив. Стаде игуман у недоумици и зачу глас са неба: "Ти се стално молиш за своје ученике да се они удостоје вечног живота, али дела су твоја - једно, а њихова дело - друго. Ако желиш да твоја молба буде испуњена, убеди их да поступају као што ти поступаш. Ја сам Судија Праведни: свакоме дајем по делима његовим."

Апостол Павле говори: “Ево, сада је дан спасења” (2. Кор. 6, 2), односно одмах данас треба почети са покајањем. Када се човека дотакне благодат Божија, он одмах мора да започне покајање, мењање свог живота, не одлажући га нипошто за следећи дан.

Ево примера како се покајала блудница која је била позната по свом неморалном животу у Александрији. Она одлучи да прво прода све што је имала и да раздели новац сиромашнима. Али, њено покајање је било толико јако да није могла да поднесе ни сам изглед куће у којој је живела и грешила. Она остави кућу и све што је у њој било, чак није затворила ни врата за собом, и крену у манастир, како би тамо водила монашки живот. Дође до саме капије манастира, покуца на капију и паде мртва. А игуманија манастира је имала овакво виђење: демони и Анђели приђоше овој мртвој жени. Демони су говорили: "Она нам је служила читавог живота, упропастила је толико душа и није учинила ништа добро!" Анђели одговорише: "Ова грешница се покајала од свег срца, а време смрти не зависи од човека него од Бога."

Тако је Господ примио њено покајање, иако она још није стигла да изврши никакве подвиге и добра дела. Али, то већ није зависило од ње, такав је био нарочити Промисао Божји, и можда је овде Господ желео да покаже све Своје милосрђе. Силом свог пламеног, искреног покајања она је у врло кратком року стекла Царство Небеско. А шта би било да је одложила покајање за неколико дана? Могуће је да би се њена одлучност поколебала и да би њена душа заувек погинула.

Не заборавите: Господ нам је обећао да ће нам опростити ако се покајемо данас и одмах. Али, нам Господ није обећао да ћемо доживети до сутрашњег дана!

Амин.

Архимандрит Рафаел (Карелин)