Пре пада, наши први преци, односно човечанство је било срећно. Живели су у Рају сједињени са Богом и били су му као деца послушни. Ништа им није било потребно, а били су потпуну задовољни животом. Живећи у радости и весељу, човек је волео Бога, а Бог му је помагао у његовом развијању. Тада, за човека нису постајале болести нити смрт. Њему је Бог био све и свја и живео је сједињен са Њим. Као отац који воли своју децу, Бог је долазио у Рај и разговарао са човеком као са својом добром послушном децом. Бог је дао човеку да влада над целом природом као Цар, јер је човек створен по лику Божијем. А земља је рађала све оно што је човеку потребно. Човек је тада био без греха и није се упуштао у нешто што би било опасно за њега. Владао је светом и био мало нижи од Анђела, а имао је част и славу.

Али због лукавства ђавола, човек је одлучио да не послуша Божију заповест. Хтео је да независно и од своје моћи живи, па је почео да не испуњава заповести Божије и да ради супротно Светој Вољи Божијој. Преставши да буде послушан Богу изгубио је божанску помоћ. Али погрешио је јер сва његова радост не зависи од човека нити од природе већ само од Бога, односно од сједињења са Њим. Због греха човек је остао без радости разговора са Богом, тако да је остао и без божанске помоћи па више ништа не разуме осим своје ништавило и тумарање у гресима. Његово срце више није топло од божанске љубави па је потамнело и чини вољу страсти и тела. Човекова воља је постала слаба без божанске помоћи, па не може да одоли греху и злу. Сада је човек почео да примећује како зло везује његову душу и заробљава његово срце. Иако човек разуме добро и тежи добром, воли добро, а мрзи зло, ипак у већини случајева он чини зло, јер му је зло привлачно, а добро захтева труда.

Пошто је човек изгубио сједињење са Богом, његова природа је постала слаба, јер је изгубила извор своје снаге. Почела је да се суши као што се река суши ако се одвоји од извора. Пре пада и греха, човек је био миран, здрав, весео и радостан, без икаквих потреба, без туге, али након пада и греха његова савест је прорадила и корила га због греха који је рањавао његову душу као звер са оштрим канџама, па је човек остао без мира. Човеково тело је такође остало без божанске благодати, па је на њега почела да утиче промена времена и због тога је долазило до болести и страдања, а на крају и до смрти. За човека, смрт је постала тиха али константно подсећање на његов грех.

Када је природа увидела да је човек остао без своје краљевске величине, престала је да му служи, па чак је почела и да иде против њега. Дивље животиње су почеле да га нападају и да га повређују. Земља је тада давала коров уместо род за храну, тако да је човек морао у зноју да обрађује земљу да би добио рода. Али не само то, човек је постао човеку непријатељ, па мира нема ни на земљи ни на води, а ни међу браћом. Током историје све ово се само даље развијало и наставило.

Ту треба да тражимо узрок наших туга и страдања. Тако да је узрок нашег тешког живота и извор страдања наш грех. У нашем времену, људи који су научили да не чине грех, који су се приближили Богу кроз молитву и кроз испуњавање Божијих Заповести су срећни, а грешници несрећни.

Ипак у овом земаљском животу то се јасно не види. Често можете да видите супротно. Обично, праведници страдају, а грешници наизглед напредују и уживају у свим земаљским добрима. Али овај напредак није реалан. Хришћанин треба да мери живот по унутрашњем духовном стању, а не по спољашњем. Ех, кад би могли да видимо шта се дешава са душама оних који изгледају срећно у овом животу! Колико често спољашњи напредак крије озбиљне духовне патње и туге! Са друге стране, видљива страдања праведника само учвршћују њихову веру у Бога, усавршавају ћи их и приближавајући их Богу. Нама изгледа да је праведник сиромашан и да нема почасти овоземаљске, али он то и не жели и губитак истих га уопште не узнемирује. Он се увек сећа речи Господње да треба да тражимо прво Царство Небеско и Његову правду, а све што је потребно за овај привремени живот на земљи ће бити додато.

Не заборавите Православни Хришћани да нас грех одваја од Бога и приближава ђаволу као што Свети Јован Теолог каже, јер је написано да онај који чини грех је од ђавола, зато што ђаво греши од почетка. Ђаво је носилац греха, односно извор греха. Чинећи добро, испуњавајући Божије Заповести, човек се приближава Богу и радости. Ко год воли себе, ко год жели радост, он мора да се одвоји од греха и да тежи Богу. Бог је добар и они који чине добро су деца Божија.

У покушају да себе оправдамо ми кажемо да немамо неки озбиљан грех, већ смо обични грешници као већина људи. Када разматрамо грех веома је важно да гледамо духовну страну. Ако волимо Бога и поштујемо Његове заповести, а грешимо не намерно онда када се покајемо и чинимо добра дела Бог нам наравно прашта. Али ако је наша душа далеко од Бога и не тражи Бога, онда је сваки грех катастрофалан јер открива душу којој није стало до Бога. Тако да сваки грех који не наилази на отпор душе постаје веома опасан. Од малог греха настају велики греси. Сваки грех започиње као мали грех, али касније се развија и постепено се увећава.

Зато, обратимо се Господу да нас научи и помогне нам да волимо добро, а да мрзимо зло: благословен си Господе Боже наш! Научи нас да испуњавамо Твоје Заповести!

Архимандрит Георгије
Извор: orthochristian.com