Чудо о којем говори свети јеванђелист Лука (Лк. 5, 1-11) потврђује Христове речи. „Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо“, (Лк. 5, 5) јадају се сиромашни рибари Христу када им Он заповиједи да извезу чамац на дубину и баце мреже на лов. (Лк. 5, 4)
Он их је био затекао где испирају мреже. (Лк. 5, 2) Од чега? Од муља и травуљине и морске гамади свакојаке.
И заиста, кад послушаше Господа, „ухватише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цепати. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху“. (Лк. 5, 6-7)
„То је слика сваког труда без Божије помоћи и труда с Божијом помоћи. Док се неки човек труди и, једино својим силама, хоће нешто да постигне, све му из руку испада; када се к њему приближи Господ – одмах потекне добро за добром“, учи нас свети Теофан Затворник, наглашвајући да се то једнако односи на духовне и на овоземаљске релације. „Неко се мучи труди, а успех изостаје. Али када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају те истине“, вели овај свети отац.
И наш народ каже: „Бог и срећа“, изједначавајући их. Без Бога, нема среће.
Видимо око себе – а није никаква мука наћи – људи који се растргоше јурећи од „јутра до сутра“, радећи и прибирајући па кад би се по њиховом труду мерило, нигде им краја не би било. А није тако. Увек се деси нешто што сав њихов труд и зној у ништа претвори. Као кад човек пласти сено, знојећи се на врелини летњој, а таман посао да заврши, колико још који навиљак на врх да набаци, а оно се сено накриви и полако, и неумитно, на једну се страну изврне.
„Благослов Господњи обогаћује без муке“, (ПрС.10, 22) учи нас Премудри Соломон. Узалуд се човек труди и упиње, свој живот троши и руши, а туђе животе загорчава, ако му Бог не помогне, неће далеко стићи. „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде – вели нам свети псалмопјевац. Ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар“. (Пс. 127, 1). Па нам се пророк Божији обраћа директно – лицем у лице – велећи нам да без Бога и Божијег благослова узалуд ранимо, доцкан лежемо, једемо хлеб свој уморни (Пс. 127, 2) и преуморни те ни сан на своје оптерећено тело и растрзану душу призвати не можемо. На ову мудру пророкову реч додаје наш Владика Николај, оно што би свако од нас требало да знаде, да „ако зидари зидају у име Бога, сазидаће палату, ма њихове руке биле слабашне и грађа оскудна. Ако ли пак зидари зидају у име своје, а насупрот Бога, њихов ће се посао расути као што се расула кула вавилонска… Док се дворови и градови безбожника руше, дотле колиба Божија стоји. Оно што Божији прст подупире, сигурније стоји него оно што сав свет својим леђима подупире“.
„Бијах млад и остарјех, и не видјех праведника остављена, ни дјеце његове да просе хљеба“, (Пс. 37, 25) читамо у Светом писму. Ово би требало да има на уму сваки онај човек, који, уморан од напора и поштења, помисли да је могао пробати и безбожни, а лагодни, пут грешника, којима, наоко, све добро иде. Нарочито би се човек могао преварити пошто често доста времена прође док се, коначно, не сагледа жалосни крај грешнички.
„Човек предлаже, а Бог располаже“, вели наш народ. „Човек снује, а Бог одређује“. Ако човек не усагласи своју вољу са Божијом, узалуд му је сав труд око свега и свачега. „Ђаво ће доћи по своје“, како каже наш народ. „Ако ме не узаслушате – Бог нас опомиње – узалуд ћете сијати сјеме своје, јер ће га јести непријатељи ваши. Снага ће се ваша трошити узалуд, јер земља ваша неће рађати рода својега“. (3. Мојс. 26, 16-20) И, ваљда, највећа казна за незајажљивог човека да „једе хлеб свој а да се не насити“. (3.Мојс. 26, 26)
„Без Бога – ни преко прага“, каже се у нашем народу. Јер зна добро наш човек да „никакав труд без Божије помоћи не успева. Никакав усев без Божијег благослова не доноси жетве. Сва мудрост људска, управљена против Божијег закона, није у стању сама собом донети добра ни колико зрно горушчино“. (Владика Николај)
Није згорег, понекад, опоменути се ових божанских истина.
Протојереј Василије Томић