Шта је човеку потребно за спасење? Веома актуелна тема како у апостолско тако и у ово наше време. Господ Христос је вододелница: с њиме у спасење, без Њега – погубљење. Саплеменици  и савременици апостола много тога доброг су чинили али најважније су изоставили: Господа Спаситеља нису прихватили. Зато за њих, и за све потоње, свети апостол Павле вели: Све чини али знај једно: „Ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“.

Како, дакле, у апостолско време, Господ је актуелна тема и за нас и наше доба. Само смо ми, далеко из људи апостолског времена. У њихово време није се, изгледа, постављало питање веровања или неверовања него се само постављало питање начина исказивања вере и путева који спасењу воде или од спасења одводе. Ми смо назадовали значајно. Наше доба је избацило на видело дана толико тога безбожног и богоборног да између свег тог корова једва да се нека биљка вере пробије посведочи Бога на плодотворан начин.

Сретао сам, као што и ви, свакако, срећете људе који ће вам рећи да ни у што не верују и никаквог бога не признају али – уверени су – и вас ће уверавати – како они, и без Бога, праведно живе и ништа им не фали. Ако би, на изглед, то и могло бити тачно, у суштини, то је велика обмана и самообмана. „Не био ти човек без памети путовођа – вели свети Владика Николај – ни Србин без вере ортак.“

Зашто? Дуга прича, кад-тад показало би се зашто. Људи без икакве вере у Бога – ако таквих, уопште може бити – не могу добро творити. „Ко изгуби веру, тај је прекинуо уже које га је везивало за Створитеља свога и пружио је обе руке сатани; угасио је светило живота у души и отиснуо се у густу таму; сишао с правог пута и обрео се на опасном беспућу; одбацио брод спасења и предао се на милост морским бурама и таласима, где га чека сигурна погибија,“ вели отац Живан Маринковић.

Овдје не мислим на нашу, бившу, партизанску сељачију, којима је, дубоко испод коже, хиљадугодишњом вером отаца и праотаца, био усађен Закон Божији. У свакодневном свом животу, кад су Христа одрицали, они су, у ствари, хришћански морални кодекс, донекле, упражњавали. Сва зла, што су чинили и починили, урадили су то, често, не својом вољом него вођени вољом и руком оних чије је поступке сами Нечастиви покретао.

Чули сте јеванђелску реч да ће се сваки грех и хула опростити људима; а хула на Духа Светога неће се опростити људима. То је, како нам, лепо и једноставно, свети Владика Николај објашњава, „безверник који мрзи и гони истину Божју, хули на Духа. У Јованом јеванђељу пише да је Господ Христос три пута назвао Духа Светога – Духом Истине. Ко, дакле, одриче и исмева истину, тај одриче и исмева Духа Светога, одриче и исмева Бога, који је Дух и Истина. Гле, Закхеју је опроштено среброљубље, жени грешници телесни греси, разбојнику на крсту разбојништва, и многим другим многи други греси.

Зашто се онда не би опростило одрицање истине, безверство, исмевање Бога Духа? Зато што тамо има стида и кајања а овде нема. Тамо човек, иако греши, ипак стидом и страхом везује се за Бога. Тамо је слабост, овде упорност. Тамо душа путује по мраку, али бар жели светлост. Овде душа путује по мраку и назива мрак светлошћу. Кад човек нема нимало воље да се спасе, Бог не жели силом да га спасава“, учи нас наш свети Владика.

Нису много даље од њих ни они који, ако у Бога верују, ако се, некако, и Закона Његова држе, то скривају у себи и држе за себе. Тако, у духовном смислу, вену, отуђени од народа Божијег и никаква рода не доносе. Бесплодне смокве сам Господ на сушење и огањ осуђује. (Мт. 21, 19)

„Марије Викторин, чувени римски беседник, био је у души хришћанин, али пошто је међу незнабошцима уживао велики углед, није се усуђивао да своју веру у Распетога јавно исповеди. Једног дана он посети Симплицијана и призна му да је хришћанин, али тајни. „Све док ти своју веру јавно не исповедиш и не дођеш на заједничку молитву, ти ниси хришћанин,“ одговори му светитељ. „Не чине ваљда зидови зграде једног човека хришћанином,“ запита он. „Не чине. Али Христос је рекао: „Ко се постиди мене и мојих речи у роду овом… и Син Човечији постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са анђелима светима“, одговорио му је светитељ. Виторин је прочитао ова места у еванђељима, замислио се озбиљно, одбацио људско славољубље и после тога уредно похађао заједничке молитве у цркви.“

У данашње ово, безбожно, доба чућете многе, вајне интелектуалце, како, тобоже, за њихов ум и „просвећену душу“ ни једна, како кажу, „институционална црква“ довољна није. Они до свог, и према себи, уображеног, бога ходе сами и самима себи довољни. Чућете и наше како кажу: „Ја у Бога верујем и молим му се. Бог је свуда и на сваком месту и не треба мени никаква црква.“ И једни и други ђаволу су се упутили. Постигао је циљ: из Цркве их је извукао; прогутаће их лако као што вук, без муке, раздере овцу која се из стада издвојила и у шуму залутала.“

Нема средишњег и лаког пута који до Бога води; нема удварања силама адским. Не можемо служити Богу и ђаволу; једном или другом. Пут до Бога је стрм и трновит али јасно омеђен. Од нас Господ захтева да веру своју увек исповедамо. Не само устима, јер „неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско“, али, исто тако неће ни онај који не призива име Божје. „Ко пред људима неустрашиво исповеда своју веру у Христа као Богочовека и Месију, добија Господа Христа за исповедника своје вере пред Оцем Небеским, то јест, Господ га објављује својим верним слугом, награђује га вечним блаженством, вели свети Отац Јустин. Ко се одрекне Христа као Бога; ко се уплаши страдања и одрекне Христа као Спаситеља, доживеће најстрашније страдање. Њега ће се Господ одрећи на дан Страшнога суда најстрашнијим речима: Не познајем те.“

Знате да су хришћани, столећима, били прогоњени и убијани. До јуче је било прогона хришћана; данас, углавном, нема физичког истребљења али има другог, перфидног, и утолико ефикаснијег, насртања на Христову веру. За нас, хришћане овог доба, поставља се питање, или, боље, требало би ми сами да поставимо овакво питање: Да је какво гоњење хришћана, данас, да ли би прогонитељи, из наших речи и дела, могли скупити довољно материјала да нас, као хришћане, успешно оптуже. Ако не би, сами себе пред Богом оптужујемо.

Протојереј Василије Томић