У јеванђељској причи о Закхеју, помиње се да се овај, некада немилосрдни, цариник, будући мален растом, попео на смокву, у силној чежњи да види Христа. По неким изворима, смоква је најчешће помињано воће у Светом писму, помиње се преко 50 пута, почев од Књиге постања и приче о Рајском врту. Наиме, када су Адам и Ева окусили плод са Дрвета познања добра и зла, познали су своју голотињу и прекрили је смоквиним лишћем. Неки од Светих Отаца чак сматрају да забрањено рајско воће није била јабука, већ смоква. Тако је ово слатко воће, које је било символ обиља у врту, од почетка повезивано са полношћу, па се, у каснијим вековима, у том контексту смоквин лист користио у скулптури. Постоји извесна паралела ових двеју библијских прича: након окушања плода са Дрвета познања добра и зла, јавља се телесна жеља и чежња између прародитеља, али она доводи и до раздора међу њима, при сусрету са Божијим лицем, где се Адам крије од Бога. 

С друге стране, Закхеј такође осећа чежњу, али сасвим друге природе: он осећа чежњу за Христом, не кријући се, већ чезнући за сусретом са Богом, и зато се пење на дрво смокве. Чежња за Христом, а не више за материјалним и телесним, учинила је Закхеја победником над собом и својим страстима, и он се попео на дрво смокве, потчинивши тако своју земаљску природу духу, а све пређашње раздоре са људима – заједници са њима, кроз Христа. 

Занимљива је вишеструка символика смокве, по наводима Милене Стефановић, у тексту објављеном у Православљу бр. 1163. На фресци у Помпеји приказана је корпа са смоквама, која символише скупљање људи за Суд – спасене и отпале. Смоква је ниско дрво (опет паралела са Закхејем), има густо лишће, које пружа хлад и свежину током летњих врућина. Продоран систем корења, којим долази до подземних вода, омогућава јој да расте на свим подлогама, земљаним и стеновитим, чак и у централним градским срединама. Разликује се од осталих плодова јер је целокупна јестива. Користи се и у терапеутске сврхе, врло је храњива и здрава. 

Била је веома распрострањена у античко доба. Код Римљана је била символ просперитета, за Египћане је била Дрво живота; осликана је и на зидовима гробница. Код Јевреја је препозната као символ рода по коме Бог суди (Јер.5,17), али и мира, благостања, напретка. Када Мојсије шаље људе да уходе земљу у којој тече “мед и млеко”, смоква се доноси као доказ плодности земље, а део је и благослова Божијег, по коме ће Он увести Израиљце “у земљу изобилну пшеницом и јечмом, виновом лозом и смоквама” (Пнз. 8,8). 

У древној Палестини, која је била благословена смоквама и виноградима, смоква је била једно од најважнијих стабала, представљала је слику Израиља. У топлој клими, давала је плод током већег дела године. Стога је Христос и очекивао плода на њој, у јеванђељској причи у којој Он проклиње неплодну смокву. Смоква олистава последња од свег дрвећа, непосредно пред лето. 

У библијско доба, смоква је спадала у основну храну и продавала се на тржници у Јерусалиму. Груда сувих смокава и грожђе су рецепт за библијски колач (1.Сам.25,18; 30,12). У Песми над песмама и Псалмима, она се помиње у контексту вредности, као врт мирисни и плодни. Уз маслину и лозу, стабло смокве има велику вредност, над њима се бди и они се чувају. Богат род смокве одражава Божију промисао и бригу за људски род. Она даје плодове у славу Божију. У Причама Соломоновим (27,18) каже се: Ко чува смокву, јешће рода њена. Ко негује смокву (овде је смоква духовна метафора за дух и душу, плодове Божије љубави), примиће награду и обиље плодова за свој рад, труд и верну службу. 

Смоква у додиру са лозом упућује на место мира и тишине. За време Соломона, визија мира и хармоније међу људима на земљи приказана је речима: и сваки човек (Јуда и Израиљ) ће седети под својом виновом лозом и смоквиним дрветом, и никога се неће плашити. Увојци лозе у медаљонима на ранохришћанским мозаицима и смоквино дрво представљају Рај. У параболи о Христовом проклињању неплодне смокве (Мт.21,19; Мк.11,13), указује се на духовну символику: Христос наилази на духовно мртво дрво, без духовног плода. То је и символ синагоге која није признала Месију Новога завета и не доноси плода, већ има само “лишће”, примену Закона, али не и плод Светог Духа. То се односи и на вернике који се држе правила и закона, а без Духа, без духовног плода и љубави. Они губе благослов Божији, као и неплодна смоква. То представља и Цркву у којој је јерес сасушила гране, што Христос проклиње. Смоква се везује и за познање Бога и поново успостављање рајске заједнице са Њим: под смоквом, као рајским дрветом, Христа познаје Натанаило, а на њој је и Закхеј. На питање ученика о доласку краја света, Христос им одговара да ће га препознати по знацима, а један од њих је смоква. За праведне, то ће бити као лето после зиме. ''Гледајте на смокву...'', указује Господ.

Извор: saborna-crkva.com