Парохијски свештеник је у нечему сличан локалном доктору. Преоптерећен, уморан, трчи тамо-овамо, то на причешће болесном, то на сахрану, то на крштење. Жена га кући не види, због чега с правом негодује. Домаћинство се запоставља. Нема се довољно времена и снаге за све. А посао је важан, и докторов и свештенички. Изузетно важан, али не и привлачан.

Није он ни фудбалски голгетер ни популарни певач. Али опет, нечија болесна машта сваки пут представља себи свештеника, никако другачије, до у „Мерцедесу“. Срамота, часна реч. Да ли сте много локалних лекара видели у „Мерцедесу“? Постоје, наравно, и лекари са скупим аутомобилима, али то сигурно није сеоски болничар или педијатар општинске поликлинике. И поред тога, што постоје и „црни трансплантолози“ и доктори који претварају „чике“ у „тете“ и обрнуто, ипак, некако се не усуђујемо да све лекаре трпамо у исти кош. Поред тога, они лече, спасавају, оперишу, консултују. И скромно живе у великој већини случајева. Међутим, још како нам успева да све свештенике трпамо у исти кош. Зашто је то тако?

Очигледно зато, што лекаре чешће посећујемо, умрле на преглед довозимо. Говоримо „А-а-а“ с кашичицом у устима, извршавамо команду „дишите - не дишите“ итд. Црква нам је, међутим, позната из далека, по оцу Фјодору из представе „12 столица“ и по бајци Пушкина „О попу и његовом раднику Балди“. Због тога је већини неверних сународника непознат скромни живот већине јереја, који путују маршруткама (комби-аутобус) и аутобусима.

Да, заиста, какве има везе на чему путује доктор, ако сам дошао код њега да се лечим? „Путуј чиме хоћеш, само ми помогни да превладам своју бољку“, - тако размишљамо. И овде је све јасно, јер смо с личним болом и с страхом за живот љубљених у неку руку сви упознати. Али с болешћу своје душе, с својим унутрашњим душевним труљењем нису сви упознати. Те, неупознате, вечно нешто вуче да траже сво светско зло ван самог себе. Тим незналицама, то јест онима, који не знају да светско зло живи у њима самима, некада је певао млади Мамонов: “Не убијај муве! Извор заразе си – ти!“

За свештенике жалосно, и уопште жалосно. То је зато што у народу нема таквих професија, на које би гледали с дивљењем. Геолог, космонаут, научник, милиционер, педагог, доктор… Све те професије су некада биле овенчане идејом радног подвига, општом корисношћу и народном љубављу. „Ко је рудар? – То је храбри човек, који ради под земљом да би у нашим домовима било топло. Ко је учитељ? – То је паметни и добри човек, који отвара пред нама врата у велики живот“ и тако даље. А данас? „Ко је рудар? – То је јадник, који се за копејке спушта под земљу и био би срећан да напусти тај посао, али нема куд. Ко је учитељ? – То је губитник, који ради за копејке и који истреса своју фрустрацију на децу. Ко је милиционер? – То је исти тај бандит који шета у униформи. Ко је столар? – такође бандит, али не у униформи, већ у радном оделу.“ и тако до бесконачности. Старија поколења се не поштују, зато што су она живела у тоталитаризму. Савременике не поштују, зато што су свуда међу њима преваранти и лопови. Интересантно, како при таквом погледу на свет васпитавати код своје деце поштовање према себи самом, ако нико никога „идеолошки“ не поштује, у принципу презире? Из ког разлога, при таквом стању у друштву које се упија у крв од детињства, човек неће послати старца у старачки дом, када за то дође време?

Ето и прва поука је стигла. Слушајте те, који воле све да вређају, а себе да хвале! Слушајте те, за које ништа није свето, сем личног банковског рачуна! Инвестирајте у старачке домове, док није касно. Није искључено, да ћете тамо да преживљавате последње дане. Или мењајте поглед на свет.

Много је невоља и неправди око нас. Ко то спори? Али, ако само видимо туђе зло, зар не схватамо да човек гневно и жарко критикујући све и сваког – анђео, уме још како да се нађе у гомили грешника? Он је оправдано љут. Он зна, кога и за шта казнити. Хтео би да видим много анђела у људским телима око себе и тражим их ја. Истина не налазим их. Анђелу је својствено да се моли, а критиканти се не моле. Анђео не говори ружно о онима изнад себе и Михаил Архангел чак ђавола није смео да укори, него је рекао „Нек ти забрани Господ“ (2 Пет. 2:10). Опет долазимо до тога, да је човек који не води бригу о себи, раздражљив и завидан и Реч Божију не зна, иначе би памтио, да је у његовом оку брвно, а у туђим очима - само гранчице.

Али нека и не зна Писаније „правдољубац“. И Библију он има, али је лош ученик. Ипак историју својег народа он мора знати. Мора, али не зна. Или је заборавио да су чистодушни маштаоци, који су срушивши претходну несавршену царску власт, довели једним својим безумљем и плитком опсесијом, на власт такву ретку банду зликоваца, која је милионима људи сву крв, кап по кап, исисала. Или су заборавили? Или је памет кратка? То је било сасвим недавно. Опет дрвима к туђој пећи стремите. А знате ли да човек на свет не гледа објективно, већ кроз призму свог греховног искуства.

У неком манастиру је монах видео како је, под окриљем ноћи, један од браће прескочио ограду и упутио се к селу. „То је блудник пошао у свет да блудничи“, - помислио је. Ту исту слику је угледао и други. „То је лопов међу браћом пошао у село да украде нешто“, - помисли он. Трећи је помислио: „То је неко од рабова Божијих пошао тајно милостињу да дели“. Зашто су на једну исту слику три различите реакције? Зато што је свако судио по себи.

За блудника цео свет блудничи. За лопова цео свет краде. За раба Божијег цео свет угађа Творцу. Проверимо ми себе на тај начин. Ако нам се чини да сви краду, значи, ми смо лопови по унутрашњем стању нашег срца. Ако за нас сви блудниче, значи и ми такође. И ако би теби или мени данас дали власт, као у анегдоти „ја ћу устати, а ти ћеш сести“ („сјаши Курта да узјаше Мурта“), ох како ћемо изненадити свет „бескорисношћу“. Ја већ сада видим, како ћемо ми, данашњи борци, да покажемо пример „вредноће, чистоте и човечности“.

Код нас у граду на Нову годину, центар су украсили предивним украсима. И ето, слушам једном како два мушкарца у метроу разговарају.

-    Сећаш ли се, какав је тужан град био на прошли Божић. Ни сијалице ни украса.
-    Тако „они“ мисле на народ. Само их њихов џеп интересује.
-    Зато како је све лепо ове године!
-    Значи „они“ су се толико накрали, да сада могу и украсе да постављају.

Прошао сам даље. Постало ми је одједном и смешно и тужно и неинтересантно.

Како се каже, ако је у глави рупа, онда ни добрим законима, ни поклонима ни парама њу нећеш закрпити. Ако је у души кртица рупу пробила или „жаба“ из душе радост исисала, онда ако и читав свет тамо сипаш – душа ће, свеједно, гладна остати. И сетих се Златоустог, који је рекао: „Свe зло света је због незнања Писанија (Светог)“. Заиста, када би ти мушкарци знали речи пророка, мудрије би биле њихове речи, лепши би био њихов живот. На пример, такве речи: „Ето, душа надмена се неће смирити, а праведни ће својом вером жив бити“ (Авв.2:4).

Протојереј Андреј Ткачев