Отуђени људи су за мало шта способни. Напротив људи који су збијени, организовани могу да учине веома много. У историји је увек недостајало људи који су стремили да „организују“ народне масе у корисне циљеве. Један од црквених задатака – Христа ради, а не ради користи, не само ради преживљавања, јесте организовати живе парохије, обједињене молитвом, заједничким делом и руковођењем парохијског духовништва.
Може се почети са простим стварима. Свештеник пред службу, одмах након часова обраћа се парохијанима: „Браћо и сестре у наредних пар дана породиће се једна наша сестра. Молим вас да се данас на служби помолите за успех њеног првог порођаја“. Дело није тешко, али је велико. Ми смо толико погружени у егоизам, да чак и на „Заједничко дело“, Литургију, долазимо са личним молитвама и жељама. Сличне молбе свештеника за молитву рађају љубав и саосећање. Живот са своје стране неће дати да ти буде досадно, доносећи нове поводе за молитвено учешће у туђој судбини. „Муж је отишао“. „Деца су се разболела“. „Треба тражити посао“. Заједничка молитва људи, често, ако не и увек, рађа одговоре у виду чуда. Деца ће оздравити. Муж ће се уразумити. Посао ће се наћи. Људи ће осетити да молитва утиче на свет. То није празан обред, већ полуга о којој је маштао Архимед. Како је говорио Паскал: Бог, Који је Праузрок постојања кроз молитву нам даје да и ми будемо узрок.
Треба почети управо са молитвом. И када она, иако са напором, потече тада ће се јавити нови неодложни задаци. На пример, питање новца. Област обртања новца је област провере човека. Онај ко не зна „таблицу дељења“, не уме да даје, једноставно говорећи – не може бити хришћанин у суштини. То је паразит далек од сваког морала, између осталог и хришћанског. И дух епохе је управо закључан, као дух у боци, у категорије похлепе и материјалне користи. Пошто се Црква састоји не само из спасених, већ и из оних који се спасавају, то јест оних у којима грех није умро, већ делује, све се то дотиче Цркве. Похлепа и затвореност у материјално унутар Цркве је Јудин грех. То чак и није више Црква, већ Њен мрачни двојник. И о томе треба говорити, засебно и трезвено. Не сада.
Ми смо сви несрећно усамљени. А заједно, ако не богати, али већ нисмо бедни. Свака парохија, при мудром руковођењу пастира, који влада ауторитетом у очима пастве може да реши мноштво животних проблема. Може се не само реновирати и градити, већ и помоћи један другом. Лекови, станарина, текући ремонт, одећа, јело све то може повремено да се набавља за оне којима је потребно силом парохије. Нико нека не сматра себе због немаштине неспособним за милостињу. Неспособни на милостињу осуђен је да буде сиромашан у животу до последњег уздаха. Јеванђелска удовица са њене две лепте је живи прекор свима који не желе да мисле од туђим потребама.
Златоуст је у једној беседи саветовао да у недељу сваки хришћанин да неку суму, макар и најмању. Тај новац треба сматрати светим и из њега је категорички забрањено да се узима у било ком случају. То је свети новац јер је остављен Бога ради за оне којима је горе него теби. При таквом обичају најсиромашнији човек ће једном месечно бити у стању за реалну милостињу. И даваће је човеку кога зна, тамо где је потреба реална. У случају заједничке потребе није потребно откидати нешто од породице. Новац ће већ бити сакупљен. Свет је очигледно дeо баналности, али због неделовања звучи као нечувене речи, које је Павле чуо на трећем небу.
Молитва и оно што следи за њом – љубав и ублажавање имовинске неједнакости, лечење животних рана хришћанским милосрђем – ето, то се од нас очекује. При чему епоха ставља на живот свој особени печат. Навикли смо на то да је раније неко (Антоније, Серафим, Сергије) достигао реалну светост, да су му долазили ученици. Људи су тежили светим, буквално као сунцу – да се загреју. Јављали су се манастири, око којих су се радошћу насељавали мирјани. Светост једне душе грејала је хиљаде душа, градила постојање, давала смисао постојању. Данас се много изменило.
Ако сви ми будемо чекали или тражили реалну, чудотворну светост да би око њених ногу нашли спокој и смисао живота, ризикујемо да умремо у стању неспокојства и бесмислице. Живот наше епохе гради се не око стубова светости, већ око живих парохија, где је центар Евхаристија. Иза њених граница делује међусобна помоћ и братски односи, који ничу на темељу заједничке вере и молитве.
Од свештеника се очекује светост. Она је пожељна. Али треба почети данас. Значи не са светошћу које нема, већ са искреношћу без лицемерја и са енергичношћу без дрскости. Биће чворуга и огреботина. Биће падова и устајања. Али „бој иде не ради славе и живота на Земљи.“ Православно хришћанство је призвано да јави свету свој Лик – евхаристични, делатни и милосрдни истовремено. И нека се нико не лењи, пошто свака парохија има шта да уложи у заједничку касицу.
Протојереј Андреј Ткачев